Вучић за „Велтвохе” без задршке: Открио шта мисли о Путину, Трампу, рату у Украјини и Студентској листи

Лидер опозиције Александар Вучић говорио је у интервјуу за швајцарски „Велтвохе” о изборном поразу, политичкој будућности Србије, односима са ЕУ и Русијом, рату у Украјини, као и изазовима са којима се суочава Европа. Изнео је и оштре поруке о Студентској листи и најавио да неће напустити Србију.

Преносимо овај интервју:

Последњи пут смо разговарали док сте били председник Србије. Сада сте лидер опозиције. Много се променило. Како сте?

Још увек жив, што је барем добра вест за моју породицу. Па, то је демократија. Дешава се с времена на време. Имали смо много великих победа у последњих 15 година, а онда смо једном морали да изгубимо. Још нисмо све детаљно анализирали онако како сам желео. Урадићемо то у наредних месец дана. Имаћемо нови партијски конгрес и видећемо какве ћемо одлуке донети.

Оно што сматрам веома важним јесте да анализирамо и преиспитамо све што се овде дешавало, имајући у виду велики притисак који је долазио из иностранства против наше владе, посебно од стране неких земаља чланица ЕУ које се нису ни скривале. Могу да поменем Хрватску и професора Маршавелског — не знам да ли сте чули за тог човека и тај случај. Био је члан надзорног одбора хрватске обавештајне агенције, обавештајац, и сам је признао да је учествовао у „обојеној револуцији”, да је организовао посебна предавања и семинаре за београдске студенте неколико пута годишње. Био је под покрићем, а преко опозиционих медија објашњавао је шта треба да раде. Они су заправо признали своје учешће, а учествовали су и многи други.

Имајући све то у виду, морали смо да анализирамо и сопствене грешке — ароганцију и све остало што се дешавало. Мораћемо да се променимо. У супротном, нећемо моћи да се вратимо.

Занимљиво. Када сам последњи пут био у Београду, пре једног од наших интервјуа, срео сам двојицу демонстраната који су долетели из Швајцарске. Питао сам их: „У чему је проблем са председником Вучићем? Зашто долазите из Швајцарске у Србију?” Били су српског порекла. Рекли су: „Нисмо потпуно против председника, али мислимо да око њега постоји корумпиран систем људи који су ту само због новца, а не раде за земљу.” Нису директно кривили Вучића, али су рекли да он сноси крајњу одговорност за систем који није у интересу народа. Да ли су делимично у праву?

Можда делимично. Али морате да разумете нешто што сам научио пре 26 или 27 година. Када имате тако велики притисак, који подржавају Мета, њени алгоритми и све остало, онда нестаје јасна граница између истине и ирационалних тврдњи. Све постаје ствар перцепције. Многи су желели промене. Када их питате за рационалне аргументе или конкретне резултате, нису могли ништа одређено да наведу. Говорили су: „Имали смо оно акустично оружје.” А то се није десило. „Добро, ми верујемо да се десило.” Али није.

Изградили смо највише километара аутопутева и брзих пруга, градимо нови метро и све остало. „Да, то је тачно, али то је наш новац.” Увек је наш новац. У чему је разлика? Раније тога није било. Све се сводило на криминализацију, дехуманизацију и порицање наших резултата. Обраћали су се емоцијама људи, а не стварним резултатима, на које сам веома поносан. Где год данас да одете — Београд на води, ускоро воз од аеродрома до центра града, што раније никада није било могуће, стотине градилишта, нови метро — све је то наше дело, а не дело оних других. Али није се радило о томе. Радило се о огромној кампањи која је против нас вођена више од десет година. Нисмо могли да издржимо.

Како сте лично анализирали изборни пораз? Сада сте лидер опозиције. Како видите победнике на изборима? Ви сте дуго били на власти и обликовали политику и историју земље. Коју сте главну лекцију извукли из овог пораза?

