Лист ,,Дубровник“ 1902: Отуђили нас од нашег славног српског порекла и унели раздор међу браћом

Лист ,,Дубровник“ 1902: Отуђили нас од нашег славног српског порекла и унели раздор међу браћом.

Политички лист ,,Дубровник” није презао од истицања чињенице да је Дубровачка жупанија била српска земља коју су њени житељи – поријеклом Срби православне вјере, примили од српских владара, као и да су у раном средњем вијеку по оснивању Дубровачке републике били приморани да се одрекну православља и свог српског поријекла, што представља, како је писао лист на почетку 20. вијека, прву фазу ,,раздора међу једнокрвном браћом”.

Политички лист ,,Дубровник“ није презао од истицања чињенице да је Дубровачка жупанија била српска земља коју су њени житељи – поријеклом Срби православне вјере, примили од српских владара, као и да су у раном средњем вијеку по оснивању Дубровачке републике били приморани да се одрекну православља и свог српског поријекла, што представља, како је писао лист на почетку 20. вијека, прву фазу ,,раздора међу једнокрвном браћом“.

Лист који је излазио у Дубровнику у периоду од 1892. до 1914. и од 1937. до 1941. године, у свом годишњаку из 1902. истиче да су најстарије цркве на овом подручју биле православне јер је цјелокупно становништво било православно, као и да се користило искључиво ћирилично писмо, а да су православни Срби у раном средњем вијеку били приморани да се одрекну своје православне вјере и приме католицизам.

То је, посебно се наглашава у листу из 1902. године, непорецива истина коју су истицали сами Дубровчани тог периода.

“…Ако то не би била каква црквица источног обредам јер су и Жупљани, како и остали становници некадашњег Захумља и Травуније, били православни и служили се ћириличним писмом, исто онако као Истријанци и Далматинци глаголскијем. Тек онда кад над Жупом завлада Дубровачка република, Жупљани бијају покатоличени, а то не из вјерске несношљивости, већ што је тако захтјевало устројство и положај оне мале републике. Ово је непорецива истина коју сами оновремени Дубровчани исповиједају“, пише у дубровачком листу.

Становници овог поднебља су се почели одрицати свог српског језика, не називајући га више ,,српским“, већ ,,нашим“, а то је, како је ,,Дубровник“ нагласио, имало искључиво политичку позадину.

Лист наводи да је најгоре што су се Дубровчани у том периоду почели издајнички понашати према својој српској браћи и то назвао првом фазом ,,однарођења“ од свог српског бића.

,,Од тог часа и ако бијаху сачували још које народно обиљежје, ипак су свој властити језик мало по мало почели називати ,,нашки“ умјесто ,,српски“, а то је пак потицало из чисто политичких обзира… Што је најгоре јесте то да су од оног доба Жупљани и остали наши сељаци почели презирати браћу своју и подругљивим их именом називати. Ово доба сачињава прву фазу однарођења…“, стоји у дубровачком годишњаку.

Друга фаза отуђења Дубровчана од свог српског поријекла огледа се, како је писао овај лист, у отимању и уништењу поноса и сваке успомене на славну српску прошлост и српско поријекло дубровачких сељака.

“...А друга се појавила тек за нашијех дана кад познати фактори прионуше из петнијех жила да потпуно отргну и униште у нашему сељаку сваки народни понос и сваку успомену своје славне прошлости“, истицао је ,,Дубровник“ 1902. године и додао да је дубровачким сељацима наметнута нова, умишљена и неприродна народност, са циљем да сије раздор и мржњу међу једнокрвним – српским народом.

“…Чијем се сије раздор и мржња између једнокрвне браће, а да би за што? За пуки фанатизам с једне руке, а с друге опет за незасите интересе трећијех“, закључује се у старом дубровачком листу.