Бивши Срби црногорски: Ко је у сукобу (2)
НМ. Шта се у међувремену дешавало?
ИП. Дешавало се свашта. Она већ помињана Народна странка у Црној Гори, формирана на идеји да и Црногорци припадају Србству, кроз уста свога вође Новака Килибарде (1934) убрзо је почела да наговештава како у свему постоји нека “разлика у диференцији”. Мада и сам свестан великих опасности по Србију и Црну Гору и, ваљда, по србски народ ових двеју “сестринских” република пред налетом римокатолицизма и ислама, новог светског поретка и злочина већ виђених под тим и таквим заштитним знацима, он ће могућност за опстанак заједничке државе видети искључиво из црногорског угла: “Без Србије – никад, под Србијом – никад”.
Може бити да Килибарда о овом начелу није гласно размишљао док су Србија и Црна Гора правиле концепт садашње југословенске савезне државе, али се не може, и да се хоће, превидети уставно начело да председник Републике и председник Савезне владе не могу бити из исте државе-чланице. Од самог рођења преполовљене Југославије видело се да су нека уставна решења краткога даха. Не само што обе чланице имају председника своје републике, већ су и многе друге ствари указивале да је Савезна Република Југославија пример најлабивије федерације, конфедерације такорећи, и да се њено устројство, осим по броју чланова, не разликује много од устројства управо пропале Социјалистичке Федеративне Републике Југославије. “Оне” Југославије је нестало, али су остала начела на којима је тај конфедерацијски антисрбски монструм растао и опстајао. Остале су, наравно, и главе којима се такав начин размишљања допадао и које се задуго неће моћи тога отрести. Данас, као што смо то могли рећи и док је Трећа Југославија била у повоју, њихову логику могли бисмо назвати “црногорски синдром”. Црногорски синдром производ је, делом, и тог конфедерацијског антисрбског монструма. Остала је црногорска нација, до стравичних димензија развијен је мит о надмоћности црногорства над осталим светом, а нарочито над Србима, а (кон)федерација је ретка прилика да многи ситни главари по Црној Гори очувају свој део власти и да га чак увеличају на рачун народа, и “сопственог” и “оног другог”. За савремене “правоверне” Црногорце небитно је што су њихови не тако далеки преци били несумњиви Срби и што, са мало епског претеривања, скоро да још увек можемо срести живе сведоке који памте како су Црној Гори припајана брдска и нека друга племена. Савремене “црногорствујушче” Црногорце, оне који одбијају да буду чак и “наводно српског поријекла”, залуду је подсећати на двојицу знаменитих цетињских владика и њихово схватање Србства и Црногорства. Тако, на пример, Петар I уочи битке на Мартинићима 1796. године позива Црногорце и Брђане да покажу “да у нама неугашено србско срце куца, србска крвца врије”, а који месец касније, у очекивању битке на Крусима, тражи од војске да се устреми на непријатеља “нашега предрагог имена србског и наше дражајше вољности”.
За Петра II Црногорци су “дичне горе србско племе”, “народ србске Црне Горе”, “гњијездо Срба мало у предјелу црногорском”, “свободе србске срце”, “Срби Црногорци”, а Црна је Гора “свети храм србске славе” и “зачатије храбра Србства”. Када 1845. године тражи од србске владе дозволу за насељење Црногораца “гђе год међу с нама јединоплеменим Србљима”, он има на уму да је Црна Гора “урна у коју је силно име Душаново прибјегло” и тако постало “огледало србско”; једну своју песничку збирку он је управо тако и насловио: Огледало србско.
Тако је некада било, а у нашем времену, један круг црногорски расположених Црногораца, оних из такозваних интелектуалних кругова, труди се да из основе промени уобичајена схватања о Црногорству и Србству ових владика црногорских, нарочито владике Рада. Чинило се то на један крајње примитиван начин, тако да се у првом тренутку све окретало на шалу. Као, они писци из Црне Горе којима су читаоци били недоступни, јер из њихових сочињенија нису имали шта паметно прочитати, труде се да стану уз бок Његошу и да макар тако буду примећени. На први поглед могло је бити и тако јер је Његош почео да се проглашава “црногорским” песником, да се ставља у антологије “црногорских” књижевника, да се сврстава у едиције типа десет или петнаестак најзначајнијих “црногорских” писаца и да му се књиге штампају у “критичкијем” издањима. Да би се код необавештених читалаца избегла било каква сумња у Његошево национално (српско) опредељење, и да би се могао стећи утисак о његовом “тврдом” црногорском националном осећању, из његовог песничког дела, у “критичкој” обради, мењан је сваки стих који је “мирисао” на Србство. Ишло се чак дотле да је од оне његове већ поменуте песничке збирке постала само Огледало; незадовољници су своје мишљење о Његошевом “неочекиваном” преласку у црногорску нацију свели тада на коментар да би се из новообјављене збирке понајпре могло закључити да је Његош био – манекен.
