Кампања Нове С, Н1 и њихових сарадника против СПЦ: Напад на Порфирија као увод у идеолошко „чишћење”

Идеја „чишћења“ по идеолошком кључу директно је супротстављена црквеном, али и сваком другом традицијском хијерархијском поретку. Отворена мржња према клирицима Српске православне цркве се пропагандно нормализује чак и међу верницима

Србе бије глас да памте као златне рибице, ипак, много је проблематичније то што ни из догађаја који су упамћени не извлаче никакве поуке, а када их пореде са садашњошћу то увек чине банално, праволинијски, повезујући их методом просте сличности и асоцијација, а не дубоким разумевањем контекста, повезаности и смисла.

Двадесет другог августа 1953. године на железничкој станици у Бањалуци каменован је бањалучки владика Василије, претходно означен од стране комунистичких власти као непријатељ народа. У складу са оптужницом, владику није вукла за браду, шутирала, пљувала и тукла нека неидентификована аморфна руља. Напао га је српски народ. Затим, 1971. године, као епископ жички, Василије Костић одлежао је месец дана у краљевачком затвору, осуђен за дело против јавног реда и мира, а након вишедневне новинске ујдурме.

Данас се често може чути како Српска Православна Црква и њени великодостојници никада нису били омражени као данас, уз закључак да су сами криви за то. Овакве претпоставке износе неретко баш потомци оних који су владику Василија каменовали и затварали, али и многи други, којима су тако рекли Зоран Кесић и Јелена Обућина.

Медијска кампања криминализације врха СПЦ траје много дуже од устоличења патријарха Порфирија, Брза претрага на интернету показаће вам бројне текстове који експлицитно повезују патријарха Иринеја са државним врхом и криминалним радњама. Ниједна од тих оптужби, наравно, никада није доказана, али то им и није био циљ. Нормализација наратива о покварености црквене јерархије услов је за ликвидацију СПЦ као политичког актера. То су знали комунисти кад су, још пре пола века, данима пре пресуде блатили владику Василија у новинама, јер ефикаснијих локалних медија у Краљеву није било.

Већ сам раније писала о стратегији личног напада, којом се рушење поретка оправдава неопходношћу да таргетирани, наводно покварени појединац буде уклоњен. Срећом, данас се сваки писмени човек за неколико минута може уверити у то да патријарх Порфирије није примарна мета, него колатерална штета у систематском рату против Цркве.

Вера и живот

Многи нас ових дана, са наивношћу француске собарице, уверавају у то да не постоји никакав координирани напад, али тешко ми је да поверујем у толику необавештеност. Када им потурите под нос наслове које прозападни медији у последњих пар недеља, да не идемо даље унатраг, објављују из дана у дан о јерархији наше Цркве, мењају позицију и тада одједном напади постају реални, али морално оправдани: наиме, део су акције спасавања СПЦ из руку њеног Синода.

Превратничка револуционарна идеја „чишћења“ по идеолошком кључу директно је супротстављена црквеном, али и сваком другом традицијском хијерархијском поретку, стога одбрана српског патријарха није исповедање вере у његову личну непогрешивост. Сама сам написала солидан број критика на рачун неких његових ранијих поступака и изјава.

Патријарх Порфирије није примарна мета, него колатерална штета у систематском рату против Цркве

Проблем настаје када почнете да потписујете петиције за његову смену, да претите доласком „народа“ пред Патријаршију, најпростије речено, да угрожавате хијерархијски и свети поредак Цркве због тога што су вас медији убедили да је човек на њеном челу лош. А лош је због тога што живи у вили на Дедињу, у којој српски патријарси столују готово читав век, због тога што вози ауто који у реалности не вози, и наравно, због тога што је у Москви експлицитно изнео свој став о политичким догађајима у земљи.

Он на то има апсолутно право. Чак и када се нама тај став не допада, патријарх због њега не треба да буде „смењен“, најпре зато што такав његов став не утиче на поредак Цркве. Патријарх уопште не мора да буде на оној страни где је већина народа. Баш због тога што је стајао супротно од већине, владика Василије је каменован, али данас нико од нас не сматра да је противљењем комунизму издао српски народ. Напротив. Ипак, док време у Србији стигне било коме да да за право, златна рибица је већ отпливала реком заборава.

