Свирепо убиство српског дечака Слободана Стојановића

Свирепо убиство српског дечака Слободана Стојановића.

Дванаестогодишњи српски дечак из Доње Каменице у општини Зворник Слободан Стојановић свирепо је убијен у другој половини јула или првој половини августа 1992. године у насељу Бајрићи – Ново Село, за шта је Суд БиХ осудио припадницу такозване Армије БиХ Елфету Весели на 13 година затвора.

Напета ситуација око села Доња Каменица ескалирала је 29. маја 1992. године. Тада се породица Илије Стојановића нашла на страни коју су контролисали муслимани, пише у монографији “Дјеца жртве рата 1991-1995” Републичког центра за истраживање рате, ратних злочина и тражење несталих лица.

Наредног дана у породичну кућу дошао је Мухамед Чикарић из Каменице, засеока Алићи, који је Илији Стојановићу забранио да бежи. Истог дана почели су преговори српске и муслиманске стране на барикадама у месту Крушке.

– Мухамед Чикарић је послао Илију Стојановића да однесе поруку српској страни, да их пита да ли су за преговоре и напоменуо је да им недостаје пет њихових бораца. Илија је однио поруку и затим се вратио кући. Са породицом је био у кућном притвору све до 4. јуна, када су у Крушкама Стојановићи и три погинула српска борца размијењени за шест живих припадника такозване Армије БиХ. Стојановићима је у селу остала сва покретна и непокретна имовина. Породица Стојановић се смјестила код кума Зорана Милошевића у засеоку ДЖенарике – наведено је у монографији.

Син Илије Стојановића Слободан туговао је за псом који му је остао кући, те је често тражио да оде назад у село, одвеже пса и доведе га кући.

– Родитељи су га одвраћали од те идеје, али се дванаестогодишњи Слободан тешко мирио са тим. Не одустајући од те намјере Слободан је 27. јула 1992. године отишао од куће, прошао је кроз барикаде и отишао у правцу родне куће да би довео пса. Његовог оца Илију, који је у то вријеме био у Зворнику, о Слободановом нестанку обавијестила је локална команда српске војске – прецизира се у монографији.

Слободанов отац је, додаје се, већ наредног дана “гласом са брда на брдо” преговарао са муслиманском страном и тражио информације о Слободану.

Са друге стране долазила су уверавања да је Слободан жив и да је на сигурном у Тузли и да његови не брину. Током наредних дана Илија је тражио информације о сину, а добијао је исти одговор. У наставку потраге Илија је од више муслимана добио информацију да му је дете убијено и да је за тај злочин крива Елфета Весели звана Косовка.

Потраге за Слободаном сећа се и Миле Вукадиновић, тадашњи припадник Другог батаљона Зворничке бригаде Војске Републике Српске.

– Након сазнања шта се десило дјечаку Слободану, ријешили смо да преговарамо уз помоћ мегафона. Локални мјештани причали су са муслиманском војском, односно са неким подворником /домаром/ школе у Бакрачима. Рекли смо му да ћемо размијенити и мртве и рањене само да се дијете спаси. Он је у први мах одговорио да се неће дјетету ништа десити. Након десетак минута, по гласу млађи човјек је њиховом преговарачу отео мегафон и рекао да од размјене неће бити ништа док у Зворник не дођу тенкови из Тузле – рекао је Вукадиновић.

Постоје индиције да је Слободан био жив по заробљавању и да су га војници водили са собом.

Џевад Ходић, који је у то вријеме био припадник такозване Армије БиХ, на суђењу Веселијевој изјавио је да је дјечака виђао неколико пута, а да га је једном приликом видио самог. Дјечак је био го до паса, а на десном рамену имао је масницу и огреботину.

Да је Слободан био у заробљеништву и да је злостављан потврдио је и Омер Ђулбеговић, саборац Елфете Весели који је навео да су дечака прво држали затвореног у подруму. Према његовом сведочењу, дечака су двојица војника такозване Армије БиХ након 20 до 25 дана одвели да им покаже где је наводно Слободанов комшија закопао пушку “М-48”.