Она друга незадовољничка страна, Црногорци који су се трудили да сузе оквире србске књижевности тако што ће из њих избацити Његоша, могла је у међувремену наћи разлоге и за друкчија незадовољства. Тако ће, на пример, и помињање Херцеговине у било каквој вези са Црном Гором изазвати додатне сумње и страхове. Биће довољно да Момир Булатовић само наговести да “наш интерес, ни историјски ни традиционално, није да живимо у државној заједници само са Србијом”, па да се многи Црногорци озбиљно забрину за свој статус. Јер, евентуално уједињење Црне Горе и Херцеговине сасвим би пореметило затечени однос србско-црногорских снага у Црној Гори. Херцеговци из данашње српске Херцеговине далеко су од било какве помисли да би се од њих преко ноћи могли направити “национални Црногорци”, макар и “ванредним унапређењем” у Црногорце, као што су то успели да од себе начине нешто старији Херцеговци из Никшића и околине, Пиве и Дробњака. Повећани број несумњивих Срба у Црној Гори могао би довести у питање “националну” вредност пре коју деценију рођене црногорске нације, због чега је упутније било очувати достигнути степен антисрбског националног црногорства, него доживети некакво сумњиво “национално” уједињавање. А Булатовић је једино имао на уму да евентуално будуће заједништво Херцеговине и Црне Горе не треба условљавати било каквим савезом било којих држава, већ да би на такав чин ваљало гледати као на могућност заједничког живота, по жељи Херцеговаца, пре свега, али и уз пристанак Црногораца: “Уколико би, рецимо, Херцеговина, наша историјска тежња и вјековни усуд, показала жељу и демократски изразила свој став да жели да живи с нама, у држави Црној Гори, и са њом заједно у Југославији, ми немамо ниједног разлога да не уважимо чињеницу да су погледи наших прађедова, наши витални животни интереси и дан-данас окренути не само пут Србије него и пут Херцеговине, а да смо тијесно и блиско везани и са крајинама”. Био је то, наиме, тренутак кад се и Булатовићу чинило да би србско питање могло бити решено опстанком двеју новостворених србских држава са западне стране: Србске Крајине и Србске.
Истовремено, и у вези са тим, забринутост у “црногорском” делу Црне Горе почела је да прераста у страх од могућег кашњења са коначним и неопозивим (започетим) одвајањем од србских корена. Наиме, током ратних година у првој половини деведесетих, ни водећи Херцеговци нису били приправни да жртвују некакву своју “посебност”, чак ни уз спремност Црне Горе да се одрекне концепта грађанске државе и постане србска држава, односно држава србског народа. За заточнике црногорске самобитности таква варијанта била је неприхватљива, исто као и могућност да Црна Гора задржи постојећи статус а Херцеговина уђе у Југославију као део тадашње Републике Србске, скоро потпуно “ограничујући” Црну Гору са западне стране. У обе ове варијанте они су видели крај Црне Горе као државе и Црногораца као нације, а лидер црногорских либерала Славко Перовић, забринут и Булатовићевим размишљањем и херцеговачким непристајањем на непосредно уједињење са Црном Гором, изјавио је да би и у једном и у другом случају Црногорци потпуно нестали и да би им у будућој држави србског народа, “савезу србских држава”, било чак “оспорено право да буду у властитој држави национална мањина, јер су, наводно, србског поријекла”.
Иако се у време кад је смислио ону своју поруку (“без Србије – никад, под Србијом – никад”) Килибарда није сматрао противником Србије и Србства, друга њена половина није се могла тумачити друкчије него као саставни део “црногорског синдрома”. Он и сам признаје да је све то стварни израз “црногорске препотентности”, и да би се лако могло десити да “од нове државе не буде ништа”.
Није требало много времена да би се тако нешто десило и да би се све то видело, као на длану.
НМ. Сукоби Црне Горе и Србије често се интерпретирају као персонални конфликти центара социјалне моћи или као питање демократизације друштвених односа. Да ли је у томе суштина њиних данашњих сукоба?
ИП. Мада југословенски проблеми, нарочито србски, нису били случајни и нису се могли везати само за личност Слободана Милошевића, најпре председника Србије а касније председника Југославије, све опозиционе струје у Србији и Црној Гори биле су уверене у супротно. Занемаримо ли глад за влашћу свих тих опозиционара, али и ставове црногорске власти према федералној држави, у први план морале су избити црногорске страсти којима су идеолози црногорске супрематије много година раније дали назив “надмоћ људскости”. Та се “надмоћ” онда дефинисала, а није друкчије ни данас, само и искључиво у односу на србски народ.
