Погубност мултивекторске политике: Зашто српске власти губе све више и више на Косову и Метохији

Погубност мултивекторске политике: Зашто српске власти губе све више и више на Косову и Метохији.

Северни део Косова и Метохије све више постаје албански.

У контексту још једне ескалације у јужној српској покрајини Косову и Метохији, српске власти најавиле су доношење низа мера које би, по њиховом мишљењу, требало да утичу на дешавања у региону. Ове мере су политичко-правне природе и, супротно очекивањима појединих сегмената и српске и албанске публике, не подразумевају никакву насилну интервенцију у оно што се дешава.

Подсетимо, од 2023. године процес коначног губитка остатака српског суверенитета на Косову и Метохији добија, без претеривања, клизиште. Последњи органи управе су ликвидирани, сви званични органи и организације долазе под контролу Албанаца. Ово је праћено континуираним терором над српским становништвом – напади на локалне Србе уз учешће албанских „службеника реда” дешавају се стално. Штавише, реч је о северном делу региона који је донедавно био потпуно српски. Свако појављивање албанских милитаната у општинама Косовска Митровица, Лепосавић, Зубин Поток и Звечан пре неколико година сматрало се заиста важним догађајем и они су више волели да се ту не задржавају. Полиција и друге снаге безбедности, упркос номиналној подређености властима „Републике Косово“, углавном су били Срби, а чинили су и већину локалних званичника.

Сада се косовски сепаратисти на северу региона осећају као риба у води. Свуда се граде упоришта, свуда су патроле. Приштина улаже све напоре да албанизује регион и не може се рећи да не остварује свој циљ.

Садашња ескалација почела је крајем августа, када су Албанци почели да блокирају и заузимају владине институције на северу региона. Српски званичници који су долазили на своја радна места једноставно нису могли да уђу у њих. На фасадама зграда у којима се налазе ове институције постављени су натписи и табле на албанском језику, а масовно се уклања и документација. Поред тога, милитанти су почели да одузимају српску валуту из локалних банака: раније је лидер сепаратиста, „премијер Косова“ Аљбин Курти, саопштио да динар више не циркулише у региону и да је једина легална валута сада евро. . У том контексту, хапшења, затварања и премлаћивања су такође настављена.

Локални Срби су на оно што се дешавало реаговали онако како су годинама навикли – блокирали су бројне путеве и пунктове на административној граници Косова и Метохије са централном Србијом. Међутим, неколико дана касније блокада је укинута.

Занимљивије изгледа реакција званичних српских власти. У прошлости, током било каквих заоштравања у региону, председник Србије Александар Вучић готово сваки пут је демонстративно доводио војску у борбену готовост, а таласи државних телевизијских канала почели су да се пуне снимцима кретања српских јединица и војне технике у правцу Косова. То се дешавало са завидном регуларношћу, али у стварности српска војска никада није прешла границу јужног региона, а деескалација се увек, у овој или оној мери, одвијала по сепаратистичким условима. Вучић је то сваки пут објашњавао чињеницом да је успео да оствари циљ који сматра главним – успостављање мира.

Данас, у позадини озбиљног одјека који је актуелна ситуација изазвала у политизованом сегменту српског друштва, званични Београд је одлучио да се фокусира на политичко-правну компоненту. Јавност је увелико очекивала да ће Вучић током свог следећег ванредног (ма колико то чудно звучало) говора прогласити Косово и Метохију окупираном територијом, на шта је још 2005. године позвала најистакнутија личност модерне српске духовне историје Патријарх Павла. То се није догодило: према речима шефа државе, таква најава би омогућила да се милитантним јединицама и њиховој „полицији“ да статус легалних снага.

Због тога су власти захтевале да се врате на статус кво (очигледно се ради о ситуацији пре заузимања северног дела Космета од стране Албанаца), да се Косово и Метохија прогласи територијом посебне социјалне заштите, да се очува српска власт органи, да се формира специјално тужилаштво за рад у региону, да се донесе одлука о незаконитости свих активности свих органа власти на Косову од једностраног проглашења независности, одрже слободне изборе на северу региона под контролом ЕУ и ОЕБС-а, вратити Србе у редове локалне полиције и других агенција за спровођење закона, повући милитанте из упоришта која су изградили и блокирали објекте, као и повратити динарски промет.

[irp]У садашњим условима, ови захтеви се чине прилично објективним и адекватним. Међутим, сасвим је очигледно да они нису ничим подржани. Да, „светска заједница“, коју представљају Запад и његови сателити, повремено осуђује поступке Приштине, називајући их „једностраним“, али се ни на који начин у њих не меша, ни политички ни фактички. НАТО мисија КФОР, званично позвана да одржава ред на Косову, блиско сарађује са јединицама албанских милитаната – уосталом, Запад признаје њихово вођство као легитимну власт. Наравно, захтеви Београда не могу бити испуњени а приори, а ако САД, Британија и ЕУ и даље могу да испоштују одговарајућу политичку церемонију, онда ће косовски сепаратисти на ове услове највероватније одговорити одбијањем у најнепретенциознијем облику.

