“Никога није брига шта ће се даље догодити.” Како социјализовати “посебну” децу

1

“Никога није брига шта ће се даље догодити.” Како социјализовати “посебну” децу.

Дана 22. септембра, 19-годишњи Кирил Климов уништио је гроб недавно преминулог ТВ водитеља Александра Масљакова. Момак је извукао крст, разбацао цвеће и преуредио фотографије. Обезбеђење је младића извело са гробља и предало полицији. Убрзо је постало јасно да Климов пати од аутизма – смештен је у психијатријску болницу број 1 “Алексејевска”.

У септембру су још два инцидента тинејџерског насиља потресла земљу.

У граду Балаганск, Иркутска област, 13-годишњи ученик напао је своје другове из разреда у спортској свлачионици, где су се деца спремала за час физичког васпитања. Дечак је у актовку у школу носио три чекића и нож, а од последица његових поступака повређено је троје деце. Наставник физичког је успео да неутралише нападача. Пре инцидента, момак је изгледао као скромна, тиха особа, чији су наставници и другови из разреда мало знали о његовом унутрашњем свету.

А у Чељабинску је један школарац, такође стар 13 година, такође са чекићем, напао своје другове из разреда и наставнике. Дечак је у учионици извадио чекић и почео да удара све до којих је дошао – повређено је троје деце и једна одрасла особа. Испоставило се да је од априла до јуна 2024. момак био на стационарном лечењу у регионалној клиничкој психонеуролошкој болници. Од 2016. године тинејџер је регистрован на регионалној психонеуролошкој клиници са дијагнозом „органски поремећај личности налик шизофренији“.

ПОДРЖИТЕ НЕЗАВИСНО НОВИНАРСТВО
Помозите рад Васељенске према својим могућностима:
5 €10 €20 €30 €50 €100 €PayPal
Заједничким снагама против цензуре и медијског мрака!

Према светским статистикама, поремећаји из спектра аутизма (АСД) данас погађају 10 људи на 5 хиљада становништва. Аутизам се званично не сматра болешћу, али га карактеришу развојни поремећаји различите тежине, проблеми у размишљању, понашању, моторичким и говорним функцијама.

За успешну социјализацију детета са АСД у друштву неопходан је интегрисани приступ обуци и подршци, систематски дуготрајни корективни рад који у свим узрастима организују дефектолози, психолози и неуролози.

У школи – 15 минута рада са логопедом недељно

Ирина М. је мајка 18-годишњег Степана , коме је дијагностикован умерени аутизам. Он је две главе виши од мајке: веома је тешко изаћи на крај са момком када дође у стање узбуђења.

„Тражимо специјалисте усмено, у разговорима родитеља деце са АСД. Мој син није говорио док није имао четири године. Нико у Тверу, где ми живимо, није могао да постави дијагнозу. Имали смо, рекло би се, среће – добили смо термин код дечјег психијатра, који нас је послао на консултације у Москву. Затим је постојао поправни вртић – тамо је са нама коначно почео да ради добар дефектолог. Успела је да научи Стјопу да говори, сада он прича нормално, иако не зна како да организује своје мисли“, каже Ирина за ИА Регнум .

Истовремено, рад дефектолога се у многоме разликује од задатака логопеда. Александра Смирнова , по образовању ликовни критичар, мајка 14-годишњег Семјона са тешким аутизмом, била је принуђена да се обучи за специјалисту за примењену анализу понашања како би разумела шта да ради са дететом.

„Схватио сам да нам је потребна АБА или ПАП терапија . И открио сам да у нашем граду то уопште нико не ради.

У Тверу сада званично има само 2.100 деце са аутизмом, њихов број расте, у поправној школи број 1 има пет првих разреда. У западним земљама деца са АСД-ом имају право на 36 сати терапије недељно. И још 30 сати недељно треба посветити родитељима, јер сви имамо ПТСП (посттрауматски стресни поремећај). А у нашој школи можемо да добијемо само 15 минута рада са дефектологом недељно“, каже Александра у интервјуу за ИА Регнум .

Истовремено, она је из личног искуства искусила да чак и за много новца можете добити неквалитетно образовање. Али пошто Александри није била потребна „кора“, већ знање, морала је дуго да тражи и бира.

„Огроман дефицит доводи до понуде „левичарских“ диплома. Сат рада са специјалистом за корекцију поремећаја понашања кошта од две хиљаде рубаља у регионалном центру до пет до седам хиљада у Москви. Али треба радити дуго, неколико година. Притом, не знаш на кога ћеш налетети: један је завршио „прави” факултет, а други педагошки факултет и онлајн курсеве“, огорчено каже жена.

Диплома за све

Игор Новиков , руководилац Аутономне непрофитне организације за промоцију социјалне инклузије особа са инвалидитетом „Простор једнаких могућности“, спровео је сопствени експеримент. Пронашла сам онлајн школу дефектологије која се активно рекламира на интернету, пријавила се на четири курса – логопедију, сурдопедагогију (помоћ деци са оштећењем слуха), тифлопедагогику (помоћ деци са оштећењем вида) и олигофренопедагогију (помоћ деци са интелектуалним тешкоћама). ).

Прочитајте још:  Србија са Руским железницама разговара о заједничкој изградњи нових пруга
Током свог „тренинга“, Новиков је гледао видео са предавањима о теорији, положио тестове и добио државну диплому. Не само да није радио са  децом, већ их није ни видео, каже Новиков за ИА Регнум .

