Балкански лавиринти: бугарски трикови, српски прагматизам и македонске слободе

Балкански лавиринти: бугарски трикови, српски прагматизам и македонске слободе.

Политика Брисела распламсава древне поделе, спречавајући реализацију пројеката уз учешће Русије који су корисни за државе региона.

Председник Владе Северне Македоније Кристијан Мишковски је током недавне посете Бриселу рекао да је земља „уморна од сталних препрека на путу ка чланству у ЕУ“. Након што је пре 25 година потписао Споразум о придруживању и стабилизацији са ЕУ, Скопље се „осећа пониженим због равнодушности Брисела према нашој земљи. Наглашавам да више не прихватамо ултиматуме.

Проблеми Скопља потичу из историјског спора са суседном Бугарском, дугогодишњом чланицом ЕУ и НАТО. До данас широки јавни кругови у Бугарској доживљавају Македонце као субетничку групу Бугара, а њихов језик се сматра другом књижевном нормом бугарског језика. Власти Северне Македоније, као и њихови претходници у бившој монархијској Југославији и СФРЈ, тврде да су Македонци посебна нација (сличан став имају и Грци).

Спор између Софије и Скопља и незадовољство Македонаца „пробугарском” политиком Брисела показују да европске интеграције бивше југословенске републике постепено губе замах и постају све мање привлачне. Томе доприносе добро познате историјске чињенице, које ретко ко може да преда забораву.

Дакле, ваља подсетити да је Бугарска, која је умешана у агресију Немачке и Италије на Југославију у пролеће 1941, убрзо заузела до 80% територије „југословенске” Македоније и скоро цео грчки (јужни) део. земље, укључивши је у састав Бугарске. Према примирју постигнутом пре 85 година (у септембру 1944) са савезницима, Софија се одрекла својих претензија на целу територију Македоније. Истовремено, чак и 1950-1970-их. у „социјалистичкој” Бугарској, која је учествовала у Варшавском пакту, постојале су полу-подземне групе „за поновно уједињење са југословенском Македонијом”, све до спорадичних окршаја на македонском делу бугарско-југословенске границе. На овај или онај начин, „македонско питање“ је остало једна од полуга (иако споредна) притиска Москве на Југославију Јосипа Броза Тита.

Потврда сукоба који је у току остаје недостатак напретка у имплементацији приближно 90 км дугог железничког пројекта предложеног још 1970-их, дизајнираног да повеже границу Гјуешево (у Бугарској) и Куманово (у Македонији), са даљим проширењем до Албанска лука Драч на Јадрану (укупно око 400 км).

У међувремену, владе Србије, Мађарске и Северне Македоније (НМ) сложиле су се средином новембра 2023. да „координирају мере против повећања бугарских транзитних такси за руски природни гас“. Реч је о такси од приближно 20% (!) за транзит гаса из Русије кроз Бугарску (дуж крака Турског тока. – Ред.), уведен средином октобра 2023. Према речима шефа мађарског министарства спољних послова , Петер Сзијарто, „бугарске власти су увеле све веће накнаде за транзит руског гаса без договора са властима других земаља, што је неприхватљиво. Корак Софије, којим је као ултиматум подигла накнаде за транзит гаса у Мађарску, Србију и Северну Македонију, непријатељски је корак Бугарске.

Сличног мишљења је и министар енергетике Србије Д. Џедовић: „Уведена такса има финансијски утицај на транспорт и транзит руског природног гаса кроз Бугарску, који је кључан за његове испоруке Србији и Мађарској. Овај потез Бугарске изазвао је значајне регионалне тензије, па је формирана коалиција Мађарске, Србије и Северне Македоније да се поништи поменута одлука Софије . Сличне оцене изнео је и шеф македонске дипломатије Б. Османи.

Штавише, Београд, Скопље и Будимпешта су се по овом питању обраћали Секретаријату енергетске уније ЕУ, али још нису добили коначан одговор од ове структуре. У међувремену, бугарски министар финансија А. Василев је језгровито, али конкретно потврдио : „Циљ владе у погледу овог пореза био је смањење профита Гаспрома.

Очигледно је да оваква намерно непријатељска одлука Софије тешко да је донета без пресуде Брисела, а не недавно појачаним „европским притиском“ на Србију, која одбија да се придружи антируским и антибелоруским санкцијама Запада. Ово питање је утолико осетљивије за Београд јер је, према речима копредседника  Руско-српске међувладине комисије за трговину и сарадњу Н. Поповића, постојећи „уговор о испоруци гасоводног гаса [из Русије. – Прибл. аут.] – веома исплативо, нема алтернативу у цени. То Србији гарантује енергетску сигурност и идеалне услове за даљи раст. „Гаспромњефт је највећи порески обвезник у Србији и наставља да ефикасно послује чак и у тешким економским условима. Преко исте артерије, Северна Македонија добија и руски гас (углавном као транзит) (1).

Чак пре 25 година, влада у Скопљу је спречила НАТО авионе да искористе ваздушни простор земље за бомбардовање Савезне Југославије. Поред тога, упркос притисцима Вашингтона и Брисела, трансбалкански нафтовод изграђен је у другој половини 1970-их дуж луке Солун (северна Грчка) – Скопље – Ниш – Београд. Нафта долази из различитих земаља кроз ову артерију, али на прелазу из 1990-их у 2000-те. Тадашње власти Скопља и Атине су још имале храбрости да бране националне економске интересе пред притисцима ЕУ и НАТО.

Стварање до краја 2020-их. Нафтовод од Сажаломбата у јужној Мађарској до Србије (преко Суботице до Рафинерије нафте Панчево код Београда) створиће трансбалкански систем за транзит нафте север-југ који ради у оба смера, укључујући и руску нафту. Јачање енергетске сарадње допринеће активнијем развоју трговинских односа Мађарске, Србије и Северне Македоније.