Ових дана појавио се интересантан текст на сајту „Нови исток“. Драган Ћузулан покушава да дебатује са одломком уз беседе архимандрита Рафаила Бољевића, у коме монах исповеда елементарну хришћанску мисао о претежности духовних категорија и Цркве над проблемима и актуелностима овог света.

Захтевајући од патријарха Порфирија да се „не меша у политику“, да буде објективан и да Цркву изузме из свакодневице, његови критичари управо позив да се то учини називају „мртвом теологијом“. Иако покушава да се позове на неоспориви богословски ауторитет блаженопочившег владике Атанасија Јефтића, Ћузуланово виђење улоге Цркве у животу појединца и друштва много је ближе позицијама млађих либералних теолога, који у секуларном хуманизму и левичарским идејама препознају човекољубље о коме је говорио Христос.

Инсистирајући на томе да црквена заједница и теологија морају бити способне да разумеју и уваже конкретне околности материјалног живота друштва, Ћузулан је поново у парадоксу. Док се, са једне стране, социјалне и политичке прилике сматрају адекватном темом теолошке контемплације, вредновање конкретног идентитетског одређења и искуства заједнице одбацује се као етнофилетизам који скрнави чистоту богословског контекста, одједном волшебно одвојеног од реалитета историје.

И док се призива старање и разумевање за „конкретног човека“, патријарх Порфирије изузима се из те категорије. Како је могуће да, у идили измаштаној по узору на комуне првих хришћана, нисмо позвани да најпре сагледамо тежину положаја у коме се налази онај који носи највећи терет?

Могуће је само захваљујући томе што је он већ претходно рашчовечен, и отворена мржња према клирицима српске Цркве је нормализована међу њеним верницима. Са истим таквим убеђењем да се боре за правду скојевци су своје сународнике бацали у јаме, а бањалучани су српског епископа вукли по шинама. Они су заиста веровали у то да је он „против народа“.

Непријатељи СПЦ

Ово што нам се догађа, дакле, није први пут и није најгоре до сада. Истина, данас постоје друштвене мреже на којима свако може да откуца отворено писмо било коме, па и српском патријарху. И у томе, заправо, нема ничег лошег. Лоше је то што ово у ствари нису обраћања патријарху већ памфлети против њега намењени јавности. Ту се, у атмосфери беса и револуције надахњују и оправдавају следећи потези против црквеног поретка.

Иако су медијски највише експонирани, Вукашин Милићевић и Благоје Пантелић постали су манекени телевизија Нова С и Н1, стога патриотски део народа ипак према њима и њиховим ставовима задржава одређену резерву. Мада су трајно у мисији либерализације наше Цркве, што је и једина сврха сајта Теологија.нет и Пантелићеве издавачке активности дириговане из Дизелдорфа, тренутно су узбуњивачи грађанске, нецрквене и антисрпске јавности, они је изнова и изнова анимирају да се, током демонтаже СНС мреже позабави и српском Црквом.

Због тога њихов наратив обухвата теме које просечан гледалац ових телевизија сматра круцијалним: корупција, легализација, криминал, новац, новац и новац.

Са друге стране, неке погрешке, или недовољно објашњени потези, које сам већ раније спомињала, а које је патријарх Порфирије у прошлости начинио, у патриотском и хришћанском делу популације развиле су одређено неповерење које стратешки хране борбаши за веру, са трајном надом да ће се осветити српској Цркви упркос томе што су направили своју, коју током свих ових година СПЦ није узнемиравала. Ту преовладавају оптужбе за екуменизам, који међутим, постаје мање споран када се треба удружити са митрополитима и епископима који су по том питању далеко либералнији од патријарха.

Не треба, дакле, да гајимо илузије о томе да су непријатељи СПЦ некакви прогресивни хуманисти: глобалистичка агенда затирања националних држава и идентитета располаже бројним начинима и каналима да се обрати свакоме од нас, инструирајући нас да сами, као у случају сваке револуције, разградимо сопствени поредак и постанемо део заједнице ентитета које је историја прогутала као нације, а испљунула као биомасу.

Мамац је увек исти и извршилац прљавог посла је исти, од Француске револуције до данас. Легендарни гладни народ. Маса којом се најлакше манипулише. Кад сретнете православног хришћанина који је стопроцентно сигуран у то да је Порфирије профитије, након неколико размењених речи постаје вам јасно да не комуницирате са рационалним бићем већ са жртвом пропаганде којој је уместо хришћанске интроспективне опрезности, инсталиран револуционарни софтвер.