Након што је Слободан покушао да побегне, војници су га ухватили и истукли. Према Ђулбеговићу, Слободан је тада признао да је убачен међу њих, да извиди колико има војске и оружја. Рекао је да је био у Дрињачи на обуци. Да је дечак покушао да побегне сведочи и Мустафа Тучић, али он тврди да се то десило када су га војници водили на купање и да је том приликом добио батине.

Тучић наводи да је исти или наредни дан његов рођак Фахрудин Демировић звани Гумени дошао са дечаком на којем се видело неколико модрица, а који се смејао и рекао: “Ја сам Гумени два”, додајући да су њих двојица били у добрим односима.

На суђењу Веселијевој, Демировић се присетио да је једном видео Слободана у ћошку, голог и да су сви галамили на њега, јер је покушао побећи када су га купали. Покушао је да помогне и успео да смири галаму.

Наредно јутро, Демировић је кренуо на терен и свратио је да види Слободана.

– Видим сједи с ручицама… Гледа и тресе се. Гледа ме крупним очицама, смирио сам га са причом да ће вјероватно бити размијењен – рекао је Демировић. Након што се вратио са терена сазнао је да је Слободан убијен.

Војска Републике Српске ослободила је Доњу Каменицу 16. фебруара 1993. године и од тада су тражена нестала лица.

Слободаново тело пронађено је 13. јуна 1993. године у масовној гробници на брду Ждријепци код Јошанице. Масовну гробницу пронашли су и откопали припадници Војне полиције из Милића, а идентификација је обављена у Ватрогасном дому у Зворнику. Тело су идентификовали његова мајка Десанка и петнаестогодишња сестра Слађана, која је позвана са наставе да идентификује братове посмртне остатке.

Обдуцент Зоран Станковић, патолог, констатовао је у извештају да је дечак умотан у плави раднички мантил.

Констатовао је бројне смртоносне повреде на лобањи и телу нанесене током живота и после смрти. Дечаку је за живота било одсечено десно уво, оштрим предметом нанесене су му посекотине у пределу стомака. Све ово је указивало да је дечак подвргнут тешкој тортури и да је умро у тешким мукама. У слепоочницу му је, из непосредне близине, испаљен метак.

Слободанова сестра је касније свједочила о овом догађају.

– Брат је био на столу, а поред њега се налазио плави мантил. Лобања је била одвојена од тијела и на њој се налазила рупа. Тијело је било у фази распадања, али видно расјечено и унакажено – навела је она.

Свједок “С1”

Током суђења изјаву је дао сведок под шифром “С1”, који је у то време као припадник такозване АРБиХ био очевидац убиства.

– Елфета је стајала са дјечакове лијеве стране. Држала га је за косу. Извадила је нож са црним корицама. Подигла му је главу и повукла нож испод врата. Дијете је почело да кркља… Кад ју је неко од присутних војника питао шта то ради, она је извадила пиштољ, дуга деветка, прислонила му на главу и пуцала, једном или два пута, не знам. Након тога му је тијело замотано у плави мантилић. Окренуо сам главу, нисам више могао то да гледам – изјавио је тај сведок.

Препукло мајчино срце

Слободаново страдање је оставило тешке последице по породицу која се никада није опоравила. Мајка Десанка је преминула 2006, а отац Илија 2013. године, а сахрањени су уз гроб свога сина.

У монографији “Дјеца жртве рата 1991-1995” наведена је изјава Илије Стојановића о смрти своје супруге.

– Није Деса могла више да издржи. Препукло је мајчино, а и моје срце. Не знам како сам још у животу. Моја Деса је отишла у великим мукама, болу и патњи за нашим Слободаном, који је убијен на најсвирепији начин. Ни лијечење у Београду ни све пажње љекара нису јој могле помоћи. Ја се радујем одласку са овог свијета. Ваљда ћу тамо негдје бити са мојим Слободаном и његовом пресвиснулом мајком – рекао је Слободанов отац Илија.

Катера.Њуз

Бонус видео