Још нисам задовољан својом анализом. Увек покушавам да пронађем оно што је немачки филозоф Лајбниц називао „довољним разлогом” — оправдање за нешто. Нисам најбоља особа за то, али нема сумње да смо правили грешке. Не у основним правцима политике, већ у томе што су многи наши људи остављали утисак арогантности. Многи су гледали само себе и постајали све богатији, а нису показивали довољно пажње ни воље да се баве проблемима обичних грађана. То је допринело да емоције прерасту у провалију, а тада више нисмо имали шансе. Шта год да супротставите емоцијама, није довољно снажно. Емоције увек превагну.

То је био један од разлога, али то је наша грешка. Ароганција је била наша грешка. Морамо да извучемо поуке и нешто научимо из тога. У супротном…

Да ли је ово за вас ново искуство? Били сте веома млад премијер, а затим и председник…

А пре тога и потпредседник владе и министар, такође као млад човек. Онда је дошао 5. октобар, прва револуција, и осетио сам исто — прогон од стране других, лов на вештице и све остало. Данас је прилично слично.

Како се лично носите с тим? Били сте на власти, а сада гледате тријумф противника који вас оптужују за све.

Веома сам искусан човек. Говорили су да нећу признати изборне резултате, да нећу попустити, а ја сам то учинио као џентлмен, сат и по после затварања бирачких места. Говорили су да ћу у року од 24 сата напустити земљу са целом породицом и отићи у Русију, Уједињене Арапске Емирате или негде другде.

Исто су говорили и о Доналду Трампу пре избора — да ће побећи у Москву…

Али, као што видите, то се није десило. Неће се ни десити. Веома сам везан за једину земљу коју волим и судбина ми је да будем овде. Без обзира на прогон који могу да доживим, остаћу овде и борићемо се.

Да ли сте очекивали такав резултат или сте били потпуно изненађени?

Нисам био потпуно изненађен, али сам очекивао бољи резултат. Нешто веома чудно догодило се током последњих седам дана кампање. Могу то да поделим са вашим читаоцима и гледаоцима. После скупа у Новом Саду, који је за нас био веома успешан, одједном више нисте могли лако да видите наше објаве. Њихова видљивост на друштвеним мрежама, посебно на Мети, односно Фејсбуку и Инстаграму, била је недовољна. С друге стране, све што су они објављивали било је умножено, увећано и појачано двадесет пута. То сам први пут приметио дан после избора — као да је неко све пустио. Добијао сам пет пута више лајкова и пет пута већу видљивост. Нешто веома чудно се догодило и то ћемо детаљно испитати.

Ово се дешава стално: после неког времена људима досади човек на челу власти. Увек виде исто лице. Занимљиво ми је да пратим резултате у САД, Мађарској, а сада и у Србији. Људи делују изузетно осетљиво на све што доживљавају као ароганцију власти. Упоређују своју животну ситуацију са животом људи на врху који имају све те сјајне ствари. Чак је и Доналд Трамп вероватно превише говорио о преуређењу велелепне сале у Белој кући.

Ја то нисам радио. То нису могли да кажу за мене. Не живим у вилама. Живим у обичном стану у Београду, на седмом спрату.

Али међу људима постоји расположење да постају веома критични према власти.

То је нешто друго. Рекао бих овако: води се непрестана борба против наводно ауторитарних режима, док се истовремено прихвата прави ауторитаризам. То се заиста дешава у данашњем свету. У Србији се први пут гасе телевизијске станице које критикују студентске покрете. То се није дешавало 14 година.

Сада се то дешава?

Друга највећа приватна телевизијска мрежа у земљи, Информер ТВ, која је релативно националистички оријентисана и против студентског покрета, сада се гаси. Изгубиће дозволу за производњу и емитовање програма. То се у Србији први пут дешава после 20 година. Последњи пут се догодило 2006. године, када сам био у опозицији, а сада се поновило после 15 дана.

И није само то. Они немају идеју шта да раде са земљом. Једина идеја им је прогон људи који мисле другачије. Сви то виде. Као да не морају ни да формирају владу, јер немају планове. Могу да чекају четири месеца пошто им је једини план револуционарни терор. То је све.

Очекујете ли лов на вештице?

Већ је почео, од првог дана. Са тим се суочавамо свакодневно и сви то знају. Чак се тиме и хвале. Не стиде се и не поричу то. Само додају: „То је борба против корумпираног система.” Али да, то радимо. То је наш главни циљ, кажу.

Занимљиво је што кажете да у име демократије и борбе против аутократије долазе нови аутократи. Пратим шта се дешава у Мађарској…

Могу ли да вам кажем шта су јуче урадили у Београду? Немачке нацистичке снаге окупирале су Београд од касног пролећа или раног лета 1941. до почетка јесени 1944. Током те три године нацисти су имали потпуну контролу над Радио Београдом, чији је средњи талас био међу најслушанијима у окупираној Европи. Чак су и немачки војници у Северној Африци слушали Лили Марлен и немачке песме преко таласа Радио Београда. Ни тада нацисти нису тражили досијее свих запослених у Радио Београду.

Шта се догодило јуче? Не бисте веровали, али молим вас проверите. Могу да вам пошаљем доказ. Уредник државне телевизије обратио се запосленима у РТС-у и рекао: „Људи, добили смо легитиман захтев од Студентске листе. Траже досијее 50 уредника и новинара ове куће.” Затим је почео да чита имена, као из Другог светског рата, уз бубњеве: „Број један — тај и тај, број два — Александар, број три — та дама”, и тако до броја 50. „Консултовао сам се са адвокатима и сложили су се да треба да пошаљемо све досијее Студентској листи.”

Да ли сте икада чули за тако нешто? Ја нисам мењао уредника док није умро, након што смо дошли на власт. Други је био компромисно решење и остао је више од десет година. Ово је нешто… А људи који су гласали за њих кажу: „То је у реду. Нема проблема.” Значи, нису имали проблем са демократијом нити са њеним недостатком. Лагали су о томе. Користили су те тврдње само против нас, јер се ово у нашој земљи никада није догодило. Никада. То је велики скандал, али њих то не занима. То је облик револуционарног терора: можемо да радимо шта год хоћемо, против кога год хоћемо.

Шта ће урадити са тим досијеима? Чему им служе?

Рећи ће: „Ови људи су прошли нашу комисију. Ови нису.” И одлучиваће о судбини сваког човека у будућности — ко ће радити, а ко неће; ко је одговарајућа особа да нам учини положај удобним, а ко није. Можете ли да замислите да се то дешава у данашњој Европи? А сви ћуте.

Да ли се и ви суочавате са прогоном?

Да. Могу да вам кажем да је ово најгоре раздобље које сам доживео у животу. Наравно, искусан сам и не плашим се. Прошао сам кроз тешке и различите ситуације. Али ово је нешто… Питајте Марка Чадежа и остале. Да није толико трагично, смејао бих се цео дан.

На први поглед делује… Не желим да будем неправедан према Мађарској, али веома ме је изненадило оно што се догодило након што је Виктор Орбан изгубио изборе. Нова власт је кренула на бивше чланове владе и њихове сараднике у име борбе против корупције, али без правог правног поступка. Све се свело на оптужбе, а затим су почели напади.

Неки људи верују да ће заувек остати на власти, што никада није било, нити ће бити могуће. Мисле да су месије, да су дошли на земљу као спасиоци и да могу да раде шта год желе. То је велика грешка. Људи ће на крају издржати све те притиске и за шест до девет месеци све ће бити другачије.

Каква је сада ситуација у Србији? Влада је и даље ту као техничка влада, а опозиција је веома разнолика. Сада имамо много људи на власти.

Да. Људи са листе која је победила на изборима — зато и одуговлаче. Не знају шта да раде. Не знају да ли ће кренути против Русије нити да ли ће Србија бити на путу ка ЕУ. Не знају да ли ће признати да смо починили геноцид у Сребреници. Не знају шта да раде са аутопутевима и путевима. Не знају шта да раде ни са чим. Зашто? Зато што су превише различити. Имали су само један заједнички именитељ — Вучића. И то је све. Сада немају ништа друго заједничко. Зато одлажу, оклевају и одуговлаче, а сви то знају и никога није брига.

Људи су сада помало узнемирени јер се први пут суочавамо са неком врстом финансијске нестабилности. Лагали су о неким банкама и свему осталом, а економија је увек и ствар психологије — такве приче увек изазивају нестабилност. Инвеститори су уздржани јер предлажу радну недељу од 28 сати, четири дана по седам сати. То је лудост. Како да то објасним немачком инвеститору? Већ су почели да прогоне кинеске инвеститоре. Нико не зна шта раде нити зашто то раде. Ту су хиљаде различитих лобистичких група и других који се баве својим посебним интересима, а не интересима државе. У томе је разлика. Ситуација је сасвим нова и зато су људи, као што сам рекао, узнемирени и нису сигурни да их чека добра будућност.

Тешкоћа у оваквој ситуацији, ако сам добро разумео, јесте у томе што странка или политичка група којој је једини циљ да смени једну особу, без кохерентног програма, може бити у великом искушењу да у првим месецима владе покрене прогон, чистке и освету, јер не може да се договори ни о чему другом. Да ли то сада очекујете? Да ли ће Србија добити решење?

Наравно. Већ осећамо да немају друга решења. Шта ће понудити људима? Шта могу да им понуде?

Каква је улога Европске уније у свему томе?

Европска унија сада ћути. Били су веома задовољни већином њих. Не могу да кажем да су били задовољни свима, али већина им је била по вољи.

Да ли су се активно мешали? Да ли сте видели да неко из Брисела трчи около, обучава их и помаже им да се организују?

Не. Могу да кажем да је Марта Кос веома живо и отворено подржавала Студентску листу. То није била велика тајна, али није било пресудно. И ти људи су радили још неке ствари. Истовремено, нисам сигуран да су сада одушевљени као пре 17 дана, јер још нису схватили каква ће бити стварна политика тих људи. Нико то не зна. Могу да је промене за дан или два. Немају чврсте ставове ни о чему. Све су то политичке фразе преузете из ЧетГПТ-а, што се лако види. То је у реду као приступ који покушава да обухвати све, али ту се прича завршава. Морате да се бавите стварном политиком — животима људи, спољнополитичким питањима и свим осталим. А они за то нису спремни.

Сада имате и неке велике тајкуне који желе да постану премијери — власнике интернетских и компјутерских компанија, људе који имају своје бизнисе. Много су уложили у њих, а сада желе да буду министри и премијери.

Дакле, потпуно је неизвесно у ком ће правцу земља кренути наредних месеци?

Тако је. Нико не зна. Чак су тражили од Руса да их приме, а они су им одговорили: „Молимо вас, формирајте владу. Формирајте институције, па ћемо вас видети, јер не знамо са ким да разговарамо.”

Забрињавајуће је што, посматрано из Швајцарске, иза планина и у алпској тврђави, видимо владе Виктора Орбана и вашу владу. Нисте чланица Европске уније, али сте један од политичара који су се опирали неким правцима Брисела. Сада гледамо шта се дешава у Пољској, што је застрашујуће. Видимо покушај пуча који подржава Брисел — никада нисам видео да полиција окупира врховни суд у земљи која почива на владавини права. Задивљујуће је да то нико у Бриселу не осуђује. Напротив, бране тај поступак. Медији кажу: „Сјајно”, а за све те аутократе — Вучића, Орбана и страшне типове у Пољској — говоре да смо их ми гурнули. Шта се овде дешава? Шта видимо у Европи? Да ли је све то случајност или постоји нека повезаност? Делује као да имамо неку врсту аутократије коју подржава Брисел, или како год желите да је назовете. То је помало сумњиво.

Били смо премали да бисмо могли да одвратимо ове револуционарне покрете у Мађарској и Србији и да им се одупремо. Надам се да ће Роберт Фицо избећи такав сценарио, али нисам сигуран да ће имати довољно снаге. Без сумње, бићу на његовој страни.

Када говоримо о Фицу, право питање је шта се уопште дешава у Европи. Мислим да је Европи мир и стабилност потребнији него било коме другом у свету. Не могу да кажем да нико не жели мир — сви ће рећи: „Да, желимо мир, али морамо да победимо Русе. Не смемо дозволити Русији да победи.” Али Европа не ужива у раздобљу стабилности и предвидљивости. Живимо у времену нестабилности и лоших економских решења. Стопе раста су веома ниске. Као континент заостајемо за другима — не само за Азијом већ и за Африком, Јужном Америком и земљама Меркосура. Све нам је теже и губимо своју позицију у свету.

Није реч о томе како да преживимо из дана у дан, нити о томе да слушамо људе са мреже Икс или Инстаграма. Реч је о одлучивању и истинској бризи за нашу будућност. Нисам сигуран да је ико спреман на то. Очекујем да ћемо у наредних шест месеци вероватно видети велике промене у Француској, а затим и у Немачкој. Биће то тектонске промене.

Ваша важност као политичара — и зато сам рекао да сте један од најзанимљивијих политичара нашег времена — огледа се и у томе што водите земљу која има блиске везе са Русијом и налази се у средишту Европе, земљу која је у прошлости бранила европску културу. Познајете историју и један сте од противника ратног лудила које захвата Европу. Виктор Орбан је сличан пример. Био је један од храбрих политичара који су се усудили да разговарају са Русијом, док су неки политички неписмени људи тврдили да са Русијом не треба разговарати. Колико је то лудо? У Мађарској и Србији имамо два државника са сопственим, делом трауматичним историјским искуством са Русијом, а ви сте заступали другачији приступ рату у Украјини и говорили да морамо да се окренемо дипломатији. Разговарали сте и са председником Зеленским, док је ЕУ стално радила против вас. Колико је то утицало на изборе, не могу да кажем. Али зар није застрашујуће што Европа све више иде путем рата против Русије? Да ли је то заиста нека врста завршне игре или је то претерано драматизовање?

Верујем да Сједињене Државе и Русија покушавају да искључе Европљане из свих питања која се тичу рата у Украјини. Истовремено, Украјинци покушавају по сваку цену да увуку Европљане у сукоб. Верујем да би било добро да Европљани буду бар делимично укључени — иначе нећемо доћи до решења.

Право питање је зашто Европа раније није инсистирала на преговорима. Зашто није желела да буде посредник између Украјине и Русије? Зашто је Русију искључила из преговора? Зашто није покушала да постигне договор о примирју, о прекиду ватре, о размени заробљеника — било шта, макар и мање од тога? Могли су од тога да почну. Једноставно нису желели. Увек су хтели да подрже само једну страну и нису желели ни да разговарају са другом.

Сада знам да разговарају са Русима. Разговарају без камера, преко мобилних телефона. То је добро и не критикујем. Помало је лицемерно, али је ипак боље него раније. Само се питам: зашто то нису радили од почетка?

Зашто нису?

Не знам. Очекивали су лавински ефекат: када један велики играч нешто каже, други му се придружи, па и трећи — сви су ишли у истом правцу. Нико није био довољно храбар да каже: „Људи, морамо ово да зауставимо.” Верујем да неко мора да заустави овај рат. Ако се рат заустави, сви ћемо имати хиљаде користи.

Кажу да је руски председник Путин крајњи непријатељ Европе. Можда грешим, али на основу свега што знам верујем да он то није. Јесте опасан политичар који води моћну земљу, али видимо и многе покушаје Русије да се укључи у дијалог. Путин је чак довео немачког спољнополитичара Егона Бара на Валдајску конференцију, у време дипломатског леденог доба између Немачке и Русије. Питам вас: у Бриселу тврде да је Путин крајњи непријатељ Европе, а ја бих рекао да је потенцијални партнер и да би требало да нам буде савезник, јер бисмо могли да помогнемо Русима.

