Битка за Кошаре: Умире се два пута – први пут када изгубимо живот, а други пут када нас забораве

На данашњи дан, пре 24 године завршена је Битка за Кошаре. Потпоручник Петар Мишић, који је са Војне академије отишао у рат, тешко је рањен, а и данас се сећа херојског подвига 108 погинулих војника Војске Југославије.

“Умире се два пута – први пут када изгубимо живот, а други пут када нас забораве, наш задатак је да не дозволимо да хероји умру други пут”, каже Мишић за РТС.

Битка за Кошаре почела је рано ујутру 9. априла 1999. године, а званично је завршена 14. јуна исте године, када се Војска Југославије, на основу Кумановског споразума са снагама Кфора, повукла са Кошара. Повлачење је протекло без инцидената.

Заправо је битка у рејону Кошара почела још 1997. године, интензивирала се 1998. а кулминирала 9. априла пре 24 године.

Свих 130 официра, подофицира и војника Војске Југославије колико их је у зору 9. априла било распоређено дуж 13 километара зоне карауле Кошаре без трунке оклевања прихватило је борбу за одбрану Србије.

Један од њих је командир вода борбених оклопних возила, потпоручник у пензији Петар Мишић, који је Војну академију завршио 1998. године. Уживање у завршетку школовања трајало је само три дана.

Јесен претњи 1998. године

“После три дана проведена код куће, прекинут нам је годишњи одмор и добијамо позив да се јавимо у места службовања у своје јединице. Мојој 51. класи места службовања су била на Косову и Метохији”, сећа се у разговору за РТС потпоручник Мишић.

Подсећа да је 1998. на КиМ била ратна година, и после врућег лета са много оружаних дејстава долази јесен претњи бомбардовањем нашој земљи. У том тренутку, како каже, млади потпоручници из школске клупе одлазе у сам центар ратних дешавања.

У Приштински корпус те године долази 100 потпоручника свих родова, а цела класа артиљеријских потпоручника, њих 24, одмах по промовисању у први официрски чин, одлази на Косово и Метохију.

Иначе, снаге Војске Југославије у бици на Кошарама чинили су делови 125. моторизоване бригаде, 53. гранични батаљон, војна полиција из Београдског и Крагујевачког корпуса, делови 63. падобранске и 72. специјалне бригаде и мањим делом добровољци из земље и иностранства.

Мишић напомиње да је број потпоручника који су дошли на КиМ био већи, пошто су на том терену биле и јединице које нису биле део Приштинског корпуса.

Долазак у 52. Артиљеријско-ракетну бригаду

У Ђаковицу су дошла шесторица потпоручника у 52. Артиљеријско-ракетну бригаду ПВО, на место командира вода борбено-оклопних возила БОВ-3, један потпоручник пешадије долази у 53. гранични батаљон и један потпоручник пешадије долази у Други моторизовани батаљон 549. Моторизовене бригаде.

Према његовим речима, намена овог оруђа је била борба против дејства из ваздуха.

Мишићев вод припајају 125. Моторизованој бригади, и то у 3. борбену групу.

“Задатак је био дубинско обезбеђење границе у реону карауле Кошаре – одбрана карауле од напада терориста са територије наше земље, а у случају напада из Албаније били смо прва и најближа јединица која је требало да помогне граничарима”, објаснио је Мишић.

Положај борбене групе је био у селу Батуша, које се налази испод карауле Кошаре, а до почетка бомбардовања положај је био на брду на улазу у Батушу, а поред пута Ђаковица – Пећ.

Караула је лоцирана на обронцима Проклетија, недалеко од Ђаковице и Дечана.

“Под мојом командом сам имао три возила са послугом коју је чинило четири војника на сваком возилу и касније по прикључењу 125. Моторизованој бригади, добио сам још одељење пешадије – са водником и 10 војника”, каже Мишић.

Имао сам 23 године

Уследио је напад на Велики петак, 9. априла 1999. године, када је почела битка за караулу Кошаре.

Потпоручник Мишић истиче да је напад после поноћи почео на суседну караулу Морина, а циљ је био да се снаге ВЈ одвуку на ту страну, и тиме да се ослаби одбрана Кошара и да потом главни напад буде на Кошаре.

“Али, због добрих процена наше команде, тај лажни напад није успео и наше јединице су остале на положајима које су браниле. Почетак напада дочекујемо као и до тада на положају, на возилима и спремни за дејство”, рекао је он.

У раним јутарњим сатима, присећа се Мишић, добио је наређење да пошаље возила на караулу – да помогну граничарима да одбију напад терориста са територије Албаније.

“Имао сам 23 године, а моји војници приближно истих година као и ја. Било ми је незамисливо да их само пошаљем са возилима на задатак, а да ја останем у Батуши на сигурном. Један војник је остао у бази, а ја са три возила и 12 војника крећем у правцу карауле”, испричао је Мишић.

Одељење пешадије са водником одмах полази и заузима засебно место на вису Раса Кошарес, која је била највиша тачка са које се контролише цео простор и према Албанији, а и према унутрашњости наше државе.

Прва јединица која стиже у рејон борбених дејстава

Потпоручник Мишић је рекао да су кренули у правцу карауле и да су стигли релативно брзо у непосредну близину карауле.

“Ми смо најближа јединица караули и прва смо јединица која је тога дана стигла у рејон борбених дејстава. Моја јединица је на положају код карауле била између 5.30 и 6 часова спремна за дејствовање. Положај није био најбољи за нас, нисмо били заштићени, нисмо имали пешадијско обезбеђење. Тада поред нас пролази пинц (возило) са мајором Димчевским. Он је био први старешина који одлази на караулу пошто је нападнута”, каже Мишић и напомиње да су тада само махнули један другом.

