Сујета као основа за позиционирање Ђиласа као опозиционог лидера

Коментар са друштвених мрежа у којем се иронично помињу Драган Ђилас, „самопроглашени лидери“ и наводно састављање „Пицула ЕУ5 листе“ можда на први поглед делује као још једна политичка чарка у дигиталном простору. Међутим, иза таквих порука крије се много озбиљнији проблем — дубока криза идентитета, организације и ауторитета унутар српске опозиционе сцене.

Последњих година опозиција у Србији функционише у сталном трагању за фигуром која би могла да обједини различите идеолошке струје, протестне покрете, грађанске иницијативе и страначке интересе. Али управо у том трагању открива се највећа слабост — недостатак јасног политичког центра и још важније, недостатак међусобног поверења.

Зато се питање „ко је лидер“ непрестано враћа у јавност.

Драган Ђилас је годинама представљан као најјачи организациони и финансијски ослонац дела опозиције, али је истовремено постао и једна од најконтроверзнијих личности унутар тог блока. За једне је искусан политички оперативац, за друге симбол старе политике коју део грађанског бирачког тела више не жели.

У међувремену, појавиле су се нове фигуре, студентски и протестни покрети, разне неформалне групе и јавне личности које покушавају да преузму политичку иницијативу. Али уместо јасне структуре, опозициона сцена све чешће делује као простор унутрашњег надметања, сујета и борбе за утицај.

Управо зато се у јавности све више појављују иронични коментари о „лидерима“, „листама“ и наводним везама са европским политичким круговима.

То није случајно.

Јер део опозиционе сцене већ дуже време покушава да политички легитимитет гради пре свега кроз подршку споља — кроз контакте у Бриселу, Европском парламенту или појединим западним политичким центрима. Отуд и стално помињање Тонино Пицула и различитих европских иницијатива.

Међутим, проблем настаје онда када се утисак о спољној подршци покуша представити као замена за реалну политичку снагу унутар Србије.

Грађани у Србији, без обзира на политичка опредељења, много више очекују јасан програм, конкретна решења и озбиљну организацију него унутрашње борбе око тога ко ће бити „лидер опозиције“. А управо на том пољу опозиција већ дуже време показује највеће слабости.

Уместо јединствене стратегије, јавност често гледа сукобе различитих фракција. Уместо политичког плана, доминирају реакције на дневне догађаје и друштвене мреже. Уместо институционалне борбе, све се чешће ствара утисак политичке импровизације.

То је један од разлога због којих власт и даље успева да задржи позицију доминантног политичког фактора.

Јер без обзира на незадовољство које постоји у делу друштва, велики број грађана и даље не види јасну и стабилну политичку алтернативу. А у политици је често пресудно управо то — не само критиковати власт, већ убедити људе да постоји озбиљна структура способна да води државу.

Зато данашње расправе о „лидерима“ заправо нису питање сујете појединаца, већ симптом шире кризе опозиционе сцене у Србији.

И све док се та сцена више бави унутрашњим позиционирањем, европским сигналима и медијским надметањем него изградњом јасне политичке платформе, остаће заробљена у кругу међусобних сумњи и непрестаног тражења новог „лидера“.

А избори се, на крају, не добијају на друштвеним мрежама — већ поверењем грађана.

Политика онлине