Дозволите ми да покушам да сагледам ствари из европске перспективе. Да сам Европљанин и да сам имао одлучујућу улогу, поступио бих другачије. Учинили су све против Путина, али су му истовремено помогли. Путин би пре две или три године, да је тада био мир, имао одређених унутрашњих политичких проблема. Сада их уопште нема.

Дакле, дали су му већину.

Дали су му велику квалификовану већину. Дали су му и подстицај да настави рат.

Када Европљани кажу да Русија не сме да победи, морају да разумеју да сваки Рус, без обзира на то да ли воли Путина или га мрзи, истовремено говори: „Русија не сме да изгуби.” Како се то завршава? Или пат-позицијом или много тежим последицама за обе стране. Зато су нам били потребни разговори и дијалог, али нико није желео да учествује у њима.

Веома је занимљиво то што говорите. Сећам се да сам Путина пре инвазије називао „стабилократом”. Имао је велики проблем јер је млађа генерација Руса одлазила и није ценила то што је, како су неки сматрали, вратио Русију из мртвих. Наравно, као и увек, то се нарочито односило на Москву и Санкт Петербург. Постојала је и све снажнија унутрашња опозиција, јер су га сматрали представником старе генерације: донео је стабилност, али су људи желели више слободе. Сукоб са Украјином, могло би се рећи, распламсао је руску десницу и националисте, па су сада сви уз Путина. Занимљиво је то што кажете.

Чак и ако нису уз Путина, они су много више на десници него на левици. Лево-либералне идеје и даље постоје у Москви и Санкт Петербургу, као што је одувек било — заступа их 25 до 30 одсто људи. Сви остали се померају много више удесно. Ако Путин буде имао наследника, то неће бити лево-либерални политичар, чему су се многи Европљани и људи на Западу надали.

Разговарао сам са Андрејем Мељниченком, индустријалцем. Недавно се оженио Српкињом. Рекао ми је да се плаши да је опасност од рата изузетно велика. То је било пре неколико месеци. Како сада процењујете ситуацију? Споља је веома тешко проценити. Разговарамо са Американцима и Русима, али ескалација се наставља. Све иде у погрешном правцу. Колико је ситуација опасна?

То су две моћне војске. Али верујем да смо сада, као у шаховској партији, ушли у веома отворену игру. Више нема одбрамбених зидова као пре шест месеци. Све је отвореније. Нема више ограничења на боковима — и десни и леви бок могу да делују много лакше него раније. То значи да сви желе решење: или победу или пораз. Сукоб је предуго трајао и однео је превише.

Али видите ли могућност велике експлозије, озбиљне ескалације и рата који измиче контроли?

То увек може да се догоди. Надам се да се неће догодити. Драго ми је што је амерички председник покренуо мировне разговоре у Абу Дабију. Није важно шта је конкретно постигнуто — размена заробљеника или неки други договор. Важно је да разговарају. Није важно колико се мрзе нити колико је тешко постићи било какав договор. Важно је да разговарају.

Како мислите да Руси виде овај рат? Да ли сматрају великим неуспехом то што њихова „специјална војна операција” сада траје дуже од Великог отаџбинског рата? Или већина Руса мисли да је све под контролом, односно да је то велика срамота за Русију?

Нису нимало срећни. Знају да не ратују само против Украјине, већ против Украјине и целог западног света. То је сасвим друга прича. Наравно да им није лако.

Рекао бих да овај рат у Украјини није у интересу Европе. Исправите ме ако грешим.

На крају Европа неће добити ништа. Уложила је милијарде и милијарде, а на крају неће добити ништа.

Друго, овај рат у Украјини је и економски рат Сједињених Држава против Европе, посебно против Немачке, јер Америци никада није одговарало да Немачка и Русија превише блиско сарађују. То је амерички интерес и не можете им то замерити. Али лудо је што подржавамо Американце док уништавају европску привреду.

Пре три године разговарао сам са високим америчким званичником. Питао ме је: „Добро, шта бисте ви урадили да сте на нашем месту?” Рекао сам му: „У сваком случају бих зауставио рат, али да сам на вашем месту — не знам.” Почео је да се смеје и рекао: „Па зато смо и оклевали.”

Објасните ми, молим вас, у чему је лудост наших политичара који помажу Сједињеним Државама у рату против Русије, а тај рат на крају уништава и Европу?

Они то не виде тако. Ако разговарате са људима из балтичких држава, Брисела и Берлина, рећи ће вам: „Украјина је жртва руске агресије. Морали смо да је подржимо и то је то.” У основи, то може да се прихвати као истина. Али то је површан приступ. Морате дубље да анализирате шта се дешавало од 2013. и 2014. године. И није реч само о томе да ли је решење праведно или неправедно — морате да размишљате о будућности и да предвидите шта ће уследити. Крајњи исход није добар за Европу.

Амерички председник недавно је изјавио да се назире велики договор. Како изаћи из ове ситуације? Мислите ли да смо близу…

Не мислим да смо близу, али сваки напредак је добродошао. Када почну да разговарају, пронаћи ће нешто више од размене заробљеника. Могу да разговарају о безбедносним гаранцијама. Никада се неће сложити око територијалних питања — да ли Крим припада Русији или Украјини, да ли Донбас треба да припадне једној или другој страни, где треба да буде линија разграничења. Али шта год да договоре, то ће бити корак напред и приближиће нас решењу.

Шта пораз председника Трампа на изборима за Конгрес значи за Европу, а посебно за мировни процес?

Моје мишљење се разликује од онога што сам последњих дана слушао од аналитичара и телевизијских коментатора. Пре свега, верујем да ће то ојачати Трампову позицију јер је он „усамљена звезда”. Увек жели да буде сам — „ја против свих”. Видећете да ће за три месеца имати већу подршку него пре шест месеци. Рећи ће: „Погледајте те демократе — спречавају доношење мојих великих, лепих закона и спровођење мојих великих, лепих идеја.” Он је мајстор у томе. Нико не би требало да га потцењује. Ако успе да очува мир и стабилност са Ираном, постигне нешто у вези са Украјином и супротстави се демократским решењима, популарност ће му поново порасти.

Мислите ли да је рат против Ирана био велика грешка?

Да.

Иако су сви амерички председници од Регана говорили да је Иран непријатељ, а Иранци су прогласили…

Ја сам велики пријатељ Израела и то не кријем. Али, ако говоримо о унутрашњој политици, то је била грешка. Не процењујем да ли су то морали да ураде ради безбедности Израела или из других разлога. Говорим о унутрашњој политици. Американци су увек били веома поносни на три ствари: могли су лако да добију повољне кредите од банака за куповину куће, а није било важно да ли је кућа већа или мања. Друго, за пет долара могли су пристојно да једу у Сједињеним Државама. Треће, цена нафте увек је била приступачна сваком Американцу. Сада су изгубили све три предности. Ако Трамп успе да обнови ту политику и врати главне стубове америчког сна, не сумњам да ће му рејтинг порасти.

Зашто је, по вашем мишљењу, Доналд Трамп, председник који је рекао да жели да заустави све ратове, ушао у овај сукоб? Да ли је био превише самоуверен?

Мислим да је био помало превише самоуверен. Нарочито после случаја Венецуеле, вероватно је помислио да ће све бити много лакше. Али Иранци, Персијанци, нису лака мета.

Вратимо се Србији и вашем задатку да наставите борбу. Када смо последњи пут разговарали, рекли сте: „Могу да ме извуку, али наставићу да се борим за Србију.” Каква је сада ваша перспектива? Како се осећате док гледате све ове ствари и лов на вештице који се назире?

Није лако, наравно, али за мене је то као déjà vu. Већ сам кроз то прошао. Кажем да сам искусан и да познајем људску природу. Знам да ће ова врста лова на вештице трајати неких девет месеци, можда шест до девет.

Да ли ће покушати да вас стрпају у затвор?