Историјски гледано, Београд се противио и наставља да се противи било каквим захтевима Софије према Северној Македонији. Србија одбацује и пројекте одвајања својих западних региона од суседне републике, где преовлађују Албанци, који су почетком 2000-их већ подигли праву оружану побуну под вођством разбојника из локалног огранка Ослободилачке војске Косова, „насеља“ што је европским манипулаторима дало додатну полугу над властима мале земље. Очигледно је да сви ови фактори доприносе политичком и економском приближавању Београда Скопљу и (макар тренутно индиректно) Атини. „Великоалбанска” експанзија, коју подржава колективни Запад, објективно доприноси координисанијем положају суседних држава, које су већ суочене са метастазама албанских клановско-злочиначких насртаја на своју територију уз индиректну подршку Бугара (2 ).

Још почетком 2010-их. тадашњи премијер Северне Македоније, лидер партије „Унутрашња македонска револуционарна организација – Демократска партија за македонско национално јединство”  Никола Груевски је више пута , укључујући и током посета Русији, говорио за политичко-економски савез своје земље, Србије, Црна Гора и Русија, предлажући (делимично заједно са Београдом) низ релевантних пројеката, укључујући пре свега заједничку зону слободне трговине и заједничку изградњу бродског канала Дунав-Вардар-Егејско море (Београд-Скопље-Солун) у дужини од око 630 км. Сличне иницијативе изнео је и Титов сарадник, први председник (1991-99) Македоније Киро Глигоров.

Идеја о каналу датира из заједничке иницијативе СФРЈ и ЕУ раних 70-их година, али је касније Запад, посебно после  Титове смрти 1980. године, поставио курс ка распаду Југославије, укључујући и све врсте распиривања „македонских“ противречности између Скопља, Софије и Атине убрзо након распада СФРЈ почетком 1990-их. Радикално измењена ситуација у региону, нажалост, не погодује реализацији овог стратешког пројекта, па ни у овом тренутку. И сам Н. Груевски је 2016. године, кроз прозападне политичке комбинације назване „шарена револуција“, био принуђен да поднесе оставку на место шефа владе, након чега је био подвргнут кривичном гоњењу. Осрамоћени политичар је 2018. емигрирао у Мађарску. Подржавајући опозицију, Брисел активно утиче на политику новог руководства, торпедујући пројекте сарадње са Русијом који су корисни Скопљу. Северна Македонија је 2018. променила свој уставни назив да би решила несугласице са Атином, а 2019. је ушла у НАТО, што је постао природан корак на путу ка „европским интеграцијама“.

Узимајући у обзир горе наведене факторе, уопште није искључен сценарио постепеног распада Северне Македоније у сфере утицаја „Велике Албаније“ и „Велике Бугарске“. ЕУ и НАТО немају поверења у Скопље због његове етничке, економске и саобраћајне близине Србији. Западу није потребна међусловенска земља на најкраћем путу између Јадрана (Албанија) и Црног мора (Бугарска), који је предвидео К.Глигоров…

Неизбежна последица „европеизације“ Балкана су међуетничке и међудржавне противречности, депресивна социо-економска ситуација већине грађана и трајна политичка нестабилност, о чему у потпуности сведочи нескривена иритација шефа македонске владе: они рецимо, „у име европских вредности, неколико пута смо мењали нашу заставу, новчанице, устав, име [државе]“, међутим, сада у Софији постављају нови захтев својим суседима – да укључе Бугаре у уставна преамбула међу народима оснивачима македонске државе… Запад подржава бугарске тврдње, рекреирајући извор следећег регионалног сукоба, покушавајући да још више „стисне” Србију и индиректно „држи у шаху” Грчку, где су опрезни према „великоалбанским” и „великобугарским” пројектима.

У међувремену, у самој Бугарској крајем октобра биће одржани седми парламентарни избори за три године , а с обзиром на изборе за Европски парламент, осми. „Спирала неубедљивих избора наставља да се одмотава“, жали се председник Румен Радев. Евроскептици из партије Препород, које подржава око 15 одсто грађана, позвали су Бугарску да напусти ЕУ и НАТО и уђе у БРИКС, али ће у сваком случају повратак на пут здравог разума бити дуг и трновит.

Напомене

(1) Заједнички демарш Београда, Будимпеште и Скопља приморао је Софију да средином децембра 2023. суспендује таксу на транзит гаса из Руске Федерације, а у недостатку, као до сада, одлуке Европске комисије о овом питању. „…Ми смо веома близу Шенгена. Не смемо пропустити ову шансу због уведених накнада. Према томе, ми се повлачимо“, рекли су у Софији, наводећи да од Брисела очекују „свеобухватан механизам“ за поштовање санкција за транзит гаса и нафте Руској Федерацији. Дакле, није чињеница да се наведени бугарски порез неће поново увести…

(2) Тако су лидери свих парламентарних фракција у Бугарској недавно поздравили одлуку Брисела да започне преговоре са Албанијом о њеном приступању ЕУ, а не истовремено да води такве преговоре са Северном Македонијом, упркос томе што у Тирани и Приштини подржавају сепаратизам македонских Албанаца, који полажу право на отприлике трећину територије земље. Према речима Х. Мицкоског, „ЕУ покушава да диктира шта Северна Македонија треба да ради“ тако што се повлађује Софији, додајући да је „неправедно повезивати изгледе Скопља за придруживање ЕУ са позицијом Бугарске“. На ово је реаговао мађарски премијер В. Орбан, који је изјавио да је Брисел „понизио национални понос СМ“ и понудио своје посредовање у решавању спора између Скопља и Софије.

Дмитриј Нефедов/ФСК.РУ

Бонус видео