Шта је нама Његош?

Постоје у свјетској књижевности, и у култури уопште, личности које су, како познаваоцима тако и најширој публици, предстаљене само именом. Именом које нема двојника и којем не треба никаква адреса. Јер, рецимо, довољно је само рећи Шекспир, Гете, Толстој, Достојевски… па да све буде јасно и познато. Међу ријеткима којима је само име довољно за биографију сврстао се и Петар Други Петровић – Његош, Владика и пјесник црногорски.

Од дјечака, Рада Томова, који је, босоног, чувао стада подловћенским врлетима, до Његоша, владара, пјесника и филозофа, протекао је, на жалост, релативно кратак период. Кратак, али више него довољан да га уздигне изнад свог времена и учини вјечним. Упућен у манастир Стањевићи, код Херцег Новог, да стекне елементарну писменост и упућеност у основне тајне духовности, већ при првом сусрету са књигом Раде Томов је наговијестио да су границе његовог интересовања, сазнања и поимања свијета далеко изнад манастирског обрзовања, а убрзо је препознат и као дорастао владарског трона. По жељи свога стрица, Петра Првог, проглашен је владиком и главарем Црне Горе и Брда, и хиротонисан 18. августа 1833. године, у Петрограду, настављајући тако светородну и династичку лозу Петровића.

Његош је својим укупним дјелом, и као пјесник и као владалац, оставио неизбрисив траг не само у култури Црне Горе већ је постао и неотуђиви дио укупног стваралаштва људске цивилизације. Духовна дубина коју је достигао у својим религиозно – филозофским размишљањима, снага и симболика његовог пјесничког исказа, и данас, скоро два вијека касније, нијесу се изгубиле у сјенкама и наслагама времена, већ сијају готово истим интезитетом. Његове поруке и ставови, његова гледишта и тумачења највећих тајни људског постојања, и данас су изазов и предмет поновног читања и настојања да се изнова разумију и протумаче у контексту новог времена. Већ самим тим су доказале да су ванвременске и да припадају културном простору који хиљадуструко надмашује скучена и небу ваздигнута брда родне му Црне Горе.

Гдје су данас Његош и његово дјело? Могу ли се његови јунаци, његова размишљања и његови ставови без остатка смјестити у ово вријеме и наћи им се мјесто у саврененим књижевним и друштвеним токовима? Или је свијет, онакав каквог га је Његош давно назрео и назвао „тирјан тирјанину, а камоли души благородној“, страна и негостољубива територија за храброст, племенитост, честитост и хуманост који извиру из сваког његовог ретка. Шта би и гдје би данас његови јунаци радили и нашли мјесто у овом дехуманизованом и отуђеном окружењу, виртуелном, кукавичлуком и лажима подастријет у многим својим сегментима? Да ли би Његош данас, у свијету криминала, неморала, друштвене трулежи и себичности, нашао мјесто за свога Вука Мандушића и остале своје јунаке? Или би му све личило на Драшков доживљај Млетака? Али, Његошеви јунаци су, попут оних са Термопила, одавно постали симбол којем има мјеста све док је људскиг рода. Њихово одређење према слободи као идеалу за који у сваком тренутку ваља погинути, у овом времену тјескобе и ропства у сваком погледу, данас би од њих можда и направило Дон Кихоте, али им ни за длаку не би умањило херојску ауру над њиховим дјелом. Да будемо до краја искрени и поштени према Његошу: његови јунаци данас сигурно не би „разгонили Турке на буљуке“, али би мачем неподмитљиве истине сјекли грозне израслине и болештину која, као поплава, насрће како на савремено црногорско друштво тако и на цивилизацију уопште.

Наравно, пуко поистовјећивање Његошевог свијета и времена са садашњим тренутком, његово дјело и његове јунаке свело би само на ниво тривијалности, водвиља и бурлеске. Из једног од таквих, до зла бога подлих и политикантских „тумачења“ Његоша проистиче и једана од најжешћих и најотрованијиј примједби коју му одређене снаге и аутори приписују, сматрајући га и проглашавајући га геноцидним, а тиме и неприхватљивим симболом за ово вријеме. Извлачење његовог дела, „Горског вијенца“ поготово, из контекста времена у којем је настало и његово свођење на пуку историјску хронику, злочин је не само према аутору већ и према његовом народу и оставштини коју му је оставио. Његошеви јунаци, овјенчани идеалима слободе и јунаштва, али и части и хуманости, издигнути су на пиједестал непролазности и свевремености и не могу се сваљивати у каљугу свијета коју данас живимо. Они би и данас били светионик спаса у бури која немилосрдно шиба ово вријеме мрака, насиља, неморала и нечовјечности сваке врсте. А све то и све друго Његошево и данас би било она адреса којој би се, и као појединци и као народ, увијек и послије најдужег лутања и избивања у маглуштинама времена, увијек могли вратити да спознамо ко смо заиста и куда нам се ваља кретати.

Да је у прилици да се ових дана, уз танушну свијећу у Биљарди, опет лати свога оштроумног и убојитог пера, Његош би се сигурно нашао у великој недоумици шта би, о чему и о коме писао. Јер, био би окружен свиме оним чега се гнушао и против чега је устајао у свом дјелу. Насиље моћних и необузданих, тлачење слабих и немоћних, одсуство витештва и поштовања противника, деструктивни, разблудни и декадентни сјај и раскош на једној, а биједа, глад и умирање на другој страни, уз ужасни изостанак хуманости и самилости, свеопшти морални суноврат и рађање „вриједности“ неспојивих са његовим поимањем човјека, сигурно би га навело да, прије него умочи перо у мастило, завапи тако да се и Ловћен стресе: Господе, има ли те?

Али, и данас би Његош сигурно истрајавао у промовисању оних вриједност које човјека као појединца, а тиме и друштво у цјелини, чине достојним оне чувене максиме Максима Горког „да гордо звучи“! У својом манастирској осами, далек од мрака и смрада окружења, окренут Небу и његовој дубини, Његош би и данас, колико год згрожен посртањем свог племена и његовим „сном мртвијем“, био онај ости (можда другачијег израза али исте снаге и истинитости), и био би она звијезда која неумрло сија над Ловћеном, указујући на пут којим се, мада тешко и ређе, иде али којим се једино стиже у рај, како онај на земљи тако и онај на Небу.

Наравно, био би гријех и према Његошу и његовом дјелу посматрати га једнакозначним у сваком времену. И сам Његош би данас на неке појаве и питања гледао другачијим, савременијим очима. Једно од тих нових „гледања“ на свијет око себе било би свакако поимање улоге жене у савременом друштву. Колико год је Његош у своје вријеме високо цијенио улогу жене и мајке као стуба ослонца традиционалне црногорске породице, несумњиво је да би данас направио жесток искорак од оне да је „ћуд женска смијешна работа“ у правцу лика сестре Батрићеве, као парадигме, симбола и хероине достојне највећих мушких подвига. Такав став би сигурно оснажила и Његошева вјерска позиција која симбол Богородице доживљава као мајку васколиког хришћанства и хришћанске традиције.

Све у свему, ако не цјелокупно а оно би највећи дио Његошеве књижевне баштине, њена симболика и њене дубокомислене поруке издржале пробу и овог времена. Све оно што је некада садржавао црногорски морални код, све оно што се њиме мјерило и објашњавало, а на чему је Његош истрајавао и сваким ретком га промовисао, нашло би мјесто и улогу и у овом времену. Ослоњени на његово поимање части и образа, јунаштва, племенитости, човјекољупства, достојанства и несебичност жртве за њихову одбрану, данас би смо лакше корачали кроз „пустињу и прашуму“ доба у којем живимо. Чак и кад би све оно људско и цивилизовано на чему је Његош истрајавао, а што се високо издигло изнад контекста времена и простора у којем је настајало, остало само на нивоу симбола, било би, ако ништа друго а оно макар огледало у којем би смо сагледавали ружну и опомињућу страну свога лица.

Дубоко замишљен над тајнама васионе, над идејом Бога и судбине, промишљајући смисао живота и сврху људског постојања, Његош се током свог кратког живота и још краће владавине више орјентисао на своју духовну и књижевну него на државничку страну. Али, и на том пољу, настојећи да реформише црногорско друштво и примакне га достигнућима европских држава тога доба, Његош је направио снажне заокрете и искораке. И колико год је тај сегмент његовог дјеловања остао у дубокој сјенци његовог књижевног „имена“, као друштво и као наука остали смо му дубоко дужни и снажно обавезани да се и то проучи и учини видљивом баштином историје црногорске државности.

Питање „шта је Црној Гори Његош“, које се данас, скоро два вијека након његовог последњег успона на Ловћен, поставља, има један једноставан и недвосмислен одговор: Његош нам је све!!! Он нам је лична карта по којој нас у свијету препознају и која нам је отворила све границе културног свијета. Његово име и његово дјело највреднији су дио укупног историјског наслеђа које баштинимо и којим се поносимо. И не само нашег. Он је неотуђив и незаобилазан камен – међаш у свесловенској, европској па и свјетској, култури и литератури.

У њему и његовој симболици и дашњи нараштаји, у које убрајам и себе, и данас могу да нађу путоказе и решења за изазове савременог свијета. Јер, да се послужим његовим ријечима које објашњавају сву предност духовне снаге над материјалним вриједностима и иметком, није све у пушци, много је више у томе у чијим је она рукама. И да ће, стога, увијек и на сваком мјесту, „у рукама Мандушића Вука свака пушка бити убојита“!!! Да понекад „надјачају мањи и слабији“ само зато што су се усудили, и да „буде борба непрестана“, наук је који нам је Његош оставио за сва времена.

Али, питање „шта је нама Његош“ неминовно намеће и питање: а шта смо ми њему? И да ли би нас, овакве какви јесмо, Његош данас препознао и признао за своје? Да ли би са нас скинуо троструку клетву којом нас је проклео уколико га не сахранимо на Ловћену, при чему је, свакако, мислио на сахрану и мјесто достојно Владике црногорског. Да ли би ћутке гледао на расправу и подјеле које као друштво даноноћно градимо и продубљујемо, а све се позивајући на њега? Јер, ако Његошу, као пјесничкој величини, приличи грандиозни Маузолеј, Његошу као високом великодостојнику Цркве више приличи скромна капела која ће га, каква год и која год била, једнако узвисити. А за обоје има мјеста на ловћенском вису. Јер, Његошев гроб и обиљежја над њим у нашим су срцима, у нашим сјећањима и у нашем поносу, што га, гдје год да почива, чини вјечним и неумрлим.
Наш Његош. Један једини. Непролазан и непоновљив.

Емило Лабудовић/ИН4С