“Државна граница Србије и БиХ”: Ноге покојника у једној, глава и труп у другој држави

“Државна граница Србије и БиХ”: Ноге покојника у једној, глава и труп у другој држави.

Некада пуна и људи и живота, погранична села у Србији данас су све празнија. Оно мало људи што је остало, уз шалу каже да им сада уместо комшија на кафу „свраћају“ медведи и вукови, јер је њих за разлику од људи све више. Бистрог хумора и ведре нарави овим планинцима не недостаје и они који су остали не желе да напусте своје огњиште. Пример једног од „живљих“ пограничних села у Србији су Саставци код Прибоја, који су смештени на тромеђи Србије, Црне Горе и Босне и Херцеговине. Не зна се ко је цртао међудржавне границе, али чињеница је да оне пролазе кроз спаваће и дневне собе, али и кроз гробља. Мештани често кроз шалу кажу да тамошњи домаћини казан заложе у једној, а ракија потече у другој држави.

“Мени је пола имања у Србији, а пола у Босни. Порез пола плаћам једној, пола другој држави. Има тих доста специфичних ситуација у нашем селу, због те исцртане границе. Најупечатљивије је на пример, на гробљу. Један камен је граница. Са десне стране Србија, са леве Босна. То значи да су мојим покојним родитељима ноге сахрањене у Србији, а труп и глава у Босни. Капела нам је на територији Рудог, а свештеник нам долази из Прибоја. Све су то неке приче које су везане само за ова погранична села. Има ту доста неких административних перипетија, али овде живим од рођења и навикли смо све то некако да превазиђемо”, прилагодимо се и живимо нормално, каже за РИНУ мештанин села Саставци Рајко Марковић.

Велике муке Прибојаца почеле су оног дана када се распала бивша Југославија и уцртала се до тада непостојећа граница. Иако су читавог живота живели као држављани једне земље, након распада један брат се пробудио у Босни, а други у Србији.

“Струју и остале рачуне плаћамо у Прибоју, поштар наш ради у две државе такорећи. Није ни њима лако, куће су рашрткане. Али, оно што мени најтеже пада јесте да је све мање људи и деце у селу Саставци. Некада је школа била пуна, данас има само око 15 ученика. То је судбина ових удаљених села,” додаје Рајко.

Четири пута пређу гранични прелаз приликом једног одласка у Прибој

Његова супруга Биљана остала је без посла и сада се бави пољопривредом, има једну краву а млеко, сир и телад кад их има продаје наткупцима. Пласман производа је отежан управо због географског полажаја села у ком живи.

“Ми кад идемо у Прибој морамо да пређемо четири пута границу, гранични полицајци имају разумевања за нас мештане па и не чекамо увек у колонама, али свакако што би нам требало пола сата до Прибоја, ми са граничним прелазима оставимо дупло дуже времена у путу. Значило би нам када би и овде код нас била нека сеоска задруга, како би могли да пласирамо наше производе. Овако све некако иде теже и заобилазним путем. Ми смо се овде некако саживели са свим тим ситуацијама које са собом носи живот у пограничним селима, али надам се да ће и надлежни обратити пажњу на нас, да нам се бар мало олакша,” каже Биљана.

Неки од мештана села Саставци живи на територији Босне и Херцеговине, а читав свој живот радили су у Србији, зарадили пензију тамо, телефонски прикључци и све остало им је из такорећи суседне земље. Кажу да су понекад могући проблеми са сигналом мобилних телефона и роминг, али како кажу навикли су се на све те перипетије.

“Ипак, не би било лоше да се мало обрати пажња на нас мештане пограничних села. Некако као да смо увек у запећку, ретко кад нас обилазе државници, и једне и друге државе. Делује као да смо „чардак, ни на небу ни земљи“, додају мештани

Свето Вилотић је председник Месне заједнице, али и поштар. Каже да како би поделио свим пошту, неколико пута дневно иде из Србије у Босну и обрнуто и тако преко двадесет година.

Велики проблем мештанима представља чињеница да су им све институције физички на територији БиХ, а у надлежности Србије. Школа, полицијска станица, просторије месне заједнице и продавница су из Србије, а на територији су општине Рудо, босанска полиција обезбеђује скупове које се организују на територији Србије.

Мештани чекају реконструкцију локалних путева

Путна инфраструктура на подручју села Саставци у поприлично је лошем и дотрајалом стању, из државног врха обећана је реконструција главних путних праваца кроз ово село, али то се још увек чека.

“Не треба нама много, само да кад су киша и снегови да можемо проћи и доћи до наших кућа. Не треба нам никаква писта, ми возимо полако, немамо нека скупоцена возила. Само да можемо проћи кад крену кише и снегови то је једино што нам треба. Ми смо људи који су рођени и одрасли овде, нисмо ми навикли сад на неке посебне услове и третмане. Значило би нам само овај постојећи пут, да се мало поправи, “додаје Рајко.

Братство-јединство ипак јаче од свега

Међутим, у свему томе има једна добра ствар. Ова гранична заврзлама никада није спречавала мештане села са тромеђе да живе сложно и међусобно помажу. Већ пола века сваке године имају и организовао окупљање где се друже и такмиче у ројним дисциплинама. Ово спортско окупљање које слави заједништво, одржало се чак и током пандемије корона вируса, стога има једну од најдужих традиција кад су у питању манифестације у Србији.

“Да је ово место јако попупларно показује податак да се на овом месту једне године, сакупило преко 40 фудбалских клубова да одиграју меч. Дешавало се да онај ко се такмичи у дисциплини бацања камена са рамена, неколико пута направи међународни инцидент и камен пребаци из Србије у Босну. Најважнији су добри међународни односи, да није тога не би ни ово село живело. То је такође показатељ да не можете раздвојити нешто што је нераздвојно, а то су људи, судбине али и историју” – закључио је Лазар Рвовић, председник општине Прибој.

Село Саставци од Прибоја је удаљено 16,8 километара а од Рудог 17,3. До Пљеваља у Црној Гори релација је ипак мало већа и износи 35,7 километара. Броји неколико стотина житеља, који иако их границе раздвајају живе сложно деценијама уназад.

Рина.рс

Бонус видео