Нажалост, то је вирус који брише све раније учитане програме: одговорност, братољубље, способност преиспитивања, расуђивање, смирење послушност и побожност, па чак и елементарну пристојност са интелигенцијом. Дакле, уместо свих људских и хришћанских врлина остаје само прегнуће у борби против корупције. Замислите да на крају ове реченице стоји емотикон кловна.

Допуштење да пропаднемо

Са друге стране још парадокса. Само потпуно зомбирана индивидуа може истовремено да обоготворава патријарха Павла због тога што је био аскета, и бизнис-владике са милионским фирмама у личном поседу. Зомби не зна истину, зна само оно што му лажно забринути спикер одабране телевизије саопшти у ударном термину.

Хришћанин, међутим, и када зна истину, због ње не руши Цркву. Ми смо сви деца свога доба, и потомци грешног Адама. Увек су веће шансе да на чело Цркве или епархије дође грешан него савршен човек. Покоравајући се таквом поретку, као Хришћани, ми заправо исповедамо суштину вере у то да Христос началствује над свиме. Постоје лични греси којима се другоме причињава патња и од одговорности у таквим случајевима чин и ношење мантије не треба да пружају имунитет.

Са друге стране, постоје објективне историјске, социјалне, политичке околности и конкретан човек коме је дато да руководи Црквом у њима. Не само да он „може“ да погреши, већ ће сасвим сигурно грешити. Добро дошли у реалан свет.

Хришћанин и када зна истину због ње не руши Цркву

Ми, као Црква, народ Божији, имамо умове, расуђивање и глас, да му указујемо на грешке и опасности. Неке наше примедбе биће такође бесмислене и промашене. Ипак, ако одиста живимо у Цркви, са Црквом и за Цркву, ми ћемо увек остати у јединству са њом. То, на првом месту, подразумева одолевање превратничком импулсу који настоји да поистовети мистични поредак Цркве са стањем у било којој световној институцији која може да се „очисти“ политичким или моралистичким критеријумима у складу са тренутном вољом иностраних центара моћи, нове политичке елите или такозваног гладног народа иза ког се ови претходни скривају.

Иако је неопходна у животу хришћанина, у овој тачки, теологија мора да се споји са личним искуством љубави: волети неку будућу, замишљену, савршену Цркву а не волети ову данас јер је „компромитована“ значи никада не волети Цркву у реалности, ни своју браћу и сестре у њој, већ се бољшевичком страшћу увек борити против ње, у име идеала који је склепан према скици секуларног, постхришћанског система вредности.

Захтевати да се на улици смењују владике исто је што и опет извести пред масу Христа и Вараву, увек и без изузетка. „Долази време и већ је настало када ће сваки који вас убије мислити да Богу службу чини.“ – очигледно, Нова С и Н1, њихови редовни теолошки гости и сарадници на друштвеним мрежама, нису измислили испирање мозгова. Јер, како рекох на почетку, све ово се не догађа први пут и није горе него икада пре.

Црква ће опстати, а многи ће пропасти. Не ликујем због тога. Неки људи које сам до јуче сматрала браћом и сестрама из Цркве нису издржали притисак. У спасилачкој прелести јуришају на трон Светог Саве, не остављајући ни најмањи простор за преиспитивање порука које им стижу из редакција које су до сада пласирале хиљаде дезинформација и клевета директно циљајући опстанак српског народа: са њим опстанак Христовог лика у свету. Ми наравно нисмо једина мета: крајњи циљ је гурање читавог света у постхришћанску епоху.

Сврха деценијског пропагандног инсистирања на везама СПЦ са режимом сада се у потпуности разоткрила чак и пред онима који уопште нису платили улазнице. На таласу политичких промена у Србији стране агентуре делују експлицитније него пре, рачунајући на то да ће колективна еуфорија потрајати довољно дуго и да ће руља постати довољно бесна да дословно баци камен на патријарха, тако да он сам, избегавајући још страшније последице по Цркву и народ, уступи место њиховом кандидату.

Такав исход значио би, највероватније, крај свих нада у наш национални опстанак али би такође био знак да Бог више ништа од Срба не очекује у историји.

Ипак, ја бих и таквог патријарха прихватила за свог јер је Божија воља непорецива, чак и када се пројављује као допуштење да пропаднемо.

Извор: Нови Стандард, пише: Тајана Потерјахин