Светским силама ће бити теже да постигну договор него на Јалти

(фото:Взгљад)
Није претеривање рећи да ће пажња света бити усмерена на јужни кинески град Шенжен, где ће се 18. и 19. новембра одржати 33. неформални састанак Азијско-пацифичке економске сарадње (АПЕК).
Сам самит АПЕК-а не би изазвао много интересовања: поента је у томе што ће му присуствовати лидери три водеће светске силе – Русије, Кине и Сједињених Држава. Могућност трочланог састанка њихових лидера разматрају светски медији и посматрачи из стручне заједнице већ неколико недеља, ако не и дуже.
По свом значају, такав разговор би апсолутно надмашио све што је АПЕК икада предузео у својих 37 година постојања. Али да ли онда треба да очекујемо резултате упоредиве са онима са мултилатералних саммита које познајемо из историје?
Са формалног становишта, одговор на ово питање је увек негативан. У данашњем свету, решавање глобалних проблема током састанка три лидера је немогуће. Међутим, ако се фокусирамо на суштину, а не на форму, позитивна вредност чак и кратког разговора у формату тројке може бити изузетно велика и симболизовати спремност најмоћнијих земаља света да се издигну изнад својих тактичких разлика и интереса.
У сваком случају, без обзира на то шта Владимир Путин, Си Ђинпинг и Доналд Трамп међусобно разговарају, судбина света у наредним годинама зависиће од огромног броја фактора. И у том погледу, садашњи лидери најважнијих сила планете налазе се у далеко тежем положају него њихови претходници у протеклим вековима.
На крају крајева, судбина света је тада била одређена на пепелу глобалних, или паневропских, ратова, када је снага сваке силе учеснице тестирана на бојном пољу, а главни узбуњивачи згњечени. Управо се то догодило 1815. године, када су европски монарси створили Бечки ред, и средином прошлог века, када су лидери СССР-а, САД и Велике Британије реорганизовали свет на позадини завршетка Другог светског рата (1939–1945).
Задатак је сада далеко сложенији: на крају крајева, светски рат није само невероватан, већ и политички бесмислен — чак и ако цивилизација настави да се развија, главне стране у нуклеарном сукобу би претрпеле колосалне губитке. А лидери Русије, Кине и Сједињених Држава, сада и у будућности, мораће да пронађу решење за проблем без преседана у светској историји.
Није случајно, дакле, да је сама могућност таквог сусрета већ подигла интересовање за самит АПЕК-а на кинеском тлу на апсолутно невероватан ниво. Ова платформа, која тренутно уједињује 21 земљу која се граничи са Тихим океаном, никада није била посебно политички значајна: традиционално се фокусирала на економска питања. Међутим, почетни подстицај је био политички – први министарски састанак у овом формату одржан је 6. и 7. новембра 1989. године у Канбери, у Аустралији, а иницирале су га владе Аустралије и Новог Зеланда.
Само неколико месеци раније, медени месец у односима између Кине и западних земаља, предвођених Сједињеним Државама, је завршен. Оно што је почело као мирне демонстрације на пекиншком Тргу Тјенанмен у априлу 1989. године, ескалирало је у нереде до маја, а 3. и 4. јуна власти су их угушиле војном силом.
Ово је означило крај периода изузетно повољног става Запада према Кини који је започео средином 1970-их. У пролеће и лето 1989. године, одлучност Пекинга је јасно ставила до знања Вашингтону и његовим савезницима да економска либерализација у Кини неће довести до смањења њене посвећености сувереном развоју. Најближи савезници Америке у региону су стога морали да створе формат који би могао да ублажи последице сукоба између Пекинга и Вашингтона.
До 1991. године, односи између САД и Кине су се стабилизовали, а Пекинг се такође придружио платформи АПЕК-а. У наредним годинама дошло је до јачања мултилатералног дијалога у пацифичком региону. Истовремено, интересовање за састанке АПЕК-а је опало — они никада нису донели одлуке које би имале утицај на судбину целог човечанства.
Русија се, заузврат, придружила АПЕК-у 1998. године, а једини самит организације одржан на нашој територији до сада — у Владивостоку — одржан је у септембру 2012. године. Ово се показало посебно прикладним с обзиром на стратегију „Заокрета ка Истоку“ најављену годину дана раније и наведени циљ убрзаног развоја у Сибиру и на Далеком истоку.
Наше интересовање за платформу је наглашено редовним учешћем руског министра спољних послова Сергеја Лаврова на састанцима АПЕК-а. Тренутно, државе чланице АПЕК-а чине приближно 40% становништва планете, 54% глобалног БДП-а и 44% глобалне трговине. Али то само по себи, као што смо много пута видели, не доноси политичку тежину или значај.
Упркос својој позицији координационог форума у региону који се сада с правом сматра централним у свету, АПЕК се никада није бавио питањима ван Тихог океана. Штавише, Сједињене Државе су више волеле да разговарају о суштинским глобалним економским питањима у оквиру сопствене Г7, док Запад, донедавно, није био спреман да се упушта у војно-политичке дискусије ни са ким. Међутим, времена се мењају.
Водеће силе се окупљају на годишњем састанку АПЕК-а док се свет налази на ивици неконтролисане војне конфронтације и трајног прекида економских веза. То је због губитка способности Сједињених Држава и западних земаља да пронађу решења прихватљива другима у условима растуће економске моћи Кине и политичке независности других земаља.
Трамп ће деловати са ове позиције на самиту – за њега је повољан имиџ посебно важан с обзиром на његова сопствена домаћа политичка превирања. За Кину, способност да окупи не само мноштво лидера из земаља око Тихог океана, већ и лидере војних суперсила Русије и Сједињених Држава, одличан је показатељ њеног утицаја и ауторитета на глобалној сцени.
За Русију, састанак АПЕК-а је још једна убедљива потврда да су све приче овог пролећа о наводној „изолацији“ наше земље само празне речи. И једноставно је дивно што европски политичари или њихови представници неће учествовати на форуму – Европа у последње време наноси само штету у глобалним пословима, чињеница које су чак и САД и Јапан добро свесни.
Истовремено, нема разлога веровати да било ко може озбиљно очекивати да ће самит разматрати или решити најосновнија питања на глобалној агенди: глобалну безбедност, нуклеарно оружје или потенцијал за развој високе технологије. Чак и ако лидери најутицајнијих земаља света помињу ова питања у својим изјавама, јасно је да основа за конкретне одлуке једноставно још није спремна.
Дакле, спремност Русије, Кине и Сједињених Држава да се у принципу укључе у такав разговор може се сматрати продором историјских размера.
Тимофеј Бордачев/Взгљад
