Јосиф Гурко – непознати ослободилац Балкана од турског ропства
Промоција филма о животу и раду посвећеног великом руском војсковођи генерал.фелдмаршалу Јосифу Гурку одржана је у граду Твер (Руска Федерација). Гурко се прославио током руско-турског рата (1877-1878) и народима Балкана донео ослобођење од турског ропства.
Софија је 4. јануара 1878. године црквеним звонима и цвећем дочекала руску војску на челу са генералом Јосифом Гурком. Пре него што су стигли ослободиоци град су напустили бројно турско становништво и војска. Заузимање Софије отворило је руској војсци пут ка Македонији и на Исток, према Цариграду. Због тога је 3. марта 1878. био потписан Санстефански мир којим је се завршила пет векова дуга османска власт и обновљена државност Бугарске.
Гурко је у послератним годинама био на дужности вице-губернатора Санкт Петербурга, намесника цара у Пољској, генерал-губернатора Одесе, генерал-губернатора Привисленског краја, био је и члан Државног Савета. Године 1894. Јосиф Владимирович Гурко био је удостојен највишег војног звања генерал-фелдмаршала.
Приказани филм о знаменитом фелдмаршалу омогућио је да се дубље спозна личност овог државног функционера и прикаже његова улога у развоју руске државе.
У производњи филма учествовао је тим Центра за медијске стратегије као бројни руски и бугарски експерти: протојереј и старешина храма у част Јосифа Волоцког у селу Сахарово Генадиј Анатољевич Уљанич, главни уредник интернет издања Тверске ведомости и члан Савета Тверског регионалног огранка Руског војно-историјског друштва Руслан Краснов и магистар историје и председник Бугарског словенског покрета Ала Гигова.
Пројекцији филма присуствовао је и председник Централног Савета Педагошког друштва Русије и Тверске филијале Московског хуманитарно-економског универзитета Александар Бутузов који је истакао значај овог филма за младу генерацију.
«Ми настављамо велику традицију и подижемо знамења наших историјских победа. Историја наше државе богата је и славна у свим етапама њеног постојања. И ова знамења симболизују херојизам целих епоха, конкретних личности, и то не само војника већ и трудбеника. Овакви сусрети су веома важни за васпитавање наше омладине» – сматра Александар Бутузов.
«Скренуо сам пажњу на спољнополитичке догађаје крајем XIX века и какав је став имала Русија у спољној политици. Задатак овог филма је да покаже да је наша земља играла кључну улогу на међународној арени – рекао је један од учесника у овом пројкету и члан Савета тверског регионалног огранка Руског војно-историјског друштва Руслан Краснов – и додао да је филм произведен по савременим стандардима, да ће бити интересантан омладини јер има интересантну презентацију: много илустрација и карата».
Док се Русија труди да очува сећање на историју и прикаже је са свих страна, Европа чини све супротно. Ала Гигова из Бугарске истиче да су пре 10 година у Бугарској почели да окупљају учитеље-историчаре у министарству образовања где су им организовали предавања да у држави никада није било турског ропства, већ да је то било само «пријатељско писуство».
«Учитељи су били револтирани. Сви су они одрасли за време социјализма и учили су потпуно другачију историју. Бугарски функционери су у принудној форми дали инструкције да предају оно о чему им говоре. А ко диктира све те ствари? Диктирају је из софијске улице у којој се налази америчка амбасада. Отуда долазе инструкције шта треба радити, шта предавати и какве уџбенике треба писати. А у уџбеницима сад пише да су све наше несреће дошле из Русије и да је Русија наш непријатељ» — тврди Гигова.
Гигова је додала да су бугарске породице против тога и да је бугарски народ за Русију.
Подсећамо да је 2018. године на 190. годишњицу рођења фелдмаршала, у селу Сахарово у Тверској области, била отворена биста Гурка. Биста је установљена на територији цркве преподобног Јосифа Волоцког недалеко од гробнице брачног пара Гурко.
Руско-турски рат је време хероја који су пали за ослобођење браће Словена, то је демонстрација непобедивости духа руског војника и руског народа који су увек спремни да дођу у помоћ својој браћи.
Несумњиво да је име генерала Скобељева много познатије у Србији, али Јосиф Гурко и његови војници били су у једном строју да донесу слободу православним народима на Балкану који су били под турским ропством.
Један од победника у том рату био је и фелдмаршал Јосиф Гурко.
Аутор: Петр Круглов
За више вести из Србије и света на ове и сличне теме, придружите нам се на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Вајберу, Телеграму, Вконтакту, Вотсапу и Јутјубу.
Слава му, али нама Србима је одлуком царске империјалне политике да се направи велика Бугарска, одузет Шоплук у који, наравно спада и Софија. Зато смо се тих година и ослањали на Аустроугарску а не на Русију којој су тзв. Бугари били пречи због Босфора и Дарданела и могућег изласка у Средоземно море.
Руско-турски рат 1877-1878. окончан је Санстефанским мировним споразумом потписаним 3. марта 1878. године. Србија и Црна Гора тада јесу стекле независност, али је Србији, без њеног питања и знања, о пристанку да, не говоримо, одузет повелико пространство: Јужна Србија (Маћедонија), све до Охрида, добар део Косова и Метохије и Нишки округ приде, све то за рачун Бугарске.
Само се може претпоставити да се руски интерес у таквој “дипломатској” отимачини тицао неких њених далекосежних планова везан за Цариград и