Даље је испричао да радио-везом добија упутство за правац дејствовања, а то је вис Раса Кошарес.

“Све време дејствовања били смо под ватром терориста. Поред нас пролазе наше јединице, војна полиција, санитет у правцу Батуше са рањенима. У току преподнева прво преко радио-везе, а затим и од јединица које пролазе добијам информацију да је на путу према Батуши, којим смо ми прошли у заседу упао мајор Шљиванчанин и том приликом му је погинуо возач, а он је рањен”, рекао је Мишић.

Долази ноћ, па је јасно, како каже, да не могу ту заноћити.

“На отвореном смо, без заклона, на непрегледном терену, без пешадије која би нам обезбедила положај. Тражим прво упутства за даље моје поступке, а потом и дозволу да се вратимо у Батушу. Дозволу добијам и ми почињемо да спремамо возила за покрет, окрећемо се, пакујемо и стајемо у колону”, рекао је Мишић.

БОВ у коме је био потпоручник Мишић је био други у колони, због механичке неисправности, а савест му није дозвољавала да седне у исправно возило, а да војници буду у неисправном возилу.

Невероватна је тишина, ништа се не чује

Пред полазак, из шуме долази командир карауле Кошаре и тражи да се са Мишићевом групом спусти у Батушу. Разлог доласка је, како је испричао командир, да су војници на караули остали без муниције, хране и осталих средстава и да је он кренуо по то.

Мишић од команде тражи упутства шта да ради, а команда му препушта да сам реши ситуацију.

“Моја дилема је трајала пар секунди. Рекох му да седне у моје возило. Пре кретања смо разрадили све могуће варијанте и догађаје које могу да се десе. Знао сам да морамо проћи место где је рањен мајор Шљиванчанин и где је војник погинуо и да постоји могућност да је њихово возило још на путу, чак да је са њим препречен пут”, присећа се Мишић.

Ако то буде тако, наводи, наређење је да се први БОВ наслони на пинца и да га одгура с пута и тако направи пролаз.

“Пошто постоји могућност да негде уз пут буду терористи и упаднемо у заседу, наредио сам војницима да уз пут пажљиво све осматрају и прате, шлемови су били свима на глави, пешадијско наоружање у рукама, откочено и са метком у цеви и спремно за ватру. Нишанџије на топовима су имали напуњене, запете и откочене топове и спремне за дејство без команде у случају потребе”, истиче он.

Према његовим речима, наредба је била да се строго вози по траговима возила испред. Возила су била затворена херметички и возачи су возили под перископима, пуниоци су били на својим местима у корпусу БОВ-а, а иза леђа возача.

“Крећемо око 16 сати и спуштамо се према Батуши. Возила су међусобно удаљена десетак метара. Долазимо на место рањавања мајора Шљиванчанина. Пинц стоји препречен на путу, не можемо да прођемо. Први БОВ се наслања и гура пинца са пута. Чекамо да се пут ослободи”, испричао је Мишић.

Невероватна је тишина, ништа се не чује, “од нас нико не прича, ветар је стао да дува, чак је и киша тада стала и не чује се како капи ударају у метал, не чује се шушкање војника, не чује се звук померања наше опреме, само чујете БОВ-ове како раде на леру у месту”.

Први БОВ се наслања на пинца и гура га са пута. БОВ се враћа у своје трагове и крећу даље.

“Први БОВ одлази, прелази десетак метара, ми за њим, прелазимо десетак метара. И само прасак, газимо предњим левим точком на противтенковску мину, после делића секунде, готово истовремено, погађа нас пројектил ручног ракетног бацача”, казао је Мишић.

Погодак ручног ракетног бацача је откинуо куполу БОВ-а и бацио је са нама тројицом десетак метара, а противтенковска мина је откинула предњи леви точак возила и преврнула цео БОВ тежак око девет тона на горњи део.

Ништа не боли, не осећате страх

“Прва мисао која ми је прошла кроз главу је била да смо упали у заседу. Купола пада на земљу са нама, ми испадамо. Пошто не знам како и где сам пао, а око нас су се чуле детонације и паљба из пешадијског наоружања и дејствовање друга два БОВ-а, само сам се скупио на месту где сам пао и сачекао пар тренутака да се оријентишем и повратим од силине детонације”, напомиње Мишић.

За то време, посаде друга два БОВ-а дејствују из свог расположивог наоружања, нишанџије су дејствовале из топова, а послуга из пешадијског наоружања и врло брзо разбијају терористичку групу.

Како каже потпоручник Мишић, све је трајало врло кратко.

“Моји војници и нишанџије указују ми прву помоћ и првим БОВ-ом спуштају у Батушу до санитета. У тим тренуцима ништа не боли и не осећате страх”.

Повређени су пребачени у Ђаковицу, затим у Приштину, Ниш и на ВМА у Београд. Сви повређени војници су се успешно опоравили.

Мишић је остао без десне ноге, тј. десне потколенице, а лево стопало му је било тешко повређено.

“Ми смо се вратили са Кошара живи. Највећи хероји су ти момци који су за отаџбину дали највредније што су имали, а то је живот. Наш задатак данас је да причамо о њима. Пошто се каже, умире два пута – први пут када изгубимо живот, а други пут када нас забораве, наш задатак је да не дозволимо да хероји умру други пут”, завршио је сведочење потпоручник Мишић.

РТ

БОНУС ВИДЕО: