КУГЛИЦЕ, КАФАНЕ И ГАЗДА ЈЕВРЕМ

Фото: Илустрација АИ
Избори су прошли пре месец дана. Билборди су скинути, спотови угашени, а анкете које су сваког јутра проглашавале другог победника сада ћутке пребројавају своје промашаје. Победили су они који до јуче нису били власт, изгубили су они који су је дуго држали. Ујка Васа неће да држи придике ни једнима ни другима. Радије ће, као што му је обичај, да се сети старе Србије, која је ово много пута прошла пре нас. Да видимо како се некад гласало, и како се некад губило и добијало.
Гласало се куглицама. Од краја осамдесетих година 19. века бирач је прилазио низу бирачких кутија, по једна за сваку листу. У сваку је завлачио руку, а куглицу је испуштао само у једну, а да нико није могао да види у коју. Тајност гласања није била фраза, него право, и то уређено паметније него у многим тадашњим европским земљама.
Како то бива код срчаних Срба, избори су умели да буду сурови, понекад буквално борба на живот и смрт. Среске власти су знале ко је „за владу“, а ко није, и жандарм је на биралишту понекад био важнији од кандидата. А народна скупштина је у Србији, као ретко где у Европи, бирала и владаре: Александра Карађорђевића 1842. године, Милоша Обреновића, на нескривену радост Ујка Васе, 1858. године и Петра Карађорђевића 1903. године.
Кампања се водила у кафани. Збор се држао после литургије или на пијачни дан, говорник би стао на столицу, а на крају се частило. Радикали Николе Пашића, прва модерно организована политичка странка у Срба, имали су одбор и људе у сваком селу. За самог Пашића причало се да је на свако питање одговарао „Биће, биће“. Тако је, кажу, обећао више него сви противници заједно, а да ништа није рекао.
После преврата 1903. године почиње оно што историчари зову „златним добом српског парламентаризма“. Радикали и самосталци, донедавно једна странка, тукли су се на изборима као браћа око очевине: жестоко, лично и без милости, али по правилима. Владе су падале, скупштине се распуштале, листови се међусобно оптуживали за издају. Власт је прелазила из руку у руке, а држава је остајала на месту. И та иста, свађалачка Србија за десет година је наоружала војску, добила два балканска рата и готово удвостручила територију. Демократија није сметала држави, под условом да се на крају зна ко је победио и ко одговара.
Најбољи извештај о тим кампањама нису написали историчари, него Нушић. У „Народном посланику“ газда Јеврем Прокић, владин кандидат, хоће у Скупштину, иако ни сам не зна шта би тамо радио. Главно је да је посланик. Његова кампања, од подмићивања и оговарања противника до обећања свакоме по мери, толико личи на данашње да се комад игра више од сто година. А на крају газда Јеврем изгуби. Победи млади Спасоје, станар из његове куће, и још му узме ћерку. Нушић, мудар човек, од пораза није направио трагедију, него свадбу. Радоје Домановић је у „Страдији“ описао земљу у којој свака нова влада почиње тиме што оптужи претходну. Ујка Васа би волео да Домановић овог пута не буде у праву, али се, искрено, томе баш не нада.
Последњи избори Краљевине Србије, расписани за август 1914. године, никад нису одржани. Дошао је рат, после рата настала је друга држава, а потом нови рат и комунизам. Вишестраначје се вратило тек 1990. године. Ујка Васа, тада млад човек, био је сигуран да зна како ће се све завршити. Није знао. Убедљиво је победила странка за коју, колико је он знао, нико из његовог друштва није гласао. Тада је научио лекцију коју избори држе свима: ничије друштво није цела Србија. Ову лекцију ових дана, тврди Ујка Васа, уче и победници и поражени. Једни да их није бирало само њихово друштво, други да их није оборило само туђе.
Шта нас учи стара Србија? Да се кампање мењају, а бирач не. Куглице су замењене листићима, кафана телевизијом, телевизија телефоном. Али бирач, као и његов прадеда, победницима сада поставља исто питање: ко ће да води, ко ће да одговара и ко ће се јавити кад га грађани позову. Пораженима поставља друго, ништа лакше: умеју ли да изгубе достојанствено, да оду као што се у добрим временима одлазило и да се врате онда кад их народ поново позове.
Ујка Васа каже да демократија није само дан гласања. Демократија је јутро после, кад победник схвати да је одговоран, а поражени да није непријатељ. Рука у кутији са куглицом је своје рекла. Сада је ред на оне које је изабрала.
Ујка Васа