Могло се у једном тренутку учинити да је заврзлама око избора црногорског председника ствар личне нетрпељивости и личних сукоба двојице председничких кандидата, али се убрзо показало да је у игри нешто сасвим друго: ставови према “једнакости” Црне Горе у савезној држави. Да би се прикрио прави смисао победничке политике актуелног црногорског председника, у први план истурена је прича о наводној демократизацији југословенског друштва. Подразумевало се у целој причи да је власт у Црној Гори демократска, а да се препреке за постизање демократије у читавој Југославији налазе у Србији. По тој теорији, србски народ у Србији јесте за демократију, али он до ње не може доћи, пошто га у томе омета постојећа власт. Чак, ни са влашћу у Србији не би било проблема, да није једног јединог човека, актуелног југословенског председника. Та се теорија ни по чему није разликовала од демократског става Сједињених Америчких Држава и неких држава са европског Запада према Србима и њиховом ранијем председнику; мала разлика појавила се у оживотворењу те теорије, односно у потрази за одговором на питање како сменити актуелног југословенског председника.
Парадоксално звучи, али је очигледно да америчка демократија, праћена демократијом европског запада, за многе политички узор и неправазилазан домет у области људских слобода, почиње да бива основна опасност за слободу и човечност, једнако као што је то пре више од пола века био фашизам, или пре осамдесетак година германски империјализам. Другим речима, циљ савремене западне демократије, подупрте сопственим агресивним финансијским и војним потенцијалом, истоветан је са тоталитаризмом тих двају светских поредака давно већ бачених на сметлиште људске историје.
За разлику од земаља западне демократије које су располагале огромном војном и економском снагом, и које су ту снагу могле употребити против Југославије, против Србије, против србског народа, црногорска демократска власт могла се ослонити само на медије под својом контролом: на новине, на радио и, понајвише, на телевизију. Уз непрестано понављање исте приче о “српском бауку” спремном да подјарми црногорску демократију и уз постепено јачање полицијских снага намењених заштити исте те демократије од наводне србске агресије, у црногорској јавности почео је да се рађа отпор замишљеној опасности. У неким крајевима тај отпор био је јачи, у другима слабији, али те разлике ништа нису сметале да се и у оквиру истог племена, у кругу исте породице, између браће, између очева и синова, појаве огромне и скоро непремостиве разлике у тумачењу најављене “опасности”. Истина, породичне политичке разлике или несугласице нису избијале у јавност, али је зато дошло до излива антисрбског “одушевљења” на спортским борилиштима. Као “чудо невиђено” забележила су гласила из Србије да су црногорски “навијачи” извикивали добро познату паролу “Србе на врбе”. Нису Црногорци у томе били нимало оригинални, јер су паролу о Србима и врбама само преузели од својих хрватских суседа, а они, опет, од Словенаца, који су 27. јула 1914. године, кад је аустроугарски завојевачки поход на Србију био свршена ствар, испевали “стихове”: “Топовима поздрављамо вас Србе, / Хладни дом вам дижемо уз врбе”.
Ових дана, пошто је на свим странама пропраћено потпуно помрачење Сунца, ни црногорска државна телевизија није могла да пропусти тај ретки догађај; приказ “са лица места” они су својим гледаоцима зачинили и извештајем како су грађани Србије доживели те тренутке: показали су најпре четири мајмуна у кавезу зоолошког врта, а затим једно стадо оваца на испаши.
У међувремену, један добродушни Србин из Војводине Србске скокнуће до Црногорског приморја, на годишњи одмор, и отуд ће се вратити препун утисака; било је лепо, има свега, бензина има на пумпама, ни трага од неке нетрпељивости према Србима. Он ће испричати да су га полицијске патроле од уласка у Црну Гору до Подгорице заустављале седам пута и да му је пртљаг исто толико пута темељито претресан, једнако као и његовим сапутницима из аутобуса; у томе није видео никакву нетрпељивост, јер му је на мору било лепо, има свега, бензина има на свим пумпама…
Недавно србско искуство са дојучерашњом хрватском, словеначком, шиптарском и муслиманском “браћом” казује да су “братски” односи у бившој југословенској државној и националној заједници заиста били “јединствени” и да се распад те заједнице од почетка одигравао по устаљеној шеми; од југословенске заједнице још је понешто остало, и нема разлога да се сумња у њен крај по већ опробаном рецепту.
Илија Петровић
Наставиће се..
За више вести из Србије и света на ове и сличне теме, придружите нам се на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Вајберу, Телеграму, Вконтакту, Вотсапу и Јутјубу.