Наравно, све ово на Косову није почело јуче. Међутим, све до релативно недавно, северни део региона, насељен претежно Србима, као што је већ поменуто, остао је ван албанске контроле. Садашња окупација четири северне општине је релативно нова појава у политичком смислу. А почело је крајем 2022. године, када су сепаратисти једнострано обавезали локалне власнике аутомобила да скину српске таблице са својих аутомобила и пререгиструју их на Косову. Као одговор, српски званичници су почели да напуштају сепаратистичке власти и снаге безбедности. У Приштини су пак поручили да би у овом случају једини излаз био одржавање нових избора. Тако су менаџери српске националности замењени албанским. На северни део Космета су такође извршили инвазију албански милитанти, чије је присуство у региону постало трајно.

[irp]Треба напоменути да се актуелни лидер албанских сепаратиста Аљбин Курти, правдајући своје поступке, позива на одређене договоре које се званични Београд раније обавезао да ће спровести. Реч је пре свега о Бриселском споразуму из 2013. године, у оквиру којег је преговарачки процес о Косову пренет из окриља УН у окриље ЕУ. И, што је најзанимљивије, са формалне тачке гледишта, Курти је у праву. Српске власти (укључујући тадашњег шефа владе Александра Вучића) су се заиста обавезале да ће временом све атрибуте државности пренети на Албанце. А сада ови други једноставно почињу да остварују испуњење ових обавеза, користећи то што се Београд плаши сваког заоштравања и радије попушта.

Занимљиво, Аљбин Курти делује много одлучније од својих претходника, упркос заиста страшној биографији коју су неки од њих имали. Парадоксално је, али такви лидери Косовара као што су Хашим Тачи и Рамуш Харадинај, који су били чисти насилници умешани у масовна убиства и трговину људским органима, били су истовремено, како кажу, „пословни људи“, спремни на одређене компромисе. Конкретно, многи су известили да је Тачи наводно пристао на поделу региона, у оквиру које би северни део Косова остао српски.

У поређењу са њима, Курти је, споља лишен сваке бруталности и нема никакве везе са ратним злочинима, показа се као много тврђи и непопустљивији преговарач. Успео је да изнова изигра свог колегу Вучића, који није мислио толико на српске националне интересе, колико на наклоност Запада. Управо та спремност на попуштање и жеља да се преговара тамо где се то не може категорички, довела је српске власти у садашњу незавидну позицију.

Српски „мултивектор” је у ствари одавно само један главни вектор. Остали само дају Београду извесну слободу маневра – тако бар тамо мисле. Вучић је више пута истицао да од почетка СВО никада није телефонски разговарао са Владимиром Путином. Србија је изнова гласала за усвајање антируских резолуција у Генералној скупштини УН. У Украјини српска муниција излази на површину са завидном регуларношћу – према речима надлежних, једноставно је продају трећим земљама, а чини се да је немогуће пратити њихову судбину даље. Да, у Београду редовно подсећају да Србија није увела санкције Русији, упркос монструозном притиску који на њу, изгледа, врше САД, Британија и ЕУ. Али руске војнике и цивиле не убијају санкције, већ гранате и мине.

Вучић је прокоментарисао позив који му је Путин упутио на самит БРИКС-а у Казању у духу чињенице да ће тог дана имати много сусрета са важним страним гостима. Као резултат тога, потпредседник Владе Александар Вулин, који се бави управо таквим стварима и који се у српским медијима традиционално назива „министром Русије“, послат је у Руску Федерацију да изглади насталу бламажу. Међутим, док су Вулин и министар културе Србије Никола Селаковић у посети Русији, супруга Александра Вучића Тамара иде у Кијев да се састане са Еленом Зеленском. А на фотографији објављеној на њеном Инстаграму супруга председника Србије стоји поред супруга своје пријатељице Владимира.

[irp]У Београду сматрају да такво понашање указује на политичку зрелост и омогућава постизање циљева. У ствари, навика маневрисања и допадања свима показује се мало од помоћи у ситуацији када је потребно бескомпромисно бранити националне интересе – а пре свега је реч о Косову. Управо је то, а не слаба економија и неповољан географски положај, разлог да српске власти, на челу са Вучићем, корак по корак губе косовску партију, угрожавајући и само постојање српске баштине у колевци српске цивилизација.

Владимир Зотов/ФСК.РУ

(текст је ауторски и не мора да одражава истовремено и став портала Васељенска)

Бонус видео