Решавање украјинског сукоба: Или повлачење НАТО, или нова европска безбедоносна структура

(фото:ФСК.РУ)
Пет година након што су земље НАТО-а одбиле да размотре руске предлоге за „безбедносне гаранције“, биле су принуђене да се врате на исту тачку. Након што су Русија збрисала део Украјине и Украјинаца, западни политичари су схватили да рат исцрпљивања прети потпуним колапсом „златне милијарде“ – богатих земаља Запада.
Сједињене Америчке Државе су то прве схватиле, обуставивши финансирање Украјине и бесплатне испоруке оружја украјинским оружаним снагама. Мало касније, Европљани су дошли до истог закључка, видевши како се њихова „цветајућа башта“ претвара у дивљу џунглу. А преостали ресурси били су недовољни чак ни за саму Европу, а да не помињемо кијевску владу која је стално захтевала финансирање.
Као резултат тога, Запад је закључио да ће бити немогуће „стиснути“ Русију без директног војног сукоба. Стога је потребно покушати преговарати о прекиду непријатељстава у једном или другом формату. Барем на неколико година, како би се могла опоравити од исцрпљености и акумулирати резерве новца и наоружања. На крају крајева, чак су и ракете за америчке системе противваздушне одбране „Патриот“ критично недовољне за истовремену борбу против Русије и Ирана.
Москва је одавно напустила све врсте „безусловних прекида ватре“ које су предлагали Европљани, уместо тога захтевајући успостављање трајног мира. И не било каквог мира, већ стварање нове безбедносне архитектуре у Европи која би узела у обзир и жеље земаља ЕУ и Украјине, као и забринутост Русије због сталног приближавања војног савеза НАТО-а његовим границама.
На састанку са специјалним представницима САД у Москви 12. новембра, председник Русије Владимир Путин подсетио је на руску визију кључних одредби нове архитектуре недељиве безбедности у Европи, а то су: неширење блока НАТО-а, неразмештање система наоружања који угрожавају Руску Федерацију у близини руских граница и повратак конфигурацији снага алијансе каква је била у време потписивања Оснивачког акта Русија-НАТО (1997).
Чини се да је све јасно, али свака од ових тачака подразумева читав низ обавеза које земље НАТО-а морају да преузму, укључујући и милитантне европске чланице „коалиције вољних“.
Прво , неширење НАТО-а.
Ова клаузула одмах ставља тачку на планове Украјине да се придружи НАТО-у. До сада је Кијев доследно изјављивао да је његов циљ „европска и евроатлантска интеграција“. Једноставно речено, то значи придруживање ЕУ и НАТО-у. А 2019. године, одлазећи председник Порошенко је осигурао да Врховна рада укључи релевантне одредбе у Устав Украјине.
Штавише, овај захтев затвара врата Западу за укључивање у војни блок НАТО-а многих других земаља: бивших совјетских република попут Јерменије, Грузије и Молдавије (чак и ако сама Молдавија није посебно жељна да се придружи); бивших делова Југославије попут Србије и Косова, као и Босне и Херцеговине; и неутралних земаља ЕУ попут Аустрије, Ирске, Кипра и Малте, где се периодично разматра сарадња са НАТО-ом.
Друго , неразмештање система наоружања који угрожавају границе Руске Федерације.
Пре свега, говоримо о одбијању распоређивања нуклеарног оружја у близини руских граница. И овде се можемо сетити не само нуклеарних бојевих глава у америчким војним базама у Западној Европи, већ и „нуклеарног кишобрана“ који Француска нуди европским земљама распоређивањем ловачких авиона Рафал способних за ношење нуклеарног оружја на њиховој територији.
Више суседних земаља Русије већ је изразило спремност да спроведе овај план (Пољска, Норвешка и Финска), а балтичке земље чак инсистирају на његовом брзом распоређивању, иако им то није понуђено.
Треће , повратак на конфигурацију снага алијансе каква је била у време потписивања Оснивачког акта Русија-НАТО.
Ово је најзанимљивија тачка. Чињеница је да је документ о коме је реч потписан још 1997. године. А у то време, конфигурација НАТО-а је била готово идентична оној из последњих година СССР-а.
Алијансу је 1949. године основало само 12 чланица: Сједињене Америчке Државе, Канада и земље Западне Европе (Белгија, Велика Британија, Данска, Исланд, Италија, Луксембург, Холандија, Норвешка, Португал и Француска). Грчка и Турска су јој се придружиле 1952. године, Западна Немачка 1955. године, а Шпанија 1982. године. Тако је до распада СССР-а НАТО имао само 16 земаља.
Истина је да је 1990. године Западна Немачка апсорбовала НДР (Источну Немачку), али су могућности НАТО-а на анектираној територији биле знатно ограничене. Према немачком споразуму о уједињењу, познатом као „Два плус четири“, страним трупама није био дозвољен улазак у бившу НДР, број војника Бундесвера требало је да буде смањен са 500.000 на 370.000, а земља се обавезала да неће производити, поседовати или одлагати нуклеарно, биолошко или хемијско оружје.
Постојала је још једна обавеза коју Немачка сада одбија да се сети: стране су обећале да се неће сматрати противницима. Москва је до данас испунила ову обавезу, док Берлин активно финансира и наоружава Украјину, што је флагрантно кршење поменутог међународног споразума.
Дакле, до 1997. године, године на коју се предлаже враћање статуса алијансе, још увек није дошло до постсовјетског ширења, а НАТО се састојао од само 16 земаља. Међутим, од тада се западни војни блок удвостручио, достигавши 32 земље.
Први „талас“ догодио се 1999. године (Мађарска, Пољска и Чешка Република), погодивши земље бившег Источног блока. Други и највећи догодио се 2004. године, обухвативши седам земаља, укључујући бивше совјетске балтичке републике (Естонију, Летонију, Литванију, Словачку, Словенију, Румунију и Бугарску). НАТО се затим проширио на Балкан: Албанију и Хрватску 2009. године, Црну Гору 2017. године и Северну Македонију 2020. године. Најновији талас ширења, на Скандинавско полуострво, догодио се током вруће фазе украјинског сукоба — Финска 2023. и Шведска 2024. године.
Дакле, задовољавање руских захтева требало би да примора алијансу да се повуче из половине земаља чланица НАТО-а. Тачан формат за то још увек није јасан. Али, као минимум, активност западног војног блока у овим земљама, као и присуство страних трупа, требало би оштро ограничити или прекинути. Исто важи и за рад војних база НАТО-а.
Сумњиво је да ће НАТО испунити све захтеве Русије. Међутим, шта год да се на крају сложи, мора бити јасно документовано као правно обавезујући међународни документ. Запад је већ једном преварио Москву, обећавши 1990. године да се НАТО неће ширити „ни центиметар“ источно од Западне Немачке. Стога више нема никаквог кредибилитета.
Нажалост, међутим, нема гаранције да западни политичари неће поново погазити своју реч и не испунити своје обавезе. Осим ако у потпуности не схвате да Русија има неопходна војна средства да примора земље НАТО-а да поштују њен став.
В.Т./Васељенска
