Тираномахијска побуна „Младе Босне“

Тираномахијска побуна „Младе Босне“.

Посматрано географски и историјски, Жабљаку припада привилегија обиљежавања 110. годишњице сарајевског атентата изложбом која је посве­ће­на Гаврилу Принципу и Младој Босни, коју је приредио бриљантни балканолог др Милош Војиновић. Са ове прозрачне висине Старе Херцеговине и ове трезвеноумне временске дистанце боље се сагледавају, узајамно освјетљавају и разумијевају дале­ко­сежни догађаји из прошлости и вријеме у коме живимо.

У коментару на пјесму „Здравица“, Милош Црњански – који је и сам био близак организацији Млада Босна – пише „да нас је Принцип повезао боље него што смо били повезани“. Та повезаност, с једне стране, значи да је починилац сарајевског атентата у нашим очима обилићевски свјесно и херојски принио себе на жртву у име идеала Видовданске етике, слободе, правде и јединства. С друге стране, сарајевски атентат је ондашње господаре људских судбина, колико и њихове савремене следбенике права јачег, повезао у покушајима жигосања српског народа наметнутом колективном и историјском кривицом на којима се и данас истрајава.

Због тога је тешко избјећи паралеле између данашњег, ратном атмосфером засићеног амбијента све милитаризованије Европске уније и ондашњег амбијента у коме је настала Млада Босна. Не може се избјећи ни повлачење паралела између некадашње Њемачке и Аустроугарске и данашње Америке у тежњи за потпуном доминацијом и моћи.

Стога, треба подсјетити да је Аустроугарска монархија била апсо­лутистичка и феудална држава иза чије се наводне „цивилизацијске мисије“ на Балкану крила колонијална побуда. Нарочито се то односи на њен јужнос­ловенски дио који је плански заспостављен како би се у њему одржавали друштвено заостајање, сиромаштво и необразованост, какви су на том прос­тору владали и у вријеме турског тлачитеља. Градња друмова, жељезничких пруга и хотела није могла да засјени чињеницу да је све то изграђено у циљу експлоатације ресурса и у војне сврхе, да су у тој држави најзначајнија здања биле касарне умјесто ионако врло ријетких школа, због чега је „послије четири деценије аустроугарске културне дјелатности број неписмених у Босни и Херцеговини још увијек износио 88%“ (Херман Вендел). Овом застрашујућем податку треба додати и чињеницу да је економским и политичким обес­прав­љивањем својих поданика, Аустроугарска изазвала исељавање српског живља са вјековних огњишта која су потом насељавана њемачким становниш­твом.

Уз све то, подстичући вјерску и националну нетрпељивост међу Јужним Словенима, Аустроугарска је предано радила на разједињавању њиховог заједничког етнокултурног простора, покушавајући да чисти српски језик преименује и прикаже као посебан, босански језик.

У таквом амбијенту, који је Иво Андрић назвао нечовјечним, стасавали су чланови омладинског револуционарног покрета Млада Босна који је настао недуго након Аусторугарске анексије Босне и Херцеговине 1908. године. Мла­до­босанци нису могли да се помире са претварањем њихове домовине у коло­нију Аустоугарске. И док се Аустоугарска империја ужурбано припре­мала за коначни обрачун са Србијом, младобосанци су сањали о стварању зајед­ничке државе Јужних Словена са Краљевиним Србијом као својим јез­гром.

Покрет Млада Босна, чије је име сковао Петар Кочић, окупљао је ђаке и студенте са снажним српским и југословенским националним осјећањем, идеа­листичким настројењем и широким интересовањима за књижевност, науку, фи­ло­софију, умјетност и, наравно, политичка дешавања. Они су успјели да умакну од аустријског школског система, да би се школовали у другачијем, могло би се рећи хумболтовском хуманистичком образовном духу. Образ­ов­али су се на нашој епској традицији Косовског завјета, нашим писцима и пјес­ницима, али су читали и философе, попут Томаша Масарика, руске класике, прије свега Достојевског, као и руске револуционарне и анархистичке мисли­оце као што су Бакуњин, Кропоткин, Луначарски, Херцен… Слиједили су и иде­але Ђузепеа Мацинија. Осим широког образовања и јуначке срчаности, младобосанце је одли­ковао и стваралачки импулс. Већина њих је рано почела да пише и објављује есеје, пјесме, књижевно-теоријске и политичке текстове. Као и остали припадници покрета Млада Босна, и Гаврило Принцип је био пјесничка душа која је налазила спој између књижевних вриједности и политичких амбиција.

Живот у окрутном колонијалном систему Аустроугарске монархије и же­ља за ослобођењем и уједињењем Јужних Словена покренула је код чланова Младе Босне тираномахијску побуну која је исходовала сарајевским атент­атом. Оно што тог дана није успјело Мухамеду Мехмедбашићу из Црне Горе који је био први од седам младића међу атентаторима, а потом ни Недељку Чабриновићу, пошло је за руком Гаврилу Принципу. Чин политичког убиства аустоугарског престолонаследника Франца Фердинанда – који је баш на данашњи, видовдански дан прије 110 година одлучио да присуствује војним маневрима у Сарајеву и демонстрацији моћи окренуте против Србије – мора се разумјети у контексту историјских околности. Наш најзначајнији савремени историчар Милорад Екмечић о том чину ће рећи: „Гаврило Принцип није пуцао у човјека Франца Фердинанда, него у ­­­­­’тихи геноцид’ над Србима“.

Аустоугарска и Њемачка које су жељеле да потврде свој статус великих сила тиме су коначно добиле повод за дуго припремани рат, стављајући у погон пропагандну фабрику лажи која је утискивала на чело српског народа жиг кривице за рат. Али, рат је дио суштине управо оних друштава која се заснивају на империјализму, експлоатацији и угњетавању.

Атмосфера у Европи годинама прије сарајевског атентата била је ратна. Од 1890. године опасност од рата је расла до те мјере да су стално сазивани мировни конгреси и да је установљена Нобелова награда за мир. Од 1900. године рат је постао готово неминован, а након 1910. се углавном очекивало да ће ускоро избити. Све то нам на свој начин говори да је испод танког слоја друштава која вјерују у религију напретка, слободу тржишта, демократију, либерализам и људска права, а која заправо теже увећању свог богатства и моћи, скривено једно, готово неугасиво ужарено језгро насиља које може да еруптира у било ком историјском тренутку. Одбијање покорности нар­ода који желе да очувају своју слободу, да се развијају у оквиру свог културног обрасца и у сарадњи са другим народима, само по себи постаје довољан повод за насиље и окидач за покретање агресије. Такво друштвено стање код западних сила објашњава зашто је непријатељска слика о српском народу из 1914. поново могла оживјети 1999. током агресије НАТО пакта на нашу заједничку замљу.

Нажалост, атмосфера у савременој Европи и на политичком Западу у цјелини засићена је ратном реториком и нетрпељивошћу према православној цивилизацији и свима који одбијају да се повинују колонијалном поретку.

Смисао ове узбудљиве изложбе на тему која не губи на актуелности, значају и драматици, је да подсјети нa генерацију младобосанаца који су себе свјесно принијели на жртву идеалима – једнако универзалистичким колико и националним –, али и да пошаље принципијелну поруку о безумљу идеологије „бесконачног рата“ до истребљења сваке другости који је започео још 1914. године. Али, све док не схвате ријечи Хајнера Милера: „Ако више немате неп­ријатеља, срешћете га у огледалу“, савремене господаре рата и људских судбина стално ће прогањати и плашити сјене слободоносних духова младобосанаца из пророчке пјесме Гаврила Принципа урезане у зид мучилишта из којег се његова душа отиснула у вјечност.

Проф.др.Душан Крцуновић/ИН4С

Бонус видео