Илија Петровић: Бискупски епископи србски

1
србски

Свети архијерејски сабор (Фото: СПЦ)

Светом архијерејском сабору Србске Православне Цркве

У Београду

 

Уважена Господо Архијереји,

Пре неки дан, 17. маја, ни сам не знам где ме нађе, извесни Дра­ган Млађеновић посла ми текст “Осебујна бројидба србског бискупа”.

ПОДРЖИТЕ НЕЗАВИСНО НОВИНАРСТВО
Помозите рад Васељенске према својим могућностима:
5 €10 €20 €30 €50 €100 €PayPal
Заједничким снагама против цензуре и медијског мрака!

Речени текст је првобитно објављен 9. јануара 2024. године, на сајту “Наука и култура” (https://naukikultura.com/osebujna.brojidba-srbskog-biskupa/), а овога пута појавио се као писмо послато на 69 (шездесет девет) адреса. Његовом садржином прате се “лик и дје­ло папског мисионара, бискупа Србске Православне Цркве, Пре­ча­сног Јована Ћулибрка Западно-славонског. Србски бискуп Јо­ван (Ћулибрк) је узоран папопоклоник и папучољубац, који се при­мио тешке и сложене задаће да барбарске грко-православце (хајмо рећ – Србе) пре­веде из дивље и заостале грко-бизантске вјере и приведе у модеран и на­предан римокатолички кршћански вјерозакон под заштитом и скрби ћу­до­редног и безгрешног Оца Папе и Свете Римске Цркве”.

Како сам се и раније, једном, бавио неподопштинама помену­тог бискупа, није ми било тешко да, “на прву лопту”, свим прима­оцима ове поруке пошаљем кратак коментар:

“Море, није Јоца крив, његово је да ћули брке, ‘вако ил’ онако – крив би могао бити Архијерејски сабор Србске православне цркве, али само под условом да се у њему башкари више од једног и по духовника.

Овако, тешко Србској Живој Цркви и с онима осталим”.

Цифру од једног и по позајмио сам из “признања’ Димша Пе­рића (1954-­2003), про­тојереја, професора црквеног права у Бого­сло­вији, који је, да ли 1992. или 1993. године, после некога важног скупа у Патријаршији, шапнуо једном од учесника да “међу срп­ским епископима има четири или пет духовника, а сви су остали комунисти и неки други”. На питање “који су они први” – одговор није добијен, али се зна да је у међувремену неравномерно мењан духовнички “састав”, због чега их је природни и екукуменистички одабир свео на једнога и по. Мада, Живој Цркви то не може бити утеха јер, какво је време дошло, просветни услови у Земљи Ср­бији довели су младе људе, без обзира на то која им је диплома до­де­љена, у неприлику да их је школовање омело у образовању. Кад су богослови у питању, остали су осиромашени за непорециву ис­тину да се духовност не учи само и једино из расположивих књига инџијела.

А наговештене бискупске неподопштине наметнуле су ми се подсећањем на једно вишесатно путовање (почетком јануара 1992) током којега Веселин Ђуретић (1933-2020), историчар, рече сво­јим завичајним сапутницима: “Ако те фали неки Њемац или, не дај боже, Хрват -, бјеж’ од њега ка’ од куге”.

Нико од његових сапутника тада ништа не рече, али сам се тога присетио кад пре нешто више од пет година, на сајту “Стање ствари” (https://stanjestvari.com /2019/09/27/jerko-zovak-kad-episkop -srpski-ucutkuje-srpskog-epikopa-zbog-br/), прочитах шта је извес­ни Јерко Зовак (1952-2023), “запо­вједник постројби” усташког Збо­ра народне гарде “на првој црти бојишта”, написао у тексту “Кад епископ српски ушуткује срп­ског епископа због броја жртава у Јасеновцу (2018)”:

“Након што је епископ (у мировини) Јефтић почео говорити о ‘700 хиљада убијених Срба’ у Јасеновцу, Јован Ћулибрк је спон­тано узвикнуо: ‘Прекините владико, није их било толико…’ Вје­ро­јатно шокиран императивном упадицом колеге по струци и бра­та дакако, Јефтић је прекинуо говорити ратнохушкачки”.

Због оних који су то заборавили, “епископ (у мировини)” био је владика захумско-херцеговачки и приморски Атанасије (у свету: Зоран Јевтић, 1938-1991-1999-1921), а Јован Ћулибрк (у свету: Невен, 1965), од 2014. године владика пакрачко-славонски.

