ЕВРОПСКИ И АМЕРИЧКИ ФАШИЗАМ УЗ ХРВАТСКО И БОШЊАЧКО УСТАШТВО

ЕВРОПСКИ И АМЕРИЧКИ ФАШИЗАМ УЗ ХРВАТСКО И БОШЊАЧКО УСТАШТВО

После прве најаве да ће у уџбенику историје за основну школу у Републици Српској бити поменута имена Радована Караџића и Ратка Младића Бакир и Мунира најавили су апелацију Уставном суду БиХ, а само који часак касније прискочили су им у помоћ Амбасада САД и ОХР. Па ће амбасадор најавити: „Неодговорно је политизовати образовање и подривати међусобно поверење и разумевање међу будућим генерацијама у БиХ…

Негирање геноцида и величање осуђених ратних злочинаца су срамотни“. А ОХР такву ће памет енергично подупрети: „Етноцентричне перспективе и даље доминирају уџбеницима историје и видимо нове планове да се иде и корак даље у искривљавању чињеница о ратним злочинима почињених током 1990-их и појединцима одговорним за те злочине. Квалитетно образовање мора укључивати и европске вредности“ [па и] „толеранцију“ за сваки злочин над — Србима.

И нека нам ове појединости буду довољне за неки шири и општији осврт на српско историјско памћење и улогу евроамеричке памети у његовом систематском „преуређивању“, тј. фризирању. Помињем о њима две „старе“ појединости.

Прва је она коју нам је Љуба Ненадовић оставио као Његошеву реч да „Енглези мртву турску руку још држе под српском гушом“.

Друга је из времена кад су Срби ипак успели да макну ту „мртву турску руку“, али опет нису избегли Енглезе: кад су 1912. из Скадра прогнали Турке и ушли у своју стару престоницу, Черчил им је најавио да ће ту „руку“ заменити арнаутском и затражио да се из Скадра повуку, а ако се буду нећкали, он ће им довести своју ратну флоту — да му подупре демократску аргументацију.

Ослањајући се на ту памет, амбасадор ће срамотне пресуде срамотног НАТО-суда у Хагу прогласити светињама, а у свеце уписати своје ширитеље осиромашеног уранијума по источној Босни и усташку кољачку руљу која је за њим наступала. Ваља, при том, додати да ће једнако срамотно остати и мезарје у Поточарима, пре свега по томе што су рахметли Алија и баба Мунира пре 25 година записали да је у њему сахрањено 8.500 Насерових кољача из демилитаризоване Сребренице, а они досад успели да их тамо положе тек нешто више од 6.000 и поред тога што су их (не зна се да ли по конкурсу или само по огласу) преносили из свих БХ градова и из Европе, придруживали им оне које су Бакир и Мунира сахрањивали много година пре Сребренице и Поточара, а биће да су тамо легли и сви они Срби за којима се још трага (зна насер Кољач где их је и клао и затрпавао и лако му је било да их после умота[ва] у зелену заставу).

*
Само неколико година после првог сусрета с Черчилом Срби су били уведени у трагичне светске вртлоге — из којих су изишли свакоруко поражени.

● Из Великог рата — биолошки темељито осакаћени.

● Две године касније набацио им се комунизам, с налогом да се „западни Срби“ затру и/ли протерају „као окупатори“, али се показало да комунистима терен није био приређен (као у Русији) и они били прогнати у илегалу, а пред Други св. рат најавили да ће наставити тамо где су, двадесетак година раније, заустављени и потврдили спремност на жестоку борбу „против српскога хегемонизма“.

● После кратког „револуционарног чаркања“ током јесени 1941. и пошто су изазвали немачку једначину 1 = 100 (у Краљеву, Крагујевцу и другде), партизани су се преселили у НДХ — да би се измакли од Немаца и примакли својим усташким савезницима (и тамо им се одмах придружили и партизани из Црне Горе).

● Тамо издали наредбу („Строго Пов. број 39 од 27. децембра 1941“ и њоме уредили „под претњом смртне казне“ за све партизанске команданте и политичке комесаре ако би се десило да се наредбе не изврше) „да се команданти и пол(итички) комесари, официри, каплари и војници свих родова имају безусловно убудуће у свим правцима придржавати и покоравати комунистичкој идеологији“.

● „Дражу Михаиловића и његове војне и политичке сараднике треба што пре ликвидирати“.

● „Против окупатора комунистичке јединице не могу се борити, зато што је окупатор и сувише јак, што је способан и спреман да уништи једним замахом нашу целокупну организацију, ако то интереси буду захтевали“.

● „Такође и са усташама бесмислено би било с наше стране да се води било каква војна акција с обзиром на њихово модерно наоружавање од стране окупатора, а друго што усташе у овом по нас згодном времену истребљују српски народ који је у огромној већини против нас. Наш задатак није у томе, да се организује борба против окупатора и усташа, јер бисмо у том случају потпуно ослабили сасвим узалудно завршну фазу борбе за наше ослобођење када ће нам снага бити најпотребнија. Окупатора има да скрше и отерају из наше земље светски догађаји и Совјетски Савез, наша мајка. Живео СССР! За нас је комунисте најважније у томе: организовати покрет и прикупити снаге против четника. Четници су наш први непријатељ, против кога треба употребити сва могућа и немогућа средства ради њиховог уништења, јер на други начин њихов отпор не може се сломити“.

● „Да би се код окупатора могао изазвати већи гнев и реакција против српског народа, командантима стављам у дужност да из својих подручја и борбених јединица изаберу најпоузданије и најхрабрије другове којима ставити у задатак, да с времена на време из заседа убијају по једног или више војника, како би окупатор на основу тога предузимао репресалије против непослушног српског народа и његовог вођства“.

● „Да команданти и пол(итички) комесари најхитније предузму на својим територијама са смртним казнама за сва она лица за која би се и најмање стекло убеђење да су против наше војне и политичке ствари. За овај задатак потребно је да команданти благовремено прибаве у што већем броју четничких амблема које ставити на расположење оним друговима који буду одређивани за ова ликвидирања, с тим да исте употребе, преобуку се у четнике, упадну у село, похарају га до голе коже, и побију угледне домаћине, који су наравно штетни по нашу организацију. Свако у селу мислиће да су то четници и да то чине по наређењу њиховог вођства репресалије“.

● „Команданти имају безусловно да на својим територијама спрече народу, без обзира на вероисповест, посећивање цркава и манастира, а њихове свештенике у колико појединци не би из ма којих разлога желели прићи нашој борби, одмах таквог ликвидирати…“.

● „Да команданти и полит(ички) комесари уложе сва своја знања и силу да што више придобију уз комунистичке јединице што млађе, женског пола, како би могле послужити нашим друговима за природне сексуалне потребе. Ово је потребно у што краћем року учинити ради подизања морала код наших другова приликом пресудних борби. Оне женске, које би евентуално остале у другом стању треба одмах ликвидирати, поготову што као такве не би могле издржати наше тако честе отступнице, а не смемо их остављати у позадини, пошто би наш непријатељ такве случајеве добро искористио у пропагандне сврхе против нашег покрета“ (уп. о томе и Милослав Самарџић, Партизанке строго пов. – Таблоид, Београд, бр. 235, 23. јун 2011, 36–37).

*
Како су комунисти „ратовали“ против Срба, нека покажу само неке ситније појединости.

● Партизанске команде имале су обичај да на усташе пошаљу јединице састављене само од Срба, при чему би усташама унапред јавили да се спреме и дочекају напад. И тако је од 114 бораца „Нитоњине чете“ на Удбини 3. јуна 1942. остало живих само 12; у нападу на Косињ 31. јула исте године тако је изгинуло 350 бораца, а месец дана касније, на истом месту, усташе су покосиле 650 мобилисаних Срба.

● Партизани су то тамо умели радити и друкчије: док су делове својих јединица слали у борбу против четника, дешавало се да их понекад „пошаљу и у шетњу“ — да би усташама омогућили да на другом месту изврше покољ незаштићеног српског становништва. Тако се догодило да су у децембру 1942. године, док су се две партизанске бригаде бориле против четника у Босанском Грахову и по западној Лици, а трећа бригада бесциљно шетала по Кордуну, усташе упале у српска села Јошане, Пећане, Висућ и Селиште и поклале око 900 деце, жена и стараца.

● Од марта до почетка маја 1942. у Старом Броду и Милошевићима код Вишеграда Францетићева Црна легија (уз „подршку“ локалних муслимана и муслиманске милиције) поклала је 6.000 избеглица из Рогатице, Вишеграда, Хан Пијеска, Кладња, Сокоца, Олова, Пала, Сарајева.

● Августа 1942. године та је Легија стигла на Купрешко поље у исто време кад и Броз са партизанским јединицама. Срби су рачунали да ће им партизани стати у одбрану, али је Тито наредио команданту Четврте пролетерске бригаде Пеку Дапчевићу да, „уколико усташе стигну у купрешка села да им се не супротставља. Нека се сељаци сами бране“. Усташе су поступиле по Брозовој жељи: поклали су још 300 Срба и спалили све што је могло изгорети.

● Занимљиви су и још неки Брозови „западни подвизи“. Један је од њих онај кад су партизани 26. септембра 1942. „блокирали четничке позиције око Метка. Пошто се четници нису хтјели предати, комунисти су похватали њихове жене и сестре и истурили их испред себе у фронталном нападу на четничке положаје… Четници у таквој ситуацији нису могли ни хтјели да пуцају на своје и одлучили се на предају јер су им комунисти дали »часну ријеч« да им се неће ништа десити. Само двојица четника нису им повјеровала (па) су успјела да се пробију кроз блокаду… Сви остали били су уморени грозном смрћу: главе су им комунисти одсијецали коцима и тупим оруђем“. Тако је побијено 59 људи, међу њима и две жене, а такав образац ратовања партизани су преузели из Француске револуције када су жене и деца истурани „као прва заштитна линија испред републиканских трупа“. А тако је код Метка ратовао и онај усташки генерал¬-алкарски војвода (потоњи „почасни грађанин“ многих усташких градова).

● Кад су током зиме 1943. Брозове јединице одступале из Лике преко Петровца, Дрвара и Грахова у правцу Ливна и Гламоча, у његовим „колонама смрти“ било је много мале деце и Броз их се осамдесетак њих решио тако што их је затворио у једну зграду испод врха планине Шатор и тамо их запалио; у исто време с Баније и Кордуна 60.000 деце, жена и стараца претерано је у Босну и од њих је 40.000 тамо поумирало од хладноће и глади, а око 700 старих и болесних, који се нису могли укључити у избегличку колону, осуђено за „сарадњу с окупатором“ и пострељано.
● Никола Плећаш-Нитоња оставио је запис да је „само на територији мале Лике Партија побила 15.000 Срба, који су сахрањивани у масовним гробницама, углавном у Подлапачи, Лаудовом Гају и на Каменском“.

*
С циљем да уништи српско Православље, Броза су Србима делегирале исте „силе“ које Троцког и Лењина Русима 1917. и он је за Хитлера ратовао једнако успешно као и против Стаљина. На то указује више необичних појединости.

● Броз је од Павелића и Коминтерне тражио да Хитлер из својих затвора ослободи проверене „шпанске борце“ и да им омогући да у Југославији стигну до оних места у којима ће бити „најупотребљивији“. И тада су стигли његови каснији „прослављени команданти“ Пеко Дапчевић, Иво Рукавина, Иван Гошњак, Владимир Поповић, Коста Нађ, Вељко Ковачевић, Владо Ћетковић, Роберт Домани, Срећко Манола, Стјепан Милашинчић, Драго Штајнбергер-Адолф, Иван Хариш (чувени Брозов Илија Громовник!), Изидор Штрок, Јаков Кршчевић.

● Кад су се партизанске јединице на Неретви, у пролеће 1943, нашле пред уништењем, Брозови делегати Милован Ђилас, Коча Поповић и Владимир Велебит договорили су се у Загребу с Немцима да заједно ратују против Срба. И Немци одржали реч: седам дана партизани су прелазили преко онога „генијално срушеног моста“ на Неретви, а да за то време изнад њих не прелети ни птица а камоли немачки авион; и преко ње пренели 4.500 рањеника, тамо разбили 20.000 четника (и, узгред, поклали коју десетину хиљада нејачи која их је пратила). И кад су све то опослили, „вртели прсте“ чекајући искрцавање западних савезника „негде на Јадрану“, а за то време Немци их опкољавали, сатерали на Сутјеску и ту обавили оно што нису на Неретви: сатрли и партизане и побили оних 4.500 њихових рањеника.

● После „ослобођења Београда“ Броз је успоставио Сремски фронт, одбио предлог команданта руских трупа маршала Толбухина да у Срему спржи немачке ровове и преко Драве пређе у Барању, већ га је упутио преко Бачке, да на Батини пређе преко Дунава и да му тамо изгине 15.000 војника). После се показало да се иза тога налазио Брозов договор са Немцима да осигура извлачење њихових трупа из Грчке и са Блиског истока и да им отвори пут до Аустрије, да тамо положе оружје пред („својим“) западним савезницима. Сремски фронт је „пробијен“ кад су те немачке трупе стигле до Аустрије, а Брозови се команданти „наиграли позиционог ратовања“ и, узгред, пострељали 180.000 српских дечака.

● Припремајући се за сусрет с Русима, Броз је од 2. јула 1943. до 6. априла 1944. под своју заставу позвао 80.000 народноослободилачких усташа и једна је његова „СС Ханџар дивизија“ (да ли она у којој је за Хитлера ратовао рахметли Алија Изетбеговић?), уз подршку Десете херцеговачке, од 13–20. маја и почетком августа 1945. убацила у јаме око Фоче педесетак хиљада деце од којих је — половина имала од 7 до 15 година.

● Броз је Србима делегиран да убија и да „не броји“ и зато се не може знати колико су му десетина хиљада избеглица Енглези вратили из Аустрије, а он њима попунио јаме око Кочевског рога и тенковске траншеје око Дравограда; као послератни окупатори, комунисти су ислеђивали, затварали, шиканирали три и по милиона Срба и од њих се сваком петом или шестом најчешће не зна ни гроб па се поставља питање да ли их треба тражити у оних преко 200 „регистрованих »Лисичјих потока«“ или негде мимо њих; кад су схватили да „демократски побити“ све Србе није баш тако лако, они су 1948. приредили Голи оток и тамо склонили оне који су им измакли у ранијим чишћењима (и при том, опет, нису оставили податак о томе колико су Срба, „монархиста“, „комуниста“ и сличних непоћудника тамо побили).

● Јасеновачки логор Броз је засновао заједно с Павелићем, овај други постављао његове заповеднике, а надзирао их Бакарић мотрећи врло брижљиво да му се која партизанска јединица не примакне близу и да неком њиховом својеглавом команданту не падне на ум могућност да логор нападне и покоље Срба заустави (једном је то предложио Никола Демоња и Бакарић енергично одбио, а кад је Демоња неопрезно поновио свој предлог, њему је у потиљак објашњено зашто то не треба чинити).

● Још 3. фебр. 1944. године, „на положају“, Броз је потписао наредбу, из које овде помињем три „тачке“: а) „Када будемо ушли у Србију, постријељати ћемо све кулаке и домаћине, а нарочито све индустријалце“; б) „Имовину великосрпске буржоазије, поглавито индустријске објекте и творнице, ћемо пренијети у Хрватску и Словенију“; в) „Наријеђујем особито строго понашање према српском народу, који је у више наврата показао непослух и оданост монархији, коју ми желимо искоријенити“.

*
Осим сатирањем Срба, Броз се врло успешно бавио и разарањем српскога етничког простора. И о томе се могу поменути неке посебне појединости.

● На Илиндан 1944. у Манастиру Прохор Пчињски наредио да се српска средњовековна немањићка држава „пресели у Македонију“, после Црној Гори даровао нацију, српски простор „преселио“ у Хрватску и Босну и Херцеговину, Србији „даровао“ две аутономне покрајине (Космет и Војводину, с најавом да ће се тамо „албанска и мађарска национална мањина отцепити, јер је њихову земљу… »анектирала« српска буржоазија“). Све приче, дакле, о Четвртом конгресу само су конкретизација, „овера“ – такорећи, онога што је у „партијским документима“ било записано кад је КП основана. И занимљиво је да је све оно што је било приређено за Русију требало спровести и у Србији, посебно због тога што је православље допирало до загребачких предграђа и словеначке границе и што је за Ватикан представљало неподношљиву увреду будући да се у то време католицизам већ био прелио преко Карпата и увелико се ширио и преко равне Украјине. А разарање Русије и руског православља требало је „оверити“ и разарањем Србије јер је то био основ за „пацификацију Балкана“ будући да су се на челу Грчке, Бугарске и Румуније налазиле немачке династије и у њима се православље [било] прилично — „истањило“.

● Своје злочине над Србима Броз је површио разарањем Српске Православне Цркве, пострељао више свештенослужитеља и архијереја него сви српски кољачи заједно, а додао им макар и два патријарха. И почео сâм да „школује своје свештенике и своје владике“, према неким сведочењима, таквих се накупило око 2.000 и сад се не зна има ли међу српским епископима више комуниста, педера, бискупа, носача напрсних крстача или кардиналских котурића, али је извесно да међу њима нема духовника нити икога ко би Србе могао подсетити на то — шта то беше Светосавље. Друг Порфирије и његов „ћаћа дуовни“ (изгледа, уз асистенцију Томе Филе) осрамотили су не само СПЦ него и српско име и српско национално памћење у целини.

● И томе додали и српски језик уредивши да се на Новосадском договору 1954. он преуреди у српскохрватски, да се прогласи равноправност латинице и ћирилице. И да се, по обрасцима свих српских окупатора, крене у потапање и српскога језика и ћирилице. При чему се показало да су сви дотадашњи окупатори били кратковеки док је Брозова окупација трајала деценијама. А да се она коначно утемељила — потврђују и све постброзовске деценије: Србима се допало да пишу оним писмом којим је само у прошлом веку [пот]писано више од четири милиона пресуда њиховим сународницима и уредило да остану без глава. Тиме је, по свему судећи, затворен онај пројекат којим су Бечка круна и Ватикан (или је то било „обрнуто?)“, уз стручни надзор Јернеја Копитара, на историјску сцену извели Вука и омогућили Лајошу Талоцију (1857–1926) да призна да су они (тј. Беч и Ватикан) 1836. створили „хрватску нацију“ и да су Посиловић, Штадлер и Штросмајер, по налогу Ватикана, на Католичком конгресу 1900. у Загребу наредили да Срба-католика никад није било и да су они вазда били „Хрвати“ иако је Фердо Шишић тај национални сој први пут открио 1608. године на јужним падинама Велебита и у уском појасу Горског котара. (После се они, у Тридесетогодишњем рату 1618–1648, прославили покољима протестаната по Чешкој и Немачкој и у немачком историјском памћењу остали уписани на плочи на зиду катедрале у Магдебургу: „Сачувај ме, Боже, куге, глади и Хрвата“; а колико је, у не тако давно време, хрватско име било поштовано, може показати и чињеница да су хрватски племениташи њиме пре именовали своје коње него своје кметове.) И кад су Штросмајер, Штадлер и Посиловић, на ономе Католичком конгресу 1900, наредили Србима-католицима да се „преписују у Хрвате“, заборавили су да их упозоре на то да ће после морати да краду све оно чега су се одрекли кад су пристали да ускоче у кожу оне чемерне истоверне племенске скупине која се врло успешно сакривала пред свим историјским поменима и једино успела да својим именом осрамоти сву своју балканску прошлост и, заједно с оном албанском, европску цивилизацију у целини: те две скупине Европи су могле понудити једино оно што су од Срба отимале будући да саме нису могле створити ништа јер од разарања и клања нису имале времена ни за какве друге послове. (Ваља, при том, бити и правичан па признати: Арнаути су успели да у историјским списима први пут буду поменути при крају XI века, а Хрватима је то пошло за руком тек пет или шест векова касније.)
*

И да се овде ипак зауставимо и да покушамо осмотрити и још неке послератне Брозове ослободилачке злочине. Треба, при том, рећи да су најтрагичнијим страдањима били изложени Срби у Хрватској кад су Броз и Бакарић тамо продужили усташку идеју с још већим жаром од Павелићеве. Нека то потврде следеће појединости.

● Група најугледнијих људи с Кордуна оптужена је „за велеиздају, да су неустановљених дана 1942. и 1943. године и током 1944. на Кордуну, углавном у Војнићу и његовој околини, у више наврата злонамерно распиривали нерасположење и незадовољство према стању створеном народноослободилачком борбом, неистинито приказивали тековине НОБ, а нарочито истицали да Партија тражи превише жртава од народа. Затим да су говорили да је народноослободилачки покрет, наводно »протусрпски и великохрватски«, да се према Србима поступа безобзирно, док се према Хрватима поступа обазривије, да су Срби на ослобођеном подручју Хрватске запостављени, прогањани и потлачени. Епилог Кордунашког процеса најавио је оно што ће се са Србима касније тамо догађати“ — пет најистакнутијих међу оптуженима било је пострељано, а од оних других некима се то исто догодило нешто касније.

● Томе треба додати и „крајишки устанак 1950“ изазван неподношљивим терором власти која је „нарезивала“ много веће дажбине оним селима која су у току рата много пута била спаљивана него онима која су та спаљивања потпиривала. Бакарић је то објашњавао потребом „да подигнемо она мјеста гдје jе усташки покрет био снажан, да таj народ не осјети да се ми светимо, да не изазовемо њихов бијес. Срби су ионако на нашоj страни“. Тај се „устанак“ међу Србима никад није помињао, а кад је (после четири деценије) Вера Кржишник, Словенка, „натурализована Бањалучанка“, много познатија као шахисткиња, о њему написала опсежну књигу (Цазинска буна 1950, Сарајево, 1991), морала је бежати у Словенију, а књига остала врло темељито – прећутана. Неки су „револуционари“ знали да је „буну“ припремила УДБ-а, с циљем да у цазинско-кордунском појасу темељитије прореди Србе, а да муслимане одбије што даље од „хрватске границе“. О томе појединости ваља сачекати од истраживања Мирка Радаковића, а о „стратешким основама пројекта“ много ће се поузданији ослонци наћи у налозима загребачког Католичког конгреса 1900. године да до краја ХХ века у Хрватској не може бити других народа осим Хрвата нити друге вере осим католичке. И све о чему су тамо одлучивали и Броз и Павелић било је усмерено на оживотворење тога налога, тј. да се тамо затру Срби, а муслимани били „добродошли“ једино у кољачким пословима, али и то тек у „прекограничним зонама“. Независна Усташка Држава данас хапси последње српске бабе по Кордуну, Банији, Барањи и другде, а док је тамо још „било живота“ – од свих инвестиција на тим пространим српским просторима, помињано је једино да ће тамо, у Поуњу, око Двора, бити изграђена депонија нуклеарног отпада — за електрану Кршко.

● „Последњи озбиљан покушај да се заустави погубна политика према Србима у Хрватској забележен је 1950. године. Схвативши суштину комунистичке идеје у новој Југославији, односно Хрватској, тројица министара у Влади у Загребу, Срби Раде Жигић, Душко Бркић и Станко Опачић-Ћаница отворено постављају питање због чега се у обнови запостављају крајеви са већинским српским живљем, а у којима је био најјачи партизански покрет. Хрватска страна, на чијем је челу опет Владимир Бакарић, одбија било какав разговор, тројицу министара Срба проглашава информбировцима, великосрбима, разбијачима братства и јединства. И они стижу на Голи оток, при чему се отуд Р. Жигић није вратио, а у обрачуну с њима, као и с оном кордунашком групом, „нажалост, предњачили су Срби, комунисти из Хрватске (потпомогнути најутицајнијим руководиоцима из Београда“); међу таквима посебно се прославио „Бакарићев Србин“ Милутин Кошарић тиме што је, из „превентивних разлога“, запалио цркву у Горњем Будачком: да у њој усташе не би спаљивали Србе — како су то чинили у другим црквама. Та је црква, иначе, представљала културно-историјски споменик, у њој је 1759. године основана прва српска народна школа, а имала је и врло богат иконостас.

● Према наводима М. Радаковића, Срби су касније присиљавани на сељење „знатно вештије“: тамо где су би[ва]ли најкомпактнији — успостављани су војни полигони, за артиљеријска или пешадијска гађања; давно сам чуо за такав полигон на Мањачи, убрзо после тога и за онај код Слуња, а Радаковић помиње и многе друге (по Славонији, Посавини, Лици).

● Остао је запамћен и Брозов декрет да сви католици по штокавштини морају бити „Хрвати“ без обзира на то како се лично изјашњавали (они у Бугарској, Румунији и Мађарској слабије су се чули, али су се ипак и међу румунским Карашевцима гласнули неки — „Хрвати“).
*

Да су Броз и Бакарић продужили своју „јасеновачку стратегију“ на оној тачки на којој су зауставили Павелића и Хебранга, нека покаже и још покоја необичнија поједоност.

● Прва би међу њима могла бити поменута она да је усташки судија Ласић, који је пред црквом у Вељуну, на Ђурђевдан 1941, осудио на смрт преко 500 Срба, одмах после рата постављен за судију у Војнићу, народ се побунио, послао делегацију у Карловац са захтевом да се он отуд уклони (ако се већ њему неће судити), али им је тамо „објашњено да ће појести мрак“ свакога ко то још једном помене. Не знам је ли тај Ласић у Војнићу дочекао пензију, али ми је Ст. Кораћ причао да су људи, кад се упокојио, ишли на гробље да се увере да је спуштен у земљу и да им више неће судити.

● Друга је знатно гласитија и бесмисленија: фашисти данашњег америчког амбасадора у Сарајеву 40 година неговали су Павелићевог министра полиције Андрију Артуковића заслужног за много стотина хиљада побијених Срба, Јевреја и Цигана и изручили га (на носилима, полумртвог и дементног) да умре тамо где је наређивао покоље везаних и нејачи. И то се догодило само зато што су пронађени докази да је наредио убиство три Јеврејина (а да је убијао само Србе и Цигане — докази за то не били ни тражени).

● Кад је Антун Акшамовић, бискуп ђаковачки, после рата био проглашен за ратног злочинца, Броз га је одмах помиловао, а петнаестак година касније одликовао га Орденом братства и јединства првог степена у знак признања за рушење српских цркава или за њихово преуређење за богослужења по католичком обреду. У време кад је Акшамовић проглашен за ратног злочинца, митрополит црногорско-приморски Јоаникије (Липовац) затекао се у Аранђеловцу и тамо му је Василије Ковачевић-Чиле последњег јутра донео чашу још топле крви, да га причести пре него што га је умлатио у некој јарузи под Букуљом (а слушао сам и приче да је то могло бити и у Широковцу, на качерској страни Букуље). Тај Василије, иначе, био је стриц Биљане Ковачевић-Вучо, а брат рођени оног Павла који је, прослављајући 8. март неке ратне године, стрељао свог оца (па после Биљана причала да у њеним венама не тече ниједно српско крвно зрнце, а ја објашњавао да је последње источило тамо где јој је стриц убио ђеда).

● А како су Броз и Бакарић подупирали усташку идеологију, нека се покаже и тиме да су они наредили да се забетонирају све јаме које су напунили српском (и другом) нејачи, а тамо где нису могли избећи конкретнију ознаку злочин[ц]а обично је остајао запис да су пострадали били „жртве фашистичког терора“ или је (на Гаравицама, рецимо), по „упутству“ Хакије Поздерца, уместо податка да су тамо усташе поклале 20.000 Срба, записано да је „страдало 12.000 родољуба“ (а статистике веле: пре рата у Бихаћу било је више од 17.000 Срба, а крај рата у њему није дочекао ниједан).

● Комунистии су то, иначе, знали чинити и друкчије: кад је Драган Гргић 1961. о поменутим злочинима написао роман, он је био забрањен и никад није објављен (вероватно рукопис без копије и лако га је било спалити, а ако је копија и постојала — заштитници братства и јединства лако су је могли пронаћи и прикључити је оригиналу); Момир Крсмановић био је срећније руке: кад је 1983. објавио роман Тече крвава Дрина о поменутим злочинима у Броду и Милошевићима, његова је књига дочекана као „атак на братство и јединство“ и формирана Комисија за „случај Крсмановић“, али је то аутор „преживео“, а његова сведочења под брозовским топузом остала неокрњена.

*
И нека нам све што смо досад рекли буде довољно да нас „врати на почетак наше приче“, тј. на изјаву Амбасаде САД у Сарајеву да су „негирање геноцида и величање осуђених ратних злочинаца срамотни“, али и на речи којима „ОХР“ такву памет енергично подупире“ наводећи „да се иде и корак даље у искривљавању чињеница о ратним злочинима почињених током 1990-их и појединцима одговорним за те злочине“ и да „квалитетно образовање мора укључивати и европске вредности“ [па и] толеранцију“ према свим лажима које и Амбасада САД и ОХР хоће да наметну као истине. А ваља им, између осталога, признати и то да је Енглеска највећа злочиначка држава у историји света, али и то да је по истим мерама успостављена и Америка и у последњих стотинак година од Енглеске преузела злочиначки примат (или га макар са њом поделила. И ваља их, заборавне, подсетити на то како су обе једнако заслужне за два најстрашнија поклања у историји света, оно 1914–1918. и оно 1941–1945, при чему је оно прво покренуто с циљем да се сломи Русија, а оно друго с тим да се „поправи“ штошта што се првим могло „боље опослити“, али и да се успостави јеврејска држава. И зна се како су то (по налогу Вилсона) чинили Троцки и Лењин у Русији, а не зна се који је „Вилсон“ послао Броза и овластио га за разарање Срба, али смо сведоци да је та „вилсон-брозовска памет“ у ХХ веку смакла макар половину онога броја Срба који су још преостали на Српској Земљи и за које „италијански портал АнтиДипломатико „ексклузивно“ наводи документа немачке владе [којима се потврђује] монструозни план САД: Србија мора бити уништена“. За германске народе, наиме, остала је библијска потврда да су недовршени, тј. да „имају комплекс Агаре [1Мој 16, 21], још од неолита, јер знају да су на зачељу стварања цивилизације у Европи. Духовно празни, Англосаксонци оспоравају хришћанско предање, подривају све што чини личност, народну самобитност, полове, узраст, трују човечанство“. Као народносна група којој је злочин уписан као генетско обележје, Англоамериканци заборављају да се сами налазе иза свих оних злочина за које сада окривљују и осуђују Србе. И то се огледа у врло простим чињеницама: Срби су истребљени свуда тамо где их сад означују као геноцидне и где им о томе доносе „резолуције“ иако ни у њиховом хашком НАТО-судилишту нема ниједне пресуде за геноцид. Геноцидном амбасадору геноцидно злочиначког народа не може се доказати ништа од онога што се до његове геноцидне памети не може нити пробити нити у људско обележје уписати. Па ни то да се још није нашла потврда да је један православни народ икад предузео против некога неке агресивније мере сем кад се од њега требало бранити. Српске су прилике у том смислу врло илустративне: статистике веле да данас у Србији има макар 25 националних мањина, а у Грчкој је после Првога балканског рата затрт први милион Срба у ХХ веку, с мотивацијом да тамо „из политичких разлога не може бити другога народа осим Грка“ (занимљиво је да они Турке и Јевреје нису сматрали „другим народима)“; геноцидна амбасадорска памет разјасниће нам разлоге који су уредили да за Србе нема места ни у Хрватској, ни у Босни, ни на Космету; или зашто Бугари своју границу шире и преко Македоније и преко Мораве, па и преко Косова до Албаније (широко заобилазећи, истина, онај амерички „Бондстил“ код Урошевца). При чему би било врло занимљиво осмотрити и статус националних мањина у оним државама из којих Србима стижу најгласнији проповедници људских права по усташким и арнаутским кољачким обрасцима — уз сваковрсну оверу њихових европских и америчких заштитника и учитеља демократије.
*
Кад је, по комунистичком налогу, 1954. године у Новом Саду српски језик преведен у „српскохрватски“, показало се да су комунисти довели до краја своје обећање да ће се „према Србији понашати као према окупираној области“: српску средњовековну немањићку државу „преселили у »Македонију«“, затрли српску економску и интелектуалну елиту, до 1951. године пострељали 586.000 „народних непријатеља“, у Хрватској, Босни (и Херцеговини) и на Космету Србе оставили под камом њихових ратних кољача… И кад већ нису имали „добар изговор“ за друге кољачке подухвате, кренули у напад на српски језик. И то учинили са ситном разликом према обрасцима по којима су то чинили и сви ранији окупатори: прогласили „равноправност латинице и ћирилице“, склонили све ћириличке писаће машине, латиницу увели у војску, полицију, администрацију, после томе додали новине, телевизије, НВО-демократе, педере, лезбејке, овластили министарске будалетине да разарају школство, науку, културу. И ћирилицу довели до прага нестајања. А српски језик испарцелисали на „хрватски“, „македонски“, „босански / бошњачки“, „црногорски“, „заједнички“.
И страним господарима омогућили да на Србе у целини ставе — тачку!
*
Ваља нам овој „причи“ додати и један необичан податак: „Војни обавештајци још средином седамдесетих година прошлог века дошли су до информација из којих се јасно видело да је Запад Југославију осудио на смрт. Та сазнања југословенски политичари и војни врх једноставно су игнорисали“. И јасно је зашто се то догодило: они обавештајци мислили су да се налазе у служби озбиљне државе и нису могли ни претпоставити да су то Броз, Кардељ, Бакарић и други њени „надзорници“ знали много боље од свих њих јер су државу тако устројили да се она, у тренутку кад се то некоме допадне, што брже и што темељитије — распадне.
И то се, између осталога, „ишчитава“ и из чињенице да је Броз Србима изаслан с јединим циљем да њих сатире и да ни о чему другом не мисли. И уобличио приватну државу која је и после њега, као по инерцији, „функционисала“ макар десетак година, а карактерисале су је две изразите појединости.
1) „Коалиција 7 против Србије“, у којој су све федералне јединице биле овлашћене да Србију тероришу у складу са „сопственим потребама“ и по „својим мерилима“, при чему су слабије обавештени српски историчари у томе видели „српско питање као конструкциону грешку Југославије“ и никад нису схватили да се „стварна улога Комунистичке партије Југославије увек сводила на то да се рато[ви]м[а] што више Срба физички затре, а да се „у миру“ њихов етнички простор разбије и уситни и на њему уобличе регионалне олигархије уз чију ће помоћ бити уништен најчвршћи балкански православни блок (рекли смо напред да грчко, бугарско и румунско православље „бране“ немачке династије и да се оно тамо већ помало истањило, а да се ни после петнаестак деценија од „Копитаровог покрета“ није значајније одмакло ни од загребачких предграђа ни од словеначке границе).
2) Акад. Коста Михајловић (1917–2017) саопштио је (у САНУ 1991) пред Павлом Ивићем (1924–1999), Станком Кораћем (1929–1994) и Илијом Петровићем (1938), а овај последњи записао: за време Броза у Југославију је „ушло“ 195 милијарди долара, али се од њих за 71 милијарду не зна куд су „отишле“ нити шта се с њима догодило. И биће да је то могао знати једино Броз: као власник приватне државе, било је природно да је он могао имати право и на приватних 70-ак милијарди долара. И да је с оним људским сојем коме је припадао, и уз усташке и арнаутске терористе и кољаче који су га обезбеђивали, могао чинити све чега би се досетио. И „Југославију“ уређивати по правилима које је сам „прописивао“: могао је стварати „нације“, после из њих „државе“, „цркве“, „језике“. И све то, углавном, од „српске јапије“ (једино је из тога, делимично, „искочила“ Словенија 1918, али се ваља присетити да је српска војска и тада, малкице макар, пореметила накану Аустрије и Италије — да Словенију поделе).
Свима њима ваља признати да се све то о чему говоримо налази „пред оком“ оних великих злочинаца чији нас амбасадорски и ОХРепрезентативни специјалци поучавају томе шта се, по њиховим мерама, има сматрати срамотним. За Србе то се питање увек налазило на највишем месту њихових идентитетских обележја и они, Срби, злочинцима никад нису признавали ни право на то да говоре о моралним нормама, а камоли да их моралу поучавају.
И нека такав „српски став“ буде потврђен само једном чињеницом: свуда тамо где су проглашени „геноцидним народом“ показаће се да су Срби истребљени, највећим делом побијени (тамо где су били боље среће они су успели побећи или, ређе, били прогнати) и остаће нејасно како се тако драстично могла променити етничка слика БиХ ако се зна да су после Другога св. рата, и поред свих Брозових злочина, Срби у њој имали већину, после неке чудне силе уредиле да се „у Брозовом миру“ та већина истопи, „Бошњаци“ се жалили да је над њима извршено десет геноцида, а никако да објасне како су успевали да после свакога од њих буду све бројнији па их већ одавно има више него Срба и Хрвата заједно; и како су Срби могли нестати из БХФед ако их је пре (овога последњег) рата било више од пола милиона, а сад се тамо затиру и прогоне њихови последњи остаци, по истим обрасцима по којима су то с њима чинили и Броз и његове усташе — по налогу Великих Злочинаца и уз надзор њихових Амбасадора и Високих Представника.
*
Док су памтили да су [били] потомци православних праоца, Туњини „Бошњаци“ били су — народ. И говорили — српски. Кад им је неко рекао да то треба да забораве, они су пристали да буду унапређени у народ-отпадак. И почели да блеје — „босански“. Не схватајући да им је лако променити капу, гаће и опанке, лако ће им бити да кажу да су постали бољи и лепши, тешко ће икога уверити у то да су постали паметнији, а само себе могу лагати да ће променити језик тако што ће га окрстити другим именом. Тиме се једино могу поравнати с онима који „хоће то исто“, тј. да је то „северномакедонски“, „хрватски“, „црногорски“. Не водећи рачуна о томе да се нико од њихових носилаца никад неће имати ни на кога позвати.

Срби ће моћи и на Ратка и на Радована: ни једни ни други никад нису пристајали на кољачке историјске истине. Нити на „амбасадорску и ОХР-памет“ која их подупире.
Или ће бити да Шнерсон исписује последње странице словенске историје прећуткујући чињеницу да су „током Другог светског рата нацисти извршили геноцид над словенским народима, пре свега Русима и Србима. Запад до небеса раздувава информације о Холокаусту (који се своди на уништавање трећине свих Јевреја – према подацима Уједињених нација), али се истовремено никако не присећа да је исто толико убијено и Руса, а ако томе додамо и српске жртве, број страдалих Словена премашује цифру страдалих Јевреја“. Не знам где сам наишао на ове редове, али је извесно да сам био сањив када сам их преписивао: Вилсон, Черчил, Троцки, Лењин и Хитлер скратили су Русе макар за неколико десетина милиона глава, а Србе макар за онолико за колико су скраћени и Јевреји, али се нигде не помињу „музеји руског и српског холокауста“. Није јасно да ли због тога што Шнерсонови Хјустонски и Харвардски пројекти предвиђају томе и додатак од 300 милиона словенске стоке (после ће дотући и онај остатак, а припремају се и вакцине — за уништење словенског гена).

Па ће дочекати да се по словенским просторима рашири језик којим се Људи никад нису споразумевали.

Драгољуб Петровић / Васељенска