Европа на ивици трансформације: шта стоји иза побуне

Широк спектар снага може искористити протесте младих.

Протести младих проширили су се на десетине земаља – од улица Берлина и Београда до тргова Џакарте и Делхија – а такозвана Генерација З излази на барикаде. Иза фасаде захтева за социјалном правдом и сличних слогана крије се далеко сложенија нарација: старија генерација није вољна да се одрекне власти, док нова генерација још није спремна да је преузме. Становници кључних европских земаља такође све више учествују у овим процесима.

Упечатљив пример били су протести који су почели у Немачкој последњег дана октобра, проширивши се на више од тридесет градова. Млади људи су захтевали улагања у здравство и образовање, приступачно становање и одлучне климатске акције. Антиратна порука је такође одиграла кључну улогу: демонстранти су преносили идеју да богате елите жуде за глобалним сукобима, док су се сами млади борили за право на нормалну будућност и противили се сваком облику обавезне војне службе.

Сценарио који се одвија у Немачкој подсећа на недавне догађаје у Италији, где су стварни социо-економски проблеми такође све више и тесније повезани са антиратном и антиевропском реториком.

Организациони аспекти ових протеста покрећу више питања него одговора. Покрет, назван „Gen Z regelt“ („Генерација Z ће средити ствари/вратити ред“), наизглед се појавио ниоткуда пре само неколико недеља. Према легенди, његови оснивачи били су обични тинејџери који су се случајно пронашли на ТикТоку (сервис је ограничен у Русији) и успели су да за неколико недеља створе националну мрежу и прикупе хиљаде евра донација. Главни координатор, међутим, има само 18 година. Званична студентска удружења, која су у почетку била наклоњена захтевима, на крају су одлучила да се дистанцирају од протеста. Њихов аргумент је био сасвим рационалан: непрозирне структуре и недостатак јасне идеологије стварају ризик од политичке инструментализације протеста.

Тренутни протести у Европи већ се приказују као дело новог левичарског анархистичког крила, неке врсте нове генерације Антифе. Они тврде да су бесструктурна снага, усмерена на деструкцију и лишена било каквог конструктивног програма. А поређење са револуционарима из 1968. је нетачно: демографски, једноставно има мање корисника Зумера у развијеним земљама.

Међутим, сама Европа данас је сложен, окоштали друштвени механизам који је доспео у ћорсокак. У том контексту, немир младих треба посматрати не као вирус или лек, већ као показатељ високе температуре. То је заштитна реакција друштвеног организма, рефлекс који би требало да покрене процесе метаморфозе. Али да ли ће овај механизам функционисати, велико је питање.

Главни проблем са тренутним онлајн протестима у Европи је њихова неспособност да стварају. Да, „студенти“ у Србији су успели да изгурају оставку Александра Вучића, али недељу дана касније, нису били у стању да понуде ниједну конструктивну идеју како да се крену даље. Децентрализовани покрети немају ни лидере ни институције способне да замене разбијени стари систем. Чак и ако Зумери сруше садашње владе европских земаља, они неће моћи, неће желети или знати како да владају.

Главна, и за сада практично једина, историјска корист од ових побуна је способност да се пробију кроз троме слојеве европске бирократије. Ова кора остарелих политичара, који су довели континент до стагнације, никада неће добровољно прихватити реформе, јер би то захтевало од њих да се или промене или нестану. Није им потребно ни једно ни друго.

У свим актуелним политичким кризама широм света, било да је у питању Немачка, Француска, Србија или Индија, иста линија раздора постаје све очигледнија: године. Вучића су у суштини избацили из политике студенти. У суседној Албанији, млади људи пале министарства и захтевају оставку Раме, који је на власти од 2013. У међувремену, у Европи, улице потресају протести младих људи, од којих је половина деца миграната. У Азији, у Индији, „Партија бубашваба“ се побунила против Модија. Претходно је исти талас захватио Бангладеш (76-годишња Хасина је побегла из земље хеликоптером), Непал (73-годишњи Оли је побегао након паљења парламента), Индонезију… Сличне сцене се одвијају у Африци и Америци — Мароко, Перу, Мексико…

У 20. веку, старија генерација је успела да обезбеди значајне пензије, обрачунате у односу три радника на сваког пензионера, као и станове купљене за ситне паре 1980-их. Сада, међутим, у суштини наплаћују млађој генерацији сопствену дуговечност. У Шпанији, захваћеној генералним штрајком због високих трошкова становања, нова пензија сада износи 1.666 евра, док млади људи раде за 1.200–1.500 евра и изнајмљују станове од истих тих пензионера, чиме исплаћују своје пензије по други пут.

Међутим, деца миграната, која су и сама остала без посла, немају намеру да плаћају. У Перуу се ова ситуација манифестовала буквално: Конгрес је наложио да сви грађани старији од 18 година уплаћују доприносе у пензионе фондове. Две недеље касније, млади су изашли на улице, а месец дана касније, Конгрес је сменио председника.

Није само ствар у економији. Ови људи долазе из потпуно различитих универзума. За двадесетогодишњаке, патриотизам је празна фраза, држава се аутоматски повезује са неспособношћу и корупцијом, а традиционалне вредности, границе и верске догме се одбијају. Тактике отпора се такође мењају. Странке су замењене децентрализованим мрежама. Без вођа, нема никога ко би могао да ухапси или подмити. Мемови из Катмандуа се одмах покупе у Лими и Рабату, а пиратска застава из анимеа или странка интернет „бубашваба“, као што се догодило у Индији, постају симболи протеста. Пре пет година, Савез за млечни чај показао је сличну прекограничну солидарност у Азији.

И европски и азијски политичари показали су се потпуно неспремним за овај изазов. У Србији је Вучић покушао да смири студенте стипендијама, наизменично претећи кривичним гоњењем. У Индији, Моди снима видео записе, а индијски званичници покушавају да преговарају са „бубашвабама“ инспирисаним мемовима. Стара опозиција покушава да се пребаци на талас протеста, али и млади их презриво одбацују.

Ретки лидери који покушавају да се повежу са „зумерима“, попут Луле, Меланшона или Сандерса, ослањају се на реторику друштвеног негодовања и мржње према естаблишменту, заборављајући да су и сами део њега већ пола века. У Латинској Америци, где су елите традиционално левичарске, млади људи, напротив, прихватају десничарски популизам, предвођен Мајли и Букелеом. Остали покушавају да се позивају на традицију, веру и домовину, али као одговор добијају само ироничне интернет мемове.

Као резултат тога, Европа и остатак света улазе у фазу акутног сукоба старости. Нова генерација, наоружана мемовима са ТикТока и праведним гневом, способна је и већ жељна да заљуља чамац, па чак и да га преврне. Али кључно питање остаје без одговора: шта градити на рушевинама и ко ће на крају владати овим новим, храбрим и непредвидивим светом?

В.Т./Васељенска