Овоме другом могло се тако јер му није сметало ни да “у ве­ли­ком интервју, којег је ‘Јутарњи лист’ објавио 27. вељаче 2016. године под насловом: ‘Комунистичка оптужница не може бити по­лазна точка разговора о Степинцу’… реферирајући се на кон­статацију новинара како је на крају литургије у јасеновачкој црк­ви патријарх Иринеј говорио о ‘стотинама тисућа’ убијених Срба на подручју логора Јасеновац”, каже:

Прочитајте још:  Илија Петровић: На кога се опозиција ослања

“Што се тиче бројева страдалих у систему концентрационих и логора смрти Јасеновац, вриједи поновити да конфузија око њих настаје искључиво због тога што социјалистичка Југославија, а ни земље настале њеним распадом, није уложила довољно ни сред­става, ни рада ни људи да би се дошло до поузданих научних рез­ултата. Након што су донесене првобитне процјене броја жр­тава – углавном око 1948. године – нормалне земље су основале или задужиле посебне научне институције да се баве детаљним про­учавањем карактеристика Другог свјетског рата, злочина ко­ји су се десили у њему, као и броја жртава”.

Зовак је ту изјаву пропратио кратким коментаром да су се “не­ки великодостојници Српске православне цркве прославили својом изразито великосрпском, а често и ратнохушкачком рето­ри­ком, док Јован, изгледа, покушава бити вјерски вођа који своје ставове утемељује у знаности, а не у митовима”.

Не само употребљене синтагме (“комунистичка оптужница”, “првобитне процјене броја жртава”, “нормалне земље”, “посебне научне институције”, “детаљно проучавање”, већ и онај “поучни повик” старијем епископском колеги, тек су наговештај онога што ће владика Јован ослоњен на “знање” неких званичних истори­чара, наредних година саопштавати о србскоме знању и незна­њу, о србским “заблудама” и “неморалности ауторитативних тврд­њи о броју жртава у Јасеновцу”.

Док сам покушавао да установим ко је ту ко, ко је шта, а бо­гами и којешта, сазнајем од извесног Николе Жумберчанина (на истом сајту, на линку https://stanjestvari.com/2023/09/01/komentar-na-tekst-vladana-vukosavljevica/) да “Јован Ћули­брк нема иза себе некакво значајно историјско дело и пројекат је антисрпског ‘не­владиног сектора’, кога подржава Ватикан, Енг­леска, САД, Не­мачка, Хрватска и Израел. Он је просто срамота за СПЦ… Ово треба да се једном каже и то јасно и гласно! Његов пример јасно показује какво је јадно и бедно стање у врху Српске православне цркве”.

Не знам посигурно на какву је јадност и бедност мислио тај Жумберчанин, али ми пада на ум да је, некада, давно, Илија М. Живанчевић, један од значајнијих делатника у србском праву, ми­слио о Србској цркви друкчије, те да је записао на једноме месту да се свештенство “као представник науке и знања… схватало као мозак и ум свога вла­дара, који му је указивао сву пажњу, савету­јући се с њим о држав­ним пословима, које је владар обављао. А сам владар који је пред­стављао – по схватању Срба – и ум и силу, одржавао је равнотежу између свештенства, ума и властеле и штитио је најнижи ред… Поштовање свештенства било (је) по­што­вање ума, а не снаге и силе”.

Од Живанчевићевог времена није прошло ни пола века, а бла­же­нопо­чив­ши патријарх србски господин Герман (у све­т­у Хра­нислав Ђорић, 1899-1991) дозволиће себи да у Јасеновцу, 2. сеп­тем­бра 1984. године, при освећењу Цркве Рођења Светог Јована Крститеља, држи опе­ло никад избројаним и никад пописаним ду­шама “највећега срб­скога града под земљом”, и том прили­ком ос­тави србскоме наро­ду у аманет, бар нам се онда тако учинило, јед­ну такорећи ан­толо­гијску мисао: “Опростили смо, али никад не смемо забора­вити”.

По несрећи, Герман је првим делом своје поруке само благо­словио оне бивше Србе који су са становишта комунистичке силе и њене планиране вечности, не само у своје име (јер и они су били део злочиначке масе “уврштене” у опроштај), већ и у име многих унесрећених србских породица и сирочади, опро­сти­ли злочин због којега људска цивилизација задуго не би имала право на смех и на песму. А да ли подсвесно или због тога што је знао да је и сам био заточеник (једно време можда и заточник) истог тог идеоло­шког монструма, патријарх Герман је ипак смогао снаге за пору­ку да се јасеновачки злочин не сме заборавити.

Највероватније по “науку” свога нешто даљег претходника, патријарх Порфирије (у свету Првослав Перић, 1961) поручио је 4. августа 2021. годи­не, у Бусијама, на обележавању Дана сећања на све страдале и про­гнане Србе у хрватској (и америчкој) гено­цидној војној акцији “Олуја” “да тре­ба да се помолимо за све не­вино пострадале у страшним авгус­товским данима 1995. године, али и за све пострадале пре тога у Хрватској, као и да не смемо заборавити, али да као хри­шћани мо­рамо опростити”.

Прочитајте још:  Демократија и национални интерес

На истоме том скупу, председник Србије Александар Вучић пору чио је окупљенима да “можемо и морамо да опростимо, али то можемо само ако памтимо, пошто у забораву нема опро­шта­ја ни себи ни другима”.

“Исто то, само мало друкчије”, изговорио је он пола године ра­није, при обележавању двадесет друге годишњице евроамерич­ке фашикратске агресије на Србију: “Посао и обавеза Србије је да опрости али и никада не заборави. Гајићемо културу сећања и по­но­сити се оним што је Србија чинила да сачува слободу, своја ог­њишта и земљу”.

Видимо да је поштапалица о опроштају, забораву и памћењу научена врло одлично, ваљда због тога што су не само Патријарх и Председник, већ и бројни други важни “понављачи дубоких мисаоних исказа” познатих људи, научени да опраштају макар и неовлашћено и да, наводно, не заборављају, али да о својој неза­бо­равности ћуте.

При томе, нико се од њих и не пита какве користи има од “ћут­љивог” незаборава, можда и због тога што им је остало непознато да је и швајцарски криминолог др Арчибалд Рајс (1875-1929) запи­сао бар једну паметну. Он је, наиме, као чо­век и сам повређен оним што је крајем лета 1914. године забе­лежио током својих истражних радњи по Мачви (где су на­рочито Хрвати оставили своје злочи­начке трагове), поручивао Срби­ма да не смеју заборавити оно што им се десило на по­четку Вели­ког рата. Подсећајући да је неки не­именовани фран­ц­уски патри­ота (бавећи се неким “случајем” у Француској) саве­товао да “не говоримо никад о томе, али мисли­мо увек на то”, др Рајс је ту ле­пор­еку и благоглагољиву мисао мало преправио и претворио у врло озбиљно упозорење србском народу: “Мисли­мо увек на то и говоримо увек о томе”.

Нажалост, Срби га нису послушали: све што се дешавало за­боравили су, а четврт века касније, у Другом светском рату, до­звол­или да им се деси “исто то, само мало друкчије”.

И дешава им се то још једном: од почетка деведесетих година 20. века до данас, без изгледа да се сагледа крај те болесне хрват­ске (и римокатоличке) мржње према свему што је србско…

…Што мени даје право да унеколико ре­де­финишем и Рајсово упозорење:

Мислимо увек на злочине према србском народу, било чији да су и било колико да су свежи или стари, и увек о њима гово­ри­мо, и због себе, и због света, и због злочинаца.

И, нарочито, због тога што нико од нас, без обзира на свој стварни или замишљени положај у србском роду, нема право да опрашта ништа од онога о чему се говорило у Бусијама, избег­личком насељу поред Земуна.

Јер, само Бог може опростити, али и Он само онима који се истин­ски покају.

Подразумева се да то важи само за оне који су научили да читају и не заборављајући ту “вештину” сазнали да је Свету Тајну Пока­ја­ња установио Исус Хри­стос обраћајући се својим учени­цима, апостолима: “Којима опро­стите гријехе, опраштају им се; и којима задржите, задржани су” (Јован 20, 23).

Покајање се не састоји само у одрицању од почињенога зла (или учињених зала), не­го и у труду да се покајник “даљи од зла и чини добро”. Покајање је ду­хо­в­но васкрсење. Док човек живи у гресима он је телом жив, а ду­хом мртав јер нема у својој души Бо­га који је извор живота.

Свети Јован Златоуст каже да покајање почиње онога тре­нут­ка кад човек схвати да је погрешио, кад схвати да је духовно бо­лестан и да му је грешна душа одвојена од Бога.

Прочитајте још:  САД уништавају православље у Украјини. Тајна документа из Северодоњецка

Свети Оци томе додају да није довољна сама спознаја онога који је погрешио, потребно је учинити нешто што се конкрет­ном греху противи, односно принети плодове достојне покаја­ња.

Чини се да многим духовницима у србском народу, чак и нај­ви­шег реда, све то није баш јасно.

Или понешто од тога, нарочито да оној злочиначкој страни и није до покајања.

Препознатљиво је то и ових дана кад доказани зликовци, они којима је геноцид над Србима био редовно “занимање”, последњи пут 1999. године, ула­жу сву своју нељудску силу да многострадал­ним Србима народу накаче “ореол” геноцидног народа.

Не би могло тако да су образовани Срби, духовници пре свих, записивали ко је, где и какве злочине над Србима чинио и уместо што су исписивали и узвикивали пароле о опраштању и наводном незабораву – да су “увек говорили о томе”.

Понајмање онако како је то патријарх Порфирије “објаснио” 17. маја, у 19”35, у Пинокијевој телевизијској емисији:

“Српски народ ништа мање није страдао”.

Ваљда уз претходно “тумачење” да су Срби “много настра­да­ли” неке друге.

Као оно што је “изучио” хрватски знанственик Стјепан Лозо (1961) чији је “фо­кус бављења повијесним темама на утје­цајима ве­ликосрп­ске иде­о­логије и политике на Хрвате и Хрват­ску” и, по­том, објавио у књи­жи­ци “И­де­ологија и пропаганда великосрп­скога геноцида над Хр­ватима – пројект ‘Хомогена Србија’ 1941”, на је­два 736 страна фор­мата Б5. Како-тако, он је толико своје “умо­вање” сажео у не­колико реченица садржаних у интервјуу за “Сло­бод­ну Далма­цију” (http://shp.bizhat.com/Lozo.html),те се од ње­га могло сазнати да су Срби у Независној Др­жави Хрватској “прово­дили геноцид над Хрватима и… постојећа пара­ди­гма о ‘стр­а­шним’ ус­та­шама на неки на­чи­н творевина је ве­ликосрпске пропа­ган­де. Права је, међутим, ис­ти­на да усташе до љета 1941. и српске по­буне нису чинили ника­кве посебне зло­чине према Срби­ма… те да су функционирали као нека врста народне са­мо­обране од великосрпскога геноцида… Оклеветали су Хрвате за геноцид над Ср­би­ма превентивном пропагандом, с предумишљајем, већ у липњу 1941. године, а онда починили ге­ноцид над Хрватима”.

Поменута књига објављена је у Спљету, 2017. године, у време док је у Загребу столовао митрополит загребачко-љубљански Пор­фирије, а србској јавности није се дало да, ко зна због чега, за њу са­знају било преко митрополита Порфирија, било преко владике дал­матинског Никодима (у свету: Павла Косовића, 1981). Ако је Спљет за Порфирија био предалеко и није га занимало шта то тамо хр­ват­ски знанственици пишу о некаквим Србима, мора се разумети, макар то било на србску штету, због чега је ту књигу прећутао бу­дући владика Никодим. Наиме, он је две године пре свога усто­личења, на трибини “Црква и антифашизам”, у оквиру шибенског “Фестивала алтернативе и љевице”, у друштву једнога фрање­вачког жупника, “говорио о антифашистима међу свећенством и екстремним националистичким пројектима у 20. стољећу, њихо­вим поборницима унутар Римокатоличке и Српске православне цркве на овим просторима и рефлексијама на данашње вријеме. Екстремне ставове и изјаве, казао је том пригодом, ‘треба препу­стити суду Божјем’, те је изразио наду како ће их се надићи и пре­пустити прошлости доласком млађих људи у цркве, оних који ни­су оптерећени ратом”0000 (хттпс://станјествари.цом/2017/08/18/да-је-пос тао-епископ-далматински-никодим-обзнанио-на-фејсу/).

Није за себе рекао да је “неоптерећен ратом”, иако је 1995. са родитељима прогнан из Задра и ухлебио се у Шумадији, али је зато 5. марта 2023. године подучавао своје епархиоте “да је Цар­ство Небеско једини циљ коме треба да тежимо и једини циљ који у животу треба да нам буде мерило” (https://spc.rs/episkop-dalmatinski-nikodim-carstvo-nebesko-je-jediniцcilj-kome-/).

Еј, Никодиме, друже својих другова, зар Србима није и до жи­вота у Царству Земаљском, макар се оно сада звало некако друк­чије, републикански?!

А не знам, Господо Архијереји, да ли је вас ико икада питао у корист чије штете радите?

Илија Петровић / Васељенска

За више вести из Србије и света на ове и сличне теме, придружите нам се на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Вајберу, Телеграму, Вконтакту, Вотсапу и Јутјубу.

Будите први који ћете сазнати најновије вести са Васељенске!

СВЕ НАЈНОВИЈЕ ВЕСТИ НА ТЕЛЕГРАМ КАНАЛУ

1 утисак на “Илија Петровић: Бискупски епископи србски

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *