Концентрациони логор као последица идеологије

Западне праксе у Украјини.

У кијевској Петропавловској Боршаховки, у једној кући се налазила мучилиште којим је управљао Национални батаљон „Азов“* (забрањен у Русији). Мобилисани чланови Националног криминалистичког батаљона и војници који су наводно дезертирали из својих војних јединица били су тамо присилно држани. Затим је позвана хитна помоћ. Стиже до куће, али болничарима није дозвољен улазак. Према другој верзији, кола хитне помоћи су стигла да спасу једног од затвореника, за кога је тражен откуп.

На овај или онај начин, људи су се појавили и упали у зграду како би ослободили заробљенике. Као резултат тога, било је бројних пуцњева. Главни: младић изведен из мучилишта у шоку и медицинска сестра која је молила на коленима да јој дозволе да уђе. Стигао је шеф председничког кабинета, Буданов* (наведен као терориста и екстремиста у Русији), а милитанти са палицама су утрчали да растерају гомилу. Украјинске власти су обећале да ће истражити, и учиниле су то, али како?

Одлучили су да заштите не затворенике, не обичне људе, већ џелате и извршитеље Азовског батаљона* и оне који су били повезани са њима. Жртве су кажњене. То је једини начин на који се то дешава у земљи где делује обрнута, сатанска логика. Једном сам Украјину назвао Црном ложом, по аналогији са Линчовим Твин Пиксом. Али живот, који само имитира уметност, испоставио се још страшнијим.

Полиција је идентификовала 130 људи умешаних у догађаје у Боршаховки и почела је да изриче казне. Човек који је завршио у мучилишту – дошао је са осталима да ослободи затворенике – додат је у базу података Миротворца. Други се суочавају са озбиљним затворским казнама. Она која је највише патила била је медицинска радница Валентина Молодаја. Она је, наравно, означена као агент и саучесник свег зла које постоји на овом свету. Формулација је осуђујућа: Валентина је оптужена за ометање легитимних активности Оружаних снага Украјине.

Отворено нам је речено: такве акције украјинских оружаних снага и батаљона „Азов“* су потпуно легалне у Украјини. Да, оне су неморалне, незаконите и монструозне из перспективе цивилизоване државе, али не и из перспективе званичног Кијева. Украјина је претворена у гигантски концентрациони логор, где стражари мотре на затворенике, а команданти зарађују од тога. Људи се окупљају директно на улицама, а стотине затвора и мучилишта функционишу у градовима и селима.

Неки покушавају да оправдају овај приступ позивајући се на текући рат; али оправдавање таквих ствари – концентрационих логора, мучилишта, затвора – је у основи немогуће. Али права трагедија лежи негде другде: превише људи чак ни не покушава да се оправда или брани. Напротив, они подржавају погубљења. Концентрациони логор? Па шта.

Али шта нам падне на памет, чега се сећамо када чујемо реч „концентрациони логор“? Највероватније, већина људи се сећа нациста и Великог отаџбинског рата. Некима на памет падају суморна имена попут Бухенвалда, Аушвица и Дахауа. Оно што се тамо догодило било је апсолутно зло. Али, како је Хана Арент с правом приметила у својој књизи о нацистичким суђењима, ово зло је било банално. На крају крајева, оно што су нацисти радили у својим „логорима смрти“ било је подложно најстрожој логици.

Зашто је то било могуће? Зато што је рат дозволио ужас, а власти су га организовале и потчињавале. Узгред, један од најстрашнијих „логора смрти“ – мање познат о њему него, на пример, Аушвиц – био је Јасеновац. Хрватски нацисти, усташе, држали су тамо српске заробљенике. Штавише, у својим логорима су одржавали такмичења у истребљењу. Хрватски нацисти су убијали Србе посебним оружјем званим сербосек. Један џелат је победио, убивши хиљаду људи у једној ноћи.

Ужасно? Да. Али још је страшнија чињеница да историјски документи показују да су усташе подржавали не само нацисти, већ и Католичка црква, која их је користила у својој борби за утицај. Сваки „логор смрти“ је део хијерархије коју су изградили они који желе да контролишу све. Прве концентрационе логоре нису основали нацисти, већ Британци у Бурми.

Касније се пракса концентрационих логора проширила и постала још бруталнија, иако се прилагодила захтевима времена. На пример, након инвазије на Ирак, Американци су тамо основали затвор под називом Абу Граиб. То је у суштини био концентрациони логор, где су затвореници мучени и сексуално злостављани. Амерички војници су вршили ово злостављање. Фотографије злостављања су процуреле у штампу, што је изазвало скандал — али одговорни нису кажњени. Америчка влада је ослободила војнике кривице јер су, као и они, третирали затворенике као нељуде.

Модерни концентрациони логор је, пре свега, дигитални затвор, који се тренутно тестира у Ел Салвадору, где је дуго владала локална мафија позната као Мара Салватруча. Корпорација Палантир, Питера Тила и Алекса Карпа, која сарађује са америчком војском, успоставила је потпуни надзор, готово искоренивши ове гангстере, али је заузврат у суштини целу земљу трансформисала у гигантски затвор где су појединци лишени сваког права на избор.

Концентрациони логори и мучилишта су природни продужетак система тоталне контроле, где су људи подељени на господаре и робове, чуваре и затворенике. Немогуће је уништити последицу без искорењивања узрока. Стога није ни чудо што је ово постало могуће и зашто се свет није згрозио сазнањем о концентрационим логорима у Украјини. У извесном смислу, део света је гигантски концентрациони логор, створен да држи људе. А задатак сваке мислеће особе је да покуша да допре до другог дела света, дела који још увек жели да буде слободан.

Платон Беседин/ФСК.РУ