Илија Петровић: Није им до истине о себи и својима

Текст “Уклонити споменик црногорској срамоти”, пре десетак дана објављен на порталу ИН4С, којим се тражи измештање споменичког обележја војводи Мирку Петровићу Његошу (1820-1867), изазвао је подоста коментара. Овде ће бити наведена свега два, супротстављена један другом.

Први, Динки:

“Због силовања своје сестре Вилајете…Тодор Кадић је убио у освети силоватеља његове сестре књаза Данила 1860, године у Котору. Пишите јер смо склони забораву, Тодора данашњи Монтенегрини називају терористом, убиство манитог владара који је по силовању следећег дана наредио да се убију (били су отровани) два његова малољетна сестрића, називају завјером, геноцид над бјелопавлићким братством Кадића 1854 и Кучима 1855 и 18 56. правдају лажима о њиховој сарадњи са Турцима”.

Други, Душан, као утук Динкију, латиницом:

“Прво књига из које ти пишеш је лаж јер у доба које помињеш част жене је била чувана тако да су чак и Турци ишли међу женама да их црногорци неби убили јер црногорац никад није убијао пред женом а није запамћен ниједан случај напаствовања жене у историји. Књаз Данило је… био (а посебно брат му Мирко) један од најбољих познаваоца права и обичаја ЦГ усудио се да мало прије тога силује сестру Тодора Кадића тј. жену П. Павићевића? Хабјановићка је отишла предалеко у лажима да би понудила роман о три жене онима који ни књигу нису прочитали и неће да размишљају”.

Овоме потписнику, састављачу коментарисанога текста, учинило се корисним да Душана у понечему исправи:

“Душане, заштитниче силоватеља,

Није Habjanovi}ka oti{la predaleko u la`ima, ако је и писала о Даниловом силоватељском ‘подвигу’, чинила је то на основу онога што је записано непосредно по Данилову оргијању под Острог – слава му и милост – на Тројичиндан 1854. године.

Писао је о томе бечки Световид, писао је новосадски Србски Дневник, писао је бечки Die Presse, писали су савременици Дука Лондровић и Симо Поповић, црногорски војвода од пера.

Ако те то више занима, потражи књигу ‘Црногорска похара Куча’, у њој ћеш наћи Данилових несојлука у огромним количинама.

А што се тиче твоје тврдње да је ‘Данило био (а посебно брат му Мирко) један од најбољих познаваоца права’, могао би сазнати да је био необразован, дудук – законски текст није писао он, писали су му га други”.

Био је то узалудан труд јер је Редакција ИН4С, која наводно делује на пароли “Није црногорски ако није српски”, избрисала овај коментар – тешко је објаснити због чега, мањ ако није на сајтовску “стартну линију” требало поставити три упечатљивије црногорствујуће поруке.

Прву је “осмислио” Реља Чампар – “Мрш фукаре четничке”, другу Стара Рашка обраћањем Кучима – “Имали сте прилику да се побијете са Катуњанима али од њиховог мача сте увијек страдали и онда кад су вас Турци водили у војске што су требале да освоје Цетиње. То што су данас Дрекаловићи Срби а Катуњани дукљани не мијења чињеницу да су 1856 Катуњани били Србенде а твоји Дрекаловићи туркофили и малисори”, а трећу Марек – “Вазда су издајници дрхтали пред страшним оком војводе Мирка Петровића. И дан данас. У Кучима су се јунаци славили а погани сарадници скадарског везира каштигали… А што, да тим увлачигузима отоманским подигнемо споменик? То оћете?”

Кад је већ тако, Душан се могао зорити својим “знањем” да је код Црногораца “част жене била чувана… а није запамћен ниједан случај напаствовања жене у историји”, чак и ако је стигао да на истоме порталу, истога дана, прочита саопштење црногорскога женског Форума “Напријед”, у коме је назначено и следеће:

“Само у првих осам мјесеци ове године Министарство унутрашњих послова регистровало је преко 370 случајева насиља у породици, од којих су се два завршила трагично. Држава већ деценијама није у стању да обезбиједи поуздану статистику о насиљу над женама, а доступни подаци показују да се све чешће дешавају случајеви са трагичним посљедицама, који су врло забрињавајући и узнемиравајући. Томе треба додати и случајеве женских суицида, који су настали као посљедица вишегодишње патње и насиља над женама. Агресивност је дијелом и карактеристика црногорског менталитета”.

Но, било како било, овом потписнику се чини да довде исписаним редовима пристаје и оно што следи.

Тројица последњих црногорских владара, владика Раде, Петар Други (1813-1851), књаз Данило (1826-1860) и књаз/краљ Никола (1841-1921), о Кучима су “бринули” с неисцрп­но­м завишћу пред сопственим заслугама за очување србског нацио­налног ду­ха. Јер, Кучи су вековима успевали да, иако највећим делом изо­ло­вани од остале србске народносне масе, под сталним прити­ско­м турске војне силе и њених арбанашких послушника, одрже свој племенски простор и ојачају своју националну супстанцу. Ако се владика Раде трудио да своју духовну власт над Брђанима проши­ри и на световну, као и да убиствима највиђенијих кучких главара стави Кучима до знања “ко је ко и ко је шта” и да им, тако, “сабије рогове”, његов наследник књаз Данило засновао је своју политику према Ку­чима искључиво на жељи да то србско племе биолошки уништи; требало је уклонити сваки траг да су Кучи најмање један век пре владике Петра Првог, светога Петра Цетињског (1748-1784-1830), почели с уједи­њавањем брдских племена за борбу против турског окупатора, пошто су само на тај начин могли “озаконити” свој напор да Стару Црну Гору прогласе стожером око кога, макар и силом, ваља окупити србска племена из Брда.

Кад је у питању “стожер”, добро би било знати да је војвода кучки Радоња Петров Иликовић, Дрекаловић, данас познатији као Радоња Петровић (око 1670-1737) био гувернадур брдски, “и то не само Куча, Пипера, Бјелопавлића, Братоножића, Ро­ваца, Мораче и Васојевића, него и арбанашких племена Кли­ме­на­та, Хота, Груда и Кастрата (познатих као Горња Брда – ИП)… Тако се војвода Радоња уздигао до великог положаја, већег него ико пре њега, и то не само међу Кучима него и међу осталим Бр­ђанима и Црногорцима, од када је Зета потпала под турску власт”.

Да не би било забуне – у свим црногорствујућим тумачењима “свирепих” обра­чу­на с Кучима, најуочљивији је труд свих тумача да се, применом добро познатог правила да циљ оправдава средство, и не помене злочиначки пут до “признања државне власти”, до “савијања вра­та” и до потпуног покоравања цетињским главарима. У кучком случају, сви се тумачи ослањају на приче које су на Цетињу сми­шљ­али књаз Данило и брат му Мирко и које су Куче пред­став­ља­ле као издајнике и турске послушнике. Никоме од њих није ни би­ло стало да знају да “ниједно племе црногорско није било изло­же­но толико свакодневним турским нападима као што је било племе Кучи. Али се ни Турци ни Арбанаси никога нису тако бојали као Куча. Јер су њихове чете крстариле свуда, не дајући Турцима ми­ра, прекидајући караване и сваки саобраћај између градова. Тур­ци­ма је то додијало и сама влада из Цариграда наредила је да се Кучи пошто-пото раселе, а да се њихова села опустоше и униште. Зато је Турска влада у другој половини 17. вијека послала војску и са седам страна напала на Куче, који су се витешки бранили и наносили Турцима ударе, све док су имали муниције и хране; а кад је нестало и једно и друго – били су принуђени да напусте своје домове и да гледају, колико се год може, да спасу од коначног уни­штења. Народ је бјежао… на све стране, а нарочито пре­ко Мораче и Мале Ријеке, гдје су их Турци сустопице пратили” – током збивања познатих као турска Похара Куча 1774. године (Томо П. Ора­овац, Знамените Црногорке, Земун 1940, 9).

Црногорствујућем свету никако да “под капу” стане истина да су се Кучи, поред невоља које су имали са Турцима, повремено натезали и са Црногорцима. Видимо то из једнога писма которском ванредном провидуру, писанога крајем новембра 1722. године, у коме се војвода Радоња Петров жали на Црногорце из Љешанске, Ријечке и Катунске нахије, “од којих не могу да прођу кад им је неопходно да стигну” у Котор. Са тим у вези, ваља поменути и представку Радоње Петрова млетачком Сенату, у којој је 17. фебр­у­ара 1717. године написао да су “Кучи, чувено племе…народ који броји три хиљаде људи (под оружјем)… окружен са свих страна Турцима… од­брана и круна целе Црне Горе коју они штите”.

После смрти књаза Данила, најпре под стварном управом ње­г­о­вог брата војводе Мирка Петровића (1820-1867), а потом и под номиналном владом књаза Николе, синовца Даниловог а сина Мирковог, на­ста­в­љено је са таквом политиком. То је најсуровије дошло до из­ражаја током Првог светског рата кад је краљ Никола, својим ко­мандним маневрима, настојао да уништи припаднике Кучко­-бр­а­тоношке бригаде, најпре на херцеговачком ратишту, потом на дринском и, на крају, на већ изгубљеном ратишту под Лов­ће­ном. Ово последње одиграло се тако што је књаз Петар (1889-1932), Николин син, наредио да се лево крило ловћенске одбране повуче, с обра­зло­жењем да је десни сектор, његушки, поражен. Чим је лево кри­ло одступило, Петар наређује његушком крилу да се повуче, по­што је и лево крило већ раније морало да напусти своје положаје. У том тренутку краљ Никола одлучује да настави недовршену ми­сију свог владарског претходника и наређује да се Кучко­-бра­то­ношка бригада, “једна од најхрабријих јединица црногорске вој­ске”, по­ша­ље на Ловћен, у центар фронта. “Ове храбре бригаде краљ се бојао као ватре живе, и с тога је требало удесити да она буде заро­б­љена. И тако… док су се је­динице с левог и десног крила већ биле повукле, Ку­ч­ко-Бра­то­но­шка бригада шаље се у центар, на саму купу Ловћена, да буде за­робљена. Кад је ова бригада стигла на Пресјеку, главни положај, и отпочела борбу, непријатељ ју је већ био опколио са двије стра­не. У том моменту краљ је већ био на­пу­стио Цетиње и бјежао ка Подгорици”. Благодарећи великој храб­ро­сти, Кучко­-бра­тоно­шка успела је да се извуче и да под борбом одступи ка Подгорици (Лазар Рашовић, Црна Гора у европском рату, Сарајево 1919, 49-52).

Вратимо ли се књазу Данилу који беше брањеник онога Душана из увода целе приче, он је, неизгледан, висине мало изнад дечје, морао ос­е­ћати не само завист него и мржњу према свима које је морао гледати из жаб­ље перспективе. У групу оних које је морао тако гледати, спадао је и ње­гов стриц Раде То­мов, влади­ка Петар Други, са којим се, осим у зло­чињењу, ни по чему дру­гом није могао упоређивати, ни­ти би могао издржати било какво поређење које би му тек “за­до­бијени” по­даници намет­нули, чак и најдо­бро­намерније. Дода­мо ли томе и сведочење војводе “од пера” Сима Поповића (1846-1921) да је био “љубо­мо­ран… не лијеп, и јако суревњив” (Димо Вујовић, Књегиња Даринка : Политичка активност, Це­ти­ње 1968, 65), од­носно да је у сво­јој нелепоти, или ружноћи, био завидљив, љубо­морно злоба­н, пун зависти , онда се за многе поступке кња­за Данила може тв­рдити, без икаквог претеривања, да су настајале из мрачног ку­т­ка његове психе. А раз­лож­но мир­о­творачко дело­ва­ње Пера То­мо­ва (око 1800-1854), бра­та владичиног, онога који му је тестамен­том остављен да га наставља (подучава) док се не приучи држав­ни­м по­сло­вима, Данило је ба­хато одбацио и уклонио са цр­ногор­ске поли­тич­ке позор­ни­це; нај­пре га је протерао у Аус­трију, а по­сл­е годину дана, лако је и то мо­гу­ће, преко својих људи “умро”. Пе­рова сахрана уз државне по­части била је само приредба “за за­се­нити простоту”.

Будући нешколован, без елементарних знања о свету који би му владичанским дужностима био намењен, избегао је да се у тај свет упусти. Пијаном причом о свом будућем “балканском цар­ству”, изговореном на Тројичким свечаностима 1854. године, под Острогом, он је јасно исказао манију величине и на­значио своју же­љу да се извуче испо­д сенке стричеве и да стрица надмаши бар у нечему: да не буде вл­а­дика црногорски и брдски, духовни предвод­ник једне шачице полу­слободних људи, већ да он истом том свету, али “и шире”, буде нови Спаситељ. Узор за књажевство, као заме­ну за владичанство, нашао је на србској источној страни, али му је то служило само као подлога “организационе” природе, пошто му је основни циљ, макар колико далек и безизгледан, био да “ње­го­ва” Црна Гора, та “србска Спарта”, постане кров целом Срб­ству. Није искључено да је своју самоумишљену величину видео ка­о ве­ћу и од оне која је припадала цару Душану (1308-1331-1346-1355) и коју је често помињао и стриц му, владика Раде.

Такве његове тежње уочио је и руски конзул у Дубровнику Стремоухов који је новембра 1856. године боравио на Цетињу, не би ли осујетио Данилов план о при­знавању турског сизеренства (туторства), “што је углавном одговарало фран­цу­ским савјетима”. У извештају о тој својој посети, Стремоухов је ис­такао велики утицај француског конзула Ијасента Екара, “чијим се ла­ска­њем, причама о краљевству и сл. Данило заноси”. У свему то­ме, примећује Стремоухов, велику улогу има и књагиња Даринка, због својих неприкривених амбиција да на Цетињу створи раско­шни двор (Димо Вујовић, Наведени рад, 51).

Необразованом као што је био, свако ко је ишта у том погле­ду значио у Црној Гори (а лош пример у том смислу био му је брат од тетке Стеван Перовић Цуца – 1831-1857 –, можда један од образованијих Ср­ба тога времена, из Црне Горе свакако), морао му је у таквој и то­ликој зависти и мржњи бити велик непријатељ. Своју пр­иродну бистрину коју поједини његови “тумачи” истичу као несумњиву, користио је на несрећу оних који су му, по же­љи владике Рада, стављени у поданички положај, мада је упутно поставити и пита­ње колика је то и каква памет била, кад су и њему блиски савре­меници знали да кажу да “Зека Малог треба трпјети, не би ли се дозвао памети” (Митар Мрчарица, Његошев перјаник Радован Пипер, фељтон, По­бједа Титоград/Подгорица 1976, 12. јул 1976). Бројне угледне србске по­родице по Црној Гори и Брдима самопрогласио је своји­м непри­јатељима јер је само њиховим уништењем могао истаћи зна­чај и примат његу­шких Петровића. То се нарочито тиче косор­ских Пет­ровића, по­то­мака некадашњих кучких војвода, оних који су генерацијама ра­није, много пре цетињских владика, настојали да србска племена из Брда обједине у борби против Турака и који су, истовремено, одржавали “дипломатске” односе с Русијом. (Го­ње­ње заслужних појединаца и знам­е­ни­тих кућа по Црној Гори и Бр­дима, уз исто­времено уздизање но­вих, дотле мање угледних, чак и неугледних, продужено је и појачано после погиби­је Данилове, када је војвода Мирко, све до своје смрти, био стварни владалац у Црној Гори. “Књаз Никола, по смрти очевој, продужио је владати у томе прав­цу и код њега се отворено развила тежња: д­а старе, за­служне куће црногорске уништи, како би нестало поми­сли, да има њихових заслуга у постању нове Црне Горе и дина­сти­је, а да по­дигне нове, ко­је ће му за то бити обавезне и благодарне, а неће се моћи пози­вати на заслуге својих старих” – Војвода Симо Поповић, Мемоари, Цетиње 1995, 455).

Наводне побуне појединих брдских племена: Пипера, Бјело­па­в­лића и Куча, нарочито ових последњих, Данило је сам изми­шљао и изазивао, параноично их проглашавајући поку­шаји­ма да се та племена “удруже” с Турцима а против њега, претва­ра­јући их тако у свој приватни рат:

1. Незадовољство које су Пипери исказали због његове поре­ске политике (1852) назвао је побуном и покушајем да се то племе ок­ре­не Турцима, иако му је могло бити добро познато да су Пипери од­били турску понуду за помоћ у труду да се реше настале пореске не­во­ље;

2. Бјелопавлићку буну која се до краја свела на вербално не­задовољство осрамомоћених Бјелопавлића, Данило је сам изазва­о својим неморалним (нељудским, срамотним) нападом на досто­јан­ство тамошњег (1854). Бјелопавлићко незадовољство таквим поступци­ма, Данило је искористио као повод да дигне црногорску војску и огњу и мачу подвргне цело бјелопавлићко племе;

3. Две похаре Куча (1855. и 1856) извео је сасвим прорачунато, а резултат ње­гових “по­беда”, нарочито оне друге, биле су бројне жрт­ве међу кучком нејачи, од де­це у колев­ка­ма до болесних, старих и немоћних лица; био је то сми­шљен на­по­р да се Кучи истребе до последњег, а по геноцидности његовог “подвига” не може се у ду­гој србској повесници наћи при­кладан пример за упо­ређивање.

И није случајно што је Данило све те своје походе везао за ве­лике хришћанске свеце: у Пиперима – за Аранђеловдан; у Бјело­павлићима – за Тројичиндан; у Кучима – за Петровдан. Кад је већ злоупотребио последњу вољу владике Рада (одбијајући влади­чан­ски трон), мора бити разумљиво што током своје кратке вла­да­ви­не није поштовао ни основне хришћан­ске вредности. Све то, запра­во, сведочи да је он у најранијој младости, уз Петра Другог дола­зе­ћи у додир с особама из просветитељског и масонског круга, башти­ни­о њихо­ве основне философске погледе: антикле­ри­кали­зам, однос­но за­ла­га­ње да се свештенство истисне из јавног живо­та, и теорију при­родног права, по којој је човек слободан да сву своју снагу упо­требљава по својој во­љи и да има не­ограничено право на све што може постићи својом силом; и једну и другу фи­лософску мисао он је примењивао с крајњом безобзирношћу.

Оно што се у свим тим племенским “бунама” и књажевским “по­двизима” и “победама” може свести на заједничку црту, јесте послушнички рад Данилових писара и секретара, људи довољно школованих да Данилове науме “теоријски” покрију и оправдају. Због тога, све Данилове извештаје страним конзулима о разло­зима због којих је наводне буне смиривао огњем и мачем, треба сматрати лажним. Та Данилова правдања имала су за једини циљ да прикрију стварну злочиначку природу његових поступака.

Логично је што Данилови савременици нису оставили било ка­кав запис о његовом уобичајеном држању у обичнијим при­ли­ка­ма, о његовим стварним и “ненамештеним” особинама, о поједи­ним поступцима у свакодневном животу. Најпре, људи који су се кре­та­ли у његовој близини нашли су се тамо по начелима “нега­ти­в­ног одабира”; били су то људи које је он довео на места која им ба­ш и нису припадала по својим вредностима, што значи да они, његови дужници, нису ни могли сведочити о његовим поступ­цима. Осим тога, највећи део њих био је неписмен, или једва писмен, а своја са­знања о књазу Данилу и његовом времену нису се ни усу­ђи­вали да, у условима самодржачке и тиран­ске вла­давине његушких Петро­вића, усмено пренесу својим пле­ме­ници­ма или коме друго. Зар и Марко Миљанов Поповић (1833-1901), војвода црногорски, четрдесет го­дина по Црно­го­р­ској похари Куча, не пише да се о том догађају није ни см­е­ло говорити. Па се онда о Данилу говори само на основу сум­њи­вог податка да је он искључиво радио на уједињењу брдских пле­мена са црногорским, а колико му је било стало до тог уједи­њења види се и из чињенице да Кучима, најугроженијем српском пле­мену у Бр­ди­ма, никад није ни покушао (као ни његови претход­ни­ци) да пружи оружану по­моћ “своје” Црне Горе.

Ако поједини његови писари или секретари, и Милорад Ме­да­ковић (1824-1897), наравно, нису касније оставили било какав “тајни” запис о Даниловој владавини (да се, рецимо, објави посмртно), разлог тре­ба тражити и у њиховој срамоти пред учињеним и у страху од Божје казне за са­у­че­с­ништво у Даниловим злочинима; злочини­ма помагањем, правдањем и пре­ћу­т­кивањем.

У целој ствари основно је питање шта завист и мржња могу произвести, шта се из несумњивог Даниловог комплекса ниже вредности може изродити, да ли су се греси његовог владарског претходника Петра Другог исказали већ на њему, Данилу, и да ли су Данилови и Миркови греси (заједнички или појединачни) и, на крају, Николини, докрај­чили не само династију Петровића Његоша већ и црногорску световну др­жавну творевину настајалу на империјалним злочинима. Ако у све­тим списима стоји да ће грехови отаца пасти до деветог колена, то значи да су могли пасти и на пр­во, и друго, и треће (или на свако помало), као што се то десило до црногорског слома 1916. године, слома којим је озна­чен најпре стварни нестанак империјалне Црне Го­ре а потом и затор цетињске династије:

– Прво је обележено резолуцијом којом се “Српска Велика На­родна Скупштина у Црној Гори, као вјерни тумач жеља и воље цје­локупног Српског народа у њој, вјерна историјским предањима и завјетима својих предака, који су се за њих вјековима борили, је­д­ногласно и поименичним гласањем”, изјаснила “да се Црна Го­ра са братском Србијом уједини у једну једину државу” (Фердо Чулиновић, Југославија између два рата I, Загреб 1961, 137, лат.);

– Друго се показало кроз чињеницу да је од три сина краља Ни­ко­ле само Мирко (1879-1918) имао де­цу, те да је од пет његових си­нова само Ми­хајло (1908-1986) наставио лозу преко свог сина Ни­коле (1944), ко­ји се­бе зове принцом и који не­ма потомства.

Питање је такође да ли је Данило патио и од каквих других неразрешених комплекса, који би у његовом несумњиво патоло­шком случају представљали узрок поремећеног понашања. Чак и Душан Вуксан (1881-1941), филолог и историчар, један од оних који су величали Данилову ли­ч­ност, није могао превидети да се у њој “кристалисала једна велика мана Дани­лова, коју владалац не смије да испољава, а то је неодољива мрж­ња. Онога, кога је мр­зио, Данило је гонио до ископа, ни једно понижење, није му било до­вољно, само кад се радило, да проти­в­ника смрви. Ова велика мана Данилова стаће га кроз коју годину и главе” (Душан Д. Вуксан, Књаз Данило Петровић Његош, Записи, најпре часо­пис за науку и књижевност, потом гласник Цетињског историјског друштва, Цетиње, књига XI свеска 6 – јул 1932, 62). Из такве мржње, као што то запажа дипломата, лекар Владан Ђорђевић (1844-1930), “по­чиње читав низ трагичних кривица кнеза Данила Петровића Ње­го­ша”, које назива “грозним пресуда­ма његовим… и дивљачким из­вршењем Мирковим”.

Да се у овим двема оценама не претерује, показује Данилова з­а­повест да се двојица убијених Ђикнића “објесе да висе за петна­ест дана као опомена свим осталим Бјелопавлићима како ће проћи они који су непокорни и невјерни господару Црне Горе” и којима “нико се за петнаест дана није смио примаћи сем њихове ојађене мајке која је свакога дана долазила… да брани мртве синове од му­ва, а било је љетње доба” (Будо Симоновић, Зеко Мали, Београд 2000, 43-44). Разложном уму тешко је об­ја­снити да ли се овим примером потврђује само Данилова морална изо­паченост, или се ради о изузетно агресивној особи са сади­сти­ч­ким склоностима за доминацијом над својим окружењем и подре­ђивањем свега сопственом частохлепљу, као и неприкривеном склоношћу да уништи све што се по хришћанском учењу сматра ближњим.

А да је Данило био далеко од хришћанских моралних начела не казује са­мо његова одлука да владичанску част замени кња­же­в­ском, већ то потврђује и његова наредба војводи Мирку, пре пола­ска на Ку­че: “Удри Куча на Божју вјеру, ако га друкчије ухва­ти­ти не мо­же­ш!”; то је само отворенији облик оне поруке владике Рада ист­им тим Кучима да “не хтјесте ли ви к мене до­ћи, а ви ћете опет ако Бог да и по ружном”. А онај његов позив Црногорцима и Брђани­ма, Кучима по­себно, уочи Омер-пашиног напада на Црну Гору да “сва­ки који се часним крстом крсти” треба да стане у од­брану оте­че­ства, само је епска фигура за тренутне потребе једне будилачке пр­о­кламације.

У таквим околностима, заиста је тешко је објаснити због че­га су Данилови биографи и тумачи његовог дела правдали све ње­гове “државотворне” злочине, исто као што је, у нашем времену, скоро немогуће домислити шта је ту по свему малу и ништавну особу наводило на поступке ко­ји се ни по чему не могу сматрати чо­вечним, већ се пре могу сврстати у бесловесно. Ипак, несум­њиво мора бити да се радило о параноичној особи, “угроженој” свим и свачим, пошто се све оно што је он чи­нио мо­же подвести под школске дефиниције параноје и парано­ичне су­ма­нутости. Са тим у вези, извесна је и Данилова манија­кална потреба да се пре­ко наводних племенских побуна бави уј­е­дињењем већ уједи­ње­них и још неуједињених брдских племе­на.

По свему, злехуду судбину цетињске династије одредили су не­уравнотежени и патолошки поступци њених последњих челни­ка. Цетињски Петровићи прошли су како су прошли, а њихове жрт­ве, оличене у Кадићима и Боану, чудесно су се в (1939), они “васкрснуше испод многих презимена, капа и вера” и поново се окупише на ро­д­ном огњишту у Боану. Кадићи верују да се све то дешава по људ­ској мери и Божјој правди. “Као једну од потврда да им је и при­рода наклоњена истичу како је на једној заравни у сред Боана – да ли баш на оној где је и некада ра­сла и чији је пад прије 140 година протумачен као злослутни знак велике несреће и истраге овога братства – прије неколико година поново изникла буква, иако тог дрвета нема нигдје уоколо можда ни на десетину километара”.

Даће Бог да се и код свих оних који знају да су страдали као Кадићи, и теже од њих, а и код осталих Србаља, не само оних у данашњој Црној Гори, разграна “буква од обнове”, те да се поново поч­ну рађати деца у броју којим се шти­ти опстанак и сваке поједи­на­ч­не породице и свеколиког Србства.

И, за сам крај, оно што је записао новинар и публициста Будо Симоновић (1945):

“Од Зека Малога остала је само прича и име – Даниловград. На пушкомет од Боана и Орје Луке, на поглед к Острогу, његов наследник и синовац књаз Никола, ос­новао је варош са Данило­вим именом, као последњи пркос, осве­ту и инат књаза Данила. А можда је то и нека врста покајнице за све оно чиме је задужио Бјелопавлиће – да му име никад не забо­раве, да вазда памте како је испунио своје злокобно обећање” да­то Црногорцима на почет­ку своје владавине:

“Видите ли колишњи сам мали, али ако ме не узаслушасте, би­ћу вам већи од Ловћена: ако ми не дате добром да се прославим, ја ћу гледати да се прославим злом”.

Илија Петровић / Васељенска