Улога хрватске Удбе у избору патријарха СПЦ
Улога хрватске Удбе у избору патријарха СПЦ.
У „сарадничкој” (доушничкој) мрежи Управе државне безбедности (Удбе) у НР Хрватској 1958. године, међу свештеним и мирским службеницима Српске православне цркве (СПЦ) било је 20 свештеника и 16 чланова Епархијских савета и Управних одбора.
Те године, од 26. маја до 10. јуна одржано је “тешко заседање” Архијерејског сабора СПЦ на којем нису изабрани предложени кандидати за нове владике, “домороци” у македонским епархијама. Нешто касније, 5. јула “изненада” је умро патријарх Викентије (Проданов).
Чедомир Вишњић, публициста и историчар из Загреба, у својој књизи “Време спорта и разоноде”, с поднасловом “Титина Хрватска и њени Срби 1951-1971” (2017) објавио је комплетни текст одговора хрватске Удбе на поменуту депешу, који је потписао начелник оделења Саво Богдановић.
Вељко Дракулић, који је у хрватској Удби надзирао православље, рекао је 22. августа за Дамаскина да је “повучен, неприступачан, далек од људи”, али, мрежица за владику била је исплетена. Звонар загребачке православне цркве био је задужен да митрополиту сервира гласине, а за детекцију интимних ставова сарадник шифрован као “Исток”, у ког Дамаскин “има поверења”. За Удбу, Дамаскин је фигурирао као члан НЕ групе, али и као могући кандидат те групације за патријарха. За “пасивизирање” Дамаскина одређен је поп Илија Ћук, па и епископ Емилијан, али без инструкција за директно притискање. За ту врсту обраде предвиђен је, одраније, полицијски официр “друг Мићо Станковић”.
Рођени Бокељ, Симеон Злоковић, епископ горњокарловачки (Лика, Кордун, Банија, Горски Котар) човек који ће, упркос безбожничком терору на најцрњем терену и понудама за комотније позиције у цркви, до смрти, чак четири деценије (1951-1990), остати у својој столици, био је очита напаст за Удбу која га је шпијунирала преко сијасет сарадника (“Бошко”, “Феникс”, “Саво”, “Сокол”, “и други”!). Његова биографија, која би морала да се штампа у томовима, личи на животопис ранохришћанских богобораца, или на самоубилачко мисионарење “у земљама неверника” (in partibus infidelium). Водио се ничеанским императивом “љубљења судбине” (amor fati), али, срећом по њега, тај можда и највећи српскоправославни Сизиф, није доживео ново разарање свог владичанског двора у Карловцу 1991. и тоталну пустош своје давно ојађене епархије. Током сахране Злоковића, разбијени су прозори на његовом двору, застава СПЦ, спуштена на пола копља, спаљена је, а пролазници су му “псовали мртву мајку” (П-портал.нет 15. децембар 2020).
Удба резонује да би Симеон гласао за најжешће владике из НЕ групе, браничевског Хризостома (Војиновића), или још горе, бањалучког Василија (Костића), који је био само титуларни епископ (линчован у Бањалуци 1953. и протеран у Београд), а гласао би и за Дамаскина.“Служба”, за сваки случај, потурањем гласина “пасивизира” Симеона да се не би случајно и он “прихватио кандидатуре”. Емилијан пакрачки, иако “скуван” да гласа за НКВ, био је под појачаним мерама. Овај владика очито је био антипод ентузијасти Злоковићу. Кукао је, знајући да му је само то преостало. Уочи изборног Сабора, 22. августа, састао се са поменутим официром Удбе Дракулићем, жалећи се да Ђуро Станковић, секретар комунистичког комитета у Слобоштини код Славонске Пожеге, месту где су усташе починиле највећи ратни злочин у Славонији, хоће да му сруши цркву. Рекао је Дракулићу да ће тамошњи Срби рећи: “Њемци су то запалили, а сада се и ови остаци руше…”!
Калуђер Никодим Опачић, са звучним титулама архимандрита и игумана манастира Крка код Книна, којег убија самоћа и неимаштина у опустелом манастиру, ипак је на свим могућим мерама, а нарочито под унакрсним „саветима“ попова- сарадника Службе. Један од њих, Ратко Јелић, Книњанин, угостиће га у Београду, за сваки случај. Опачић је у почетку био за владику Хризостома, али „кад му је речено да за тог епископа круже гласине да је хомосексуалац“ игуман се „огорчио“ и „најпогрдније се изражава“ о Хризостому. Никодим Опачић се убио 3. марта 1964. Неколико дана раније, поништено му је решење о пензији, тобож због неке, реактивиране кривице из 1945!!!
Цео циркус од шпијунске паучине, или како каже писац извештаја „низ агентурно оперативних мјера“ спремљен је за Марка Сојанца из Сплита, потпредседника далматинског Епархијског савета. Сарадници „Дурмитор“, „Марко“ и „Влајко“ пазили су на „четнички настројеног“ Стојанца, али од највеће користи били су његови синови „амбициозни људи и велики каријеристи“, како каже Удбин аналитичар. И преостала двојица, 85-годишњи Гаврило Гојковић, потпредседник загребачког Епарјијског савета, као и Драгић Генераловић, потпредседник горњокарловачког Епархијског савета, обрађивани су преко њихових синова, „сарадника“ неизбежне Службе.
На крају, на Сабору су се појавила шесторица од деветорице, без проте Јакшића, Гојковића и Цвијановића. За НКВ гласали су епископ Емилијан, игуман Опачић, Стојанац и Генераловић, а против Дамаскин и Симеон.То каже постизборна анализа хрватске Управе државне безбедности.
Милан Четник/Политика
Бонус видео
За више вести из Србије и света на ове и сличне теме, придружите нам се на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Вајберу, Телеграму, Вконтакту, Вотсапу и Јутјубу.
Сва је “U”дба била ‘рваЦко-усташка а Срби су у њој били само икебана.