Ко краде нашу децу?

Ко краде нашу децу?

Имате свету обавезу да своје дете васпитавате у страху Божијем; морате га исправљати због непослушности – али више немате право да га васпитавате на традиционалан начин. Како смо пали тако ниско?

То се ради искључиво са једним циљем: намамити човечанство у замку пакленог неморала. И они се усуђују да то назову „људским правима“. Дело сотоне је достигло свој врхунац.

Нико не жели да чује глас Цркве, никоме није стало до Истине. Када неко казни своје дете, оно ће одмах дотрчати, витлајући својим „људским правима”: „Како се усуђујеш да грдиш сина што се упушта у разврат? То је једно од његових права.” Замислите само то! Игра је готова. Шта друго можете рећи?
Многе данашње породице се буквално боре за шансу да постану родитељи. Они консултују све врсте медицинских специјалиста са циљем да открију радост родитељства. Али оно што је најупечатљивије је да, одмах поред њих, постоје парови који измишљају разне разлоге да избегну трудноћу упркос томе што су савршено плодни и здрави. Они ни најмање не размишљају о томе да ће касније, када открију своје родитељске инстинкте, сада тако пажљиво скривене, одједном схватити да је прекасно и да је њихова шанса да приме благословени плод њихове љубави неповратно изгубљена.Велики проблем овде лежи у самим људима, који су често неспремни да деле живот као породица: они виде свет кроз призму сопствених интереса, мислећи искључиво на себе.

Стварање породице значи одрицање од себе ради љубави према ближњем. У целини, мислим да је та породица сродна манастиру. Монах при постригу даје три завета: живети у целомудрености, сиромаштву и послушности. Када би се ови принципи чували и у породичном животу, имали бисмо потпуно другачију ситуацију од ове са којим се данас суочавамо. Човек треба да држи подаље своје жеље, сачува телесну и духовну чистоту; новац треба да буде заједнички ресурс, при чему нико не покушава да га кришом сакрије, јер је главни циљ и мужа и жене стицање духовног богатства. Осим тога, међусобно разумевање и послушност једни другима помогли би им да одрже мир у породици.

Срећу и благостање сваке породице чине не само деца, већ и живот пун врлина.

Планирање породице, тако модерно ових година, довело је до пада наталитета. Већина парова је унапред програмирана да има једно или највише двоје деце, а ако се неко усуђује да има троје, или још горе, четворо, неки од њих би морали да се суоче са својим лекарима и плачу. Ускочило би и јавно мњење: „Зашто вам треба велика породица? Прво треба да уживате у животу сами! Како ћете платити за тако велику породицу?“ Ови и други коментари упућени родитељима великих породица говоре о суморној стварности: деца више нису приоритет.

Често се дешава да млади пар о деци не размишља као о благослову или поклону, већ као о терету. „Имамо других проблема са којима треба да се бавимо, заузети смо другим стварима, имамо толико планова на уму…“ И ако неки парови, након што постану родитељи, оду у крајност да практично обожују своје дете, друге једноставно не занима ко ће њихова деца бити у будућности.

Једном сам у друштву јеврејских пријатеља чуо израз „украдено дете“. Наш разговор је био о деци која су одрасла изолована од традиционалног јеврејског начина васпитања.

У модерним временима, имамо много такозваних „традиција подземља“ које краду наше душе, а наша деца постају прве жртве. То су: родитељска равнодушност и њихов порочни живот, медији, лак приступ најновијим достигнућима ИТ индустрије, улично васпитање, лажна пријатељства…

Шта треба да урадимо да спасемо своју децу и да им усадимо праве вредности и шта Црква нуди у том погледу?

Морамо признати да смо завршили у дубокој кризи: породица, школа и друштво немају више појма како да обуздају децу. Сасвим је могуће да смо превише времена проводили експериментишући, уводећи многе нове методе образовања и васпитања, али све оне производе супротан ефекат.

Више од петнаест година посматрам све врсте школских експеримената позајмљених из иностранства и извођених затворених очију. Неки су чак успели да се обогате захваљујући овим експериментима. Многа удружења гурају и усвајају све већи број нових пројеката у област образовања у покушају да измисле нешто ново и чудесно, али ниједан од ових иноватора није покушао да се ослони на Свето писмо и учење Цркве – најпоузданијег извора, провереног кроз векове. То је метод који је дао толико добрих плодова и формирао тако велики број достојних људи.

„Дете је оригинална библијска творевина. Дете је творевина неокаљаног живота, цвет који се отвара свету и тежи да постигне једноставност и лепоту. Дете је одраз делића Неба који је дарован човеку заједно са зором стварања“, изјавио је Ернст Берни, румунски социолог, антрополог и филозоф.

У светлу ове реалности, друштво би радије требало да понуди активну помоћ родитељима у проналажењу правих начина да васпитавају и негују своју децу.

„Имате свету обавезу пред дететом које сте донели на овај свет да га васпитавате у страху Божијем; ако то не схвати када му се лепо каже, морате га исправити због непослушности – али више немате право да га васпитавате на традиционалан начин. Како смо пали тако ниско? То се ради искључиво са једним циљем: намамити човечанство у замку пакленог неморала. И они се усуђују да то назову „људским правима“… Дело сотоне је достигло свој врхунац. Нико не жели да чује глас Цркве, никоме није стало до Истине. Када неко казни своје дете, оно ће одмах дотрчати, витлајући својим „људским правима”: „Како се усуђујеш да грдиш сина што се упушта у разврат? То је једно од његових права.” Замислите само то! Игра је готова. Шта друго можете рећи?..

Модерна генерација је прихватила стереотипе који флагрантно фалсификују Библију, као да је све што она има бруталност и казна за сваку грешку. Али права порука Светог писма, укључујући и његов образовни наратив, прожета је духом љубави. Живети у страху Божијем значи уздржавање од греха и самоповлађивања и осећање стида, поштовања и љубави према Богу и ближњима. Све у свему, „Хришћанство је школа среће“, пише о. Никола (Стеинхардт).

„Највредније наслеђе које родитељи могу оставити својој деци су срећно детињство и нежна сећања на оца и мајку. Ова сећања ће осветлити њихове будуће дане, заштитити их од искушења и помоћи им да се изборе са изазовима свакодневног живота када дође време да напусте свој заштићени живот код куће“, читамо у дневницима Царице и страдоносе Александре Фјодоровне.

Врлина се може стећи само тешким радом и савладавањем препрека.

Наша омладина треба да се васпитава у духу Православља, обраћајући пажњу на промене у људској природи које почињу са дванаест година. Ово је доба када се инстинкти буде и износе на видело. Морамо припремити нашу децу за овај тренутак пунолетства, како би избегла пад. Ако не падну, него наставе да живе невиним животом, моћи ће да стекну Духа Светога Који обитава у човеку и Који ће касније водити ову особу, дете“, потврђује монах Марко (Думитру), познати румунски аскетска.

Савремено друштво се према Цркви односи више него резервисано. Кад год замолимо родитеље да својој деци омогуће да похађају летњи црквени камп који сваке године организује наша парохија, одмах смо затрпани питањима: „А шта ћеш ти тамо са њима? Хоћеш ли их натерати да чине сеџду? Омаловажавати их? Запрети да ће их свети Никола казнити? И кад једном и дођу у камп, често откријемо да су нека деца прилично лоше васпитана, а све зато што им је било дозвољено све и свашта, нису имали табуе и одрастали су без надзора у нефункционалној породици.

Без сумње, криви су њихови родитељи што су им све дозволили, а као резултат тога, пре него што су њихова деца ушла у адолесценцију, њихови умови и душе су већ били затровани лажним удобностима савременог живота. Њихови родитељи нису штитили нити васпитавали своје потомство.

„У нашем друштву деца науче све о гресима тела када напуне четрнаест или петнаест година, у много млађем добу него што је то било у претходним генерацијама. Деца у потпуности разумеју шта гледају на екрану у филмовима, или шта се око њих дешава у свакодневном животу и живе у атмосфери неморала. Неки би рекли: „Али зашто бисмо се борили против тога? То је тако природно!” Чинећи то, чине земљу плодном за промискуитет и грешност“, написао је јеромонах Серафим Роуз .

Ако наставимо да толеришемо и негујемо грех, живећемо у болесном друштву! Често су сами родитељи – неверујући, непослушни и морално банкротирани – главни непријатељи своје деце. Имати децу значи носити велики терет одговорности.

Нисам сигуран да ли игде у свету постоји организација која би поставила припремни испит за младе људе који желе да изграде породицу, рађају и васпитавају дете. Традиционално је ту улогу преузела породица и заједница, а самим тим и Црква. На крају крајева, Црква је пре свега парохија, односно заједница верника који бораве у истом крају или региону.

Према причама које су делили наши дедови и баке, у стара времена, ако би неко кога сте познавали приметио да се нисте поздравили или узвратили поздрав, или се некако непримерено понашали, родитељи би то одмах сазнали. И они би реаговали без одлагања. Тако је омладину васпитавала заједница у целини. И Црква је била крајњи учесник у овом процесу. Пре венчања, млади пар је морао да разговара са свештеником. Будући пар је добио упутства; или како су тада говорили, на прави пут су изашли. А и касније, дуго после венчања, и родитељи и Црква остали су блиски младенцима и посматрали како они воде брачни живот.

У нашем времену многи млади људи су практично остали без одбране. Њихови родитељи су или разведени, или су ангажовани да раде у далеким земљама, и углавном су егоцентрични и лоше расположени људи. Млади људи су приморани да самостално доносе одлуке које се често испостављају незрелим или очигледно погрешним. Отуда долазимо до прилично тужне статистике о броју развода и напуштене деце коју нема ко да одгаја.

Дешава се да се млади пар венчао, али нису били спремни за брак. Такође немају родитеље у близини, који би их могли подржати или усмеравати, никог осим странаца, којима је свеједно. Дакле, испоставило се да овај пар не може заједнички да се носи са животним недаћама. Због тога се разводе.

Лишити мало дете неге и бриге је практично идентично градњи куће без темеља, јер из ње не може произаћи ништа добро. „Чврсто васпитање је управо оно што лежи у корену свега доброг на овом свету“, тврди Емануел Кант. Исправно образовање је једино средство које помаже човеку да стекне чврсто разумевање основних ствари у животу, како да се бори, превазиђе препреке и постане независан – и као резултат тога, сазнаје како да се истакне као појединац. Никола Јорга је врло сажето истакао: „Васпитање је увек хоризонт, а никада одредиште. Традиционална изрека гласи: „Вратиће вам се све чему научите своје дете. То важи за свако друштво и важи у сваком тренутку. Тако, сасвим је могуће да би велика инвестициона средства требало да усмеримо у област образовања и васпитања, како бисмо у будућности убрали обилне и благословене плодове. Било би сјајно када бисмо своје напоре усредсредили на ову свету мисију – ВАСПИТАЊЕ.

Ризикујемо да изгубимо дете ако не добије адекватно васпитање које треба да садржи скуп вредности и модела правилног понашања. Више пута сам могао да посматрам децу довољно стару да покажу своје карактерне особине и стил понашања; седмогодишње дете је довољно старо да води разговор као одрасли. У овом узрасту дете већ треба да буде упознато са општим концептима живота и да се држи одређене линије понашања како би се постепено развијало као личност. Ако родитељи и наставници, који су укључени у васпитање деце, не подстичу развој моралног схватања света, то ће произвести „пукотине” и „слепе тачке” у процесу личног раста деце. Штавише, доживеће нежељене ефекте до краја живота.

Колико је оних младих душа на ивици да постану одрасли данас и даље у центру пажње и бриге оба родитеља? Колико је данас родитеља спремно да се одрекне личних интереса зарад развоја и неговања своје деце? „Мозак ученика није посуда коју треба напунити, већ бакља коју треба упалити“, говорио је Плутарх. Треба знати да се свако рађа као јединствена личност и свако од нас има посебну врсту животног пута и специфичан позив. Зато свако дете треба третирати индивидуално. Али колико често ми, родитељи и наставници, морамо да будемо не само ментори, већ и да помажемо нашој деци да прилагоде своје способности реалностима живота и дефинишу свој позив.

Са религиозне тачке гледишта, детету је потребна помоћ да открије другу стварност – невидљиву – да би знало да постоји Неко, и да је Неко – Бог. Морамо да усмеримо дете тако да оно жуди да постигне крајњи циљ – да постане савршено људско биће, односно да се испуни светошћу.

„Они који ускраћују веру дјеци, чине злочин према њима као људима на овом свету и за њихово спасење у вечности; лишити дете религиозног васпитања исто је као да хируршким путем вади његову душу или одузима човеку највреднији иметак“, написао је Василиј Банћила, румунски филозоф, учитељ и есејиста.

Молимо се да Бог подари добре намере свима нама који смо одговорни за васпитање, да будемо обдарени талентом да сејемо семе врлине у душе наше деце. Да би се то постигло и учитељи морају бити узори савршенства, али и врли и поштени људи.

Не тако давно разговарао сам са женом, предавачом права и самохраном мајком шестогодишње ћерке, која је управо кренула у школу. Последња година пред ћеркину прву школу била је посебно изазовна јер је свуда морала да води дете. Питао сам је зашто није одвела ћерку у вртић и чуо следеће: Девојчица је већ ишла на припремну наставу у вртићу, али је једног дана дошла кући у сузама и питала маму: „Мама, шта реч „душа“ значи?“ Када ју је мајка питала шта је изазвало толику невољу, дете је признало да је је учитељица гурнула у страну рекавши: „Склони се, немој ми копати у душу!“

Истина је да „прави учитељ мора бити у великој мери више забринут за стање свог карактера него за карактер и активности детета“, рекао је Георге Г. Антонеску, познати румунски учитељ. Фактор васпитања је велики, узимајући у обзир колико лако дечја душа може бити озбиљно трауматизована погрешним приступом и одсуством љубави. „Одгајати дете је много теже него образовати га. Зато међу великим бројем просвећених учитеља има тако мало правих ментора“, написао је Василе Конта, румунски филозоф, писац и политичар деветнаестог века.

Молимо Бога да стекне мудрост и знање да видимо како, корак по корак, треба да формирамо сваку поверену нам душу.

„Можемо са сигурношћу да потврдимо да смо хришћани у тој мери у којој можемо да сачувамо чисти осећај детињства у себи до краја живота“, написао је Никифор Крајник.

Наша главна дужност је да децу окружимо пажњом и спречимо да било какав штетан утицај уђе у њихову душу или да их украде од нас. Дозволите нам да их васпитавамо!

Протојереј Октавијан Мошин, ректор храма Сретења Господњег на Државном универзитету Молдавије
За Фондацију Пријатељ Божији превео: Иван Попов
Извор: orthochristian.com