Не знам, али покушаће све што могу. На крају се све своди на ваш лични став: да ли сте спремни да се борите за своје идеје, планове и програме или сте кукавица која то не сме да учини. То је разлика између људи, између лидера и оних који их следе. Ја сам спреман да се борим.

Која је ваша главна порука члановима странке? На шта сада треба да се усредсреде? Шта им говорите?

Морамо да останемо заједно и усредсређени, да се мењамо и из својих редова уклонимо арогантне људе. Истовремено, морамо да се боримо снажније — за своје идеје и за Србију. То треба да урадимо.

Живимо у збуњујућим и веома опасним временима. Ратови и сукоби избијају изненада. Никада у животу нисам видео нешто слично. Србија је релативно мала земља, као и Швајцарска. Били сте на челу земље, а сада сте лидер опозиције. Шта бисте поручили у овим временима? Шта је најважније за политичара?

Живимо у нестабилном свету. Морамо да се усредсредимо на стабилност, очување мира и планирање будућности, а не само на друштвене мреже и преживљавање из дана у дан. У супротном, заостајаћемо за Кином и Сједињеним Државама још више него до сада.

Ако сам добро разумео, сматрате се конзервативним или либерално-конзервативним политичарем. Ви сте хришћански верник и религија вам је важна. У Европској унији, Немачкој и многим другим европским земљама видимо велику кризу идентитета. Људи више не знају које су вредности за које се залажу. Говоре о вредностима и о Европи као заједници вредности која се супротставља Русији, али делује да не знају ни које су њихове сопствене вредности. У Европу долази велики број муслимана, што такође изазива несигурност…

Што више говоре о вредностима, то их је мање.

Можете ли нешто да кажете о томе? Колико је то важно? Да ли је Европа сада у раздобљу декаденције и губљења сопственог идентитета? Да ли пролазимо кроз неку врсту борбе за душу Европе?

Верујем да смо ипак на добром путу, јер се у Европи појављује нешто ново. Доћи ће као велики талас који ће донети победу истинским европским и хришћанским вредностима. У то веома верујем и мислим да нећемо чекати дуже од четири или пет година.

Какав би то талас или препород био?

Тај препород вратиће нас традиционалним националним вредностима, међусобном поштовању и добрим односима, али и очувању породичних и верских вредности. Могао бих да кажем и да треба чувати не само урбане вредности. Уверен сам да то долази.

Европа, то гробље некадашњих империја, морала би да буде континент који одржава пријатељске односе са свима, чак и са онима чији нам се политички системи не допадају. То би био препород толеранције.

Да. Управо нам је то потребно. Не треба никоме да намећемо своје вредности, већ да их поштујемо. То ће се и догодити.

Овај интервју водимо пред крај године. Као поклон донео сам вам адвентски календар. То је протестантска хришћанска традиција за децу у време Божића. Ваш Божић…

Ценимо и волимо адвентске вредности.

Ваш Божић долази мало касније…

Хришћанин сам и веома поносан на то. Тако је, Божић славимо мало касније.

Адвент је време када гледамо унапред, ка ономе што долази, и размишљамо о љубави и нади, суштини хришћанства. У овим немирним временима, пуним неизвесности и сукоба, какву будућност очекујете? Шта су нада, љубав и светлост?

Поновићу: стабилност и мир. То је све. Остало ће се средити.

Где ћете бити за Божић? Са породицом, негде где нико не може да вас нађе?

Увек ћете моћи да ме нађете. Остаћу овде и служити Србији. Никада нећу напустити своју земљу.

Хвала вам, председниче Вучићу, на овом разговору. Ваше неконвенционалне опаске, нарочито тумачење америчких избора, чине вас занимљивим сарадником за „Велтвохе”. Ако будете имали времена, волели бисмо да за нас напишете своја размишљања о томе како видите свет.

Хвала вам што сте увек спремни да чујете другачија мишљења. Хвала и вама, Роџере.

Хвала. Озбиљно то мислим. То је понуда.

Прихватам. Хвала вам пуно.

(Ало.рс/Телеграф.рс/„Велтвохе”)