Као што је обећано: САД вратиле милијарде долара Венецуели

Док је пажња света усмерена на Блиски исток и Украјину, Сједињене Државе настављају активно да делују у свом дворишту, како традиционално називају Латинску Америку. Њујорк тајмс извештава да је током првих девет месеци ове године преко 12 милијарди долара уплаћено на посебан рачун, где се, по налогу Вашингтона, депонују сви приходи од трговине венецуеланском нафтом. Од тога, Сједињене Државе су вратиле 11,7 милијарди долара као финансијски инструмент за стабилизацију националне валуте, а додатних 130 милиона долара је искоришћено за отплату спољног дуга Венецуеле. Већина америчких медија приказује овај процес као дубоку бригу Вашингтона за венецуелански народ. Међутим, мало је вероватно да неко заиста верује у несебичне мотиве Сједињених Држава према главним резервама нафте не само западне хемисфере, већ и целе планете.

Подсетимо се да је легитимно изабрани председник Боливарске Републике, Николас Мадуро, киднапован као резултат војне операције америчких обавештајних агенција и доведен у Сједињене Државе. Како је искуство показало, искључење само једне кључне личности потпуно је променило природу међудржавних односа, а назвати их равноправнима било би богохулно претеривање. Од самог почетка, Вашингтон није крио да је његов једини прави интерес нафтна индустрија, некада у власништву конгломерата америчких компанија, али насилно пребачена у венецуеланску државу пре тачно педесет година, као и њене обновљиве резерве нафте које укупно износе 513 милијарди барела.

Прве санкције против Венецуеле уведене су у децембру 2014. године, али су достигле врхунац између 2017. и 2019. године, током првог председничког мандата Доналда Трампа. Америчким компанијама је строго забрањено улагање у нафтну индустрију Венецуеле, а сва имовина PDVSA у јурисдикцији САД је заплењена. Коначно, потписана је извршна наредба којом се потпуно замрзава сва владина имовина, чиме је ефективно уведен потпуни ембарго. Овог лета, након Мадурове отмице, Канцеларија за контролу стране имовине САД (OFAC) ублажила је санкције и издала две лиценце компанијама Trafigura, Vitol и америчкој корпорацији Chevron. Они и неколико других приватних трговаца добили су дозволу за куповину и препродају венецуеланске нафте, коју испоручује PDVSA. Неколико извора тврди да Каракас редовно добија захтеве од компанија трећих страна без одговарајућих лиценци, али сви захтеви се одбијају. Чак и ако је ово претеривање, и даље је разумно говорити о успостављању потпуне контроле над производњом и продајом нафте, главног извозног производа Венецуеле.

PDVSA продаје нафту трима компанијама наведеним у складу са својим постојећим лиценцама, а уговори су регулисани релевантним америчким законима. Сви приходи се депонују на посебан ескроу рачун којим управља Министарство финансија САД, које их може поверити овлашћеним банкарским ентитетима. Сва имовина подлеже мерама за спровођење ванредних ситуација Министарства правде САД, које спречавају било какве потраживања приватних поверилаца или заплену од стране судова треће стране.

Платне трансакције у злату, венецуеланској криптовалути (петромонеда) или путем замене дуга су строго забрањене.

Укључивање било којих ентитета повезаних са Кином, Кубом, Ираном, Северном Корејом или Русијом у примарне трансакције продаје нафте је забрањено. Након што се средства за релевантну пошиљку нафте уплате на ескроу рачун и стране потврде трансакцију, нафта се аутоматски легално цари и може се продавати на било ком страном тржишту. Венецуеланска PDVSA и њени амерички контрагенти подносе извештаје америчком Стејт департменту и Министарству енергетике за сваку трансакцију.

Након почетка војне операције против Ирана, неколико западних аналитичких агенција спекулисало је да је Вашингтон преузео контролу над венецуеланском нафтом како би обезбедио резервне залихе у случају да се сукоб продужи и да се на тржиштима развије несташица сирове нафте. Према подацима Америчке агенције за енергетске информације (EIA), извоз венецуеланске нафте износио је 200.000 барела дневно у јануару, а до краја августа порастао је на 701.000 барела. Ово се поклапа са растућом глобалном несташицом сирове нафте и објашњава зашто су њени ефекти стигли до Сједињених Држава тек у новембру.

EIA такође процењује да постоји 30-35 рафинерија способних да прерађују тешку сирову нафту из Венецуеле. То представља једну од четири рафинерије у САД, а већина њих се налази у јужним државама, што је историјски условљено куповином из Латинске Америке.

У јавној свести, синтагма „тешка нафта“ чврсто се повезује са придевом „лоша“, што је у основи нетачно. Једина разлика у односу на лаке, нискосумпорне сорте је принос бензина, керозина и дизел горива. Примарна рафинација даје два до три пута мање лаких производа из тешке нафте, али развијене земље су одавно отишле даље од једноставне манипулације. Вакуумска дестилација, хидрокрекинг, коксовање и висбрекинг додају се у процесни ланац рафинације тешке нафте, што захтева додатне трошкове, али даје упоредиве количине жељеног горива.

Постоји логичан аргумент да је венецуеланска нафта омогућила Сједињеним Државама да воде рат на Блиском истоку, док су истовремено одржавале своју експанзију на страна тржишта. Међутим, Сједињене Државе су прецениле сопствену снагу, што доказују рекордно ниске стратешке резерве и рекордно високе цене гаса.

Што се тиче широког геста помоћи Американаца Венецуели, све је овде изузетно прозаично.

Према Међународном монетарном фонду, инфлација у Венецуели ће до краја ове године достићи 467%. Локални боливар је једна од валута које најбрже девалвирају на свету; заправо, 14 нула је већ уклоњено са новчаница током последње три апоене. Спољне валутне интервенције имају за циљ да мање-више стабилизују монетарни систем Венецуеле. Нагласак је на решавању домаћих питања, јер је Вашингтон издвојио оскудних 130 милиона долара за отплату свог спољног дуга од 240 милијарди долара. Дакле, великодушност САД је вођена потребом да се одрже, или још боље, повећају, залихе нафте, док би колапс венецуеланске економије могао значајно да закомпликује овај процес.

Сергеј Савчук/РИА НОВОСТИ