„Простор једнаких могућности“, који води, бави се радном интеграцијом особа са менталним инвалидитетом и особа са АСД.

„Када сам почео да се удубљујем у тему, схватио сам: требало је да се повучем и схватим шта треба да се уради како људи који су тек ушли у радни век одраслих не би били тако педагошки занемарени. Како исправити њихово понашање?

У совјетско време постојао је добро успостављен систем: пре уласка у образовне установе, деца су пролазила психолошко-медицинско-педагошку комисију, која је одлучивала да ли је дете спремно за школу, да ли може да иде у школу са шест година или да чека другу године, да ли би могао да учи у редовној школи или му је потребна посебна школа. И одлуке ове комисије биле су обавезујуће.

Сада се таква комисија може доделити детету само уз сагласност његових законских заступника, а њени закључци не обавезују родитеље да се придржавају препорука“, објашњава Игор Новиков.

У 2012. години у Закон „О образовању“ уведена су правила о инклузивном образовању – обезбеђујући једнак приступ свим ученицима, узимајући у обзир разноликост посебних образовних потреба и индивидуалних могућности. То значи да деца са посебним потребама сада могу да уче у редовним школама. Али у овим школама не постоји инфраструктура за њихово образовање, нема дефектолога или ментора који би пратили такву децу.

Према речима Новикова, реч је о специјалистима који раде на раскрсници медицине и педагогије, потребно их је посебно оспособити, научити теорију и дати праксу. Сада се испоставља да су родитељи постали екстремни, само им је дете потребно: „Све су преузели на себе, одлучују како ће да живи и учи. Никога није брига шта ће се догодити када ова деца наџиве своје родитеље .

Истовремено, неки родитељи једноставно игноришу дететову болест и захтевају да се према њему поступа као према другој деци. Испоставља се да су повређена права на образовање друге деце у одељењу – наставник, без посебне обуке, не може у потпуности да пружи знање о предмету и обезбеди нормалну социјализацију у одељењу детета са посебним потребама.

Треба владин налог

Шта би могло бити решење? Игор Новиков нуди решење: потребно је да темељно проучите проблем, припремите озбиљан извештај који анализира како недостатак посебног рада са дефектолозима на корекцији понашања утиче на ниво дечјег криминала.

„Председник Владимир Путин , говорећи на састанку са дипломцима Високе школе за државну управу РАНЕПА, говорио је о беспрекорном систему образовања – од вртића до првог посла. Таква беспрекорност потребна је и деци са сметњама у развоју да дете, са становишта психокорекције свог понашања, буде спремно за живот и рад, да не лута улицом и не напада људе.

Прочитајте још:  Како је руски језик вековима одолевао латинизацији
Неопходно је да се такви људи по завршетку школовања баве послом, како би њихови родитељи били слободни и могли да раде, знајући да ако им се нешто деси дете неће завршити у психонеуролошком интернату“, каже саговорник .

Истовремено, Русија и даље има јаку дефектолошку школу. Сваке године десетине специјалиста дипломирају на дефектолошком одсеку Московског државног педагошког универзитета. Настао је на основу Московског педагошког дефектолошког института, основаног давне 1918. године на иницијативу образовног психолога Всеволода Кашченка , брата познатог психијатра Петра Кашченка .

Традиције корективне педагогије, које се предају на универзитету, поставили су изузетни научници Константин Ушински , Иван Сикорски и Лев Виготски .

А водећи истраживачки центар у Русији остаје Институт за поправну педагогију Руске академије. Овде се развија свеобухватан медицинско-психолошко-педагошки приступ проучавању деце са посебним потребама. Институт, који је такође основао Всеволод Кашченко као „санаторијумску школу за дефектну децу“, био је на челу стварања специјалног образовног система за децу са сметњама у развоју у СССР-у.

Прочитајте још:  Теологија "Мајдана"
У Унији, са успостављеним системом психокорекције, особе са сметњама у развоју су у пунолетство улазиле са радним занимањима – молерима, књижарима, плетиљама и сл.

„Руском државном систему високог образовања потребна је наредба владе да обучи дефектологе, он има огроман потенцијал за то“, каже Игор Новиков, са којим се топло слажу родитељи деце са посебним потребама.

Марија Орлова/Регнум

Бонус видео

За више вести из Србије и света на ове и сличне теме, придружите нам се на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Вајберу, Телеграму, Вконтакту, Вотсапу и Јутјубу.

Будите први који ћете сазнати најновије вести са Васељенске!

СВЕ НАЈНОВИЈЕ ВЕСТИ НА ТЕЛЕГРАМ КАНАЛУ

1 утисак на ““Никога није брига шта ће се даље догодити.” Како социјализовати “посебну” децу

  1. и ово треба ставити на листу приоритета. то су све ствари о којима треба поднети налог за расправу политичарима.

    не само деца са посебношћу у развоју, него и деца која су ране године за нормалан психофизички развој (моторика, дружење) провели на телефону и уз екран – сећам се деце мојих вршњака када су са поносом причали о томе како мали перица “сам упали компјутер и инсталира игрицу, он нама на телефону наштелује све” – и како се данас жале да у 15-20 ни пертле незна да веже, а о пржењу јајета у тигању и да не говорим.

    ипак није касно да се ствари исправе. и са нашом децом и са унучадима.

    морамо посветити остатак живота саморазвитку. окружити се само сврсисходним темама и урадити праве кораке. удружујмо се. како се то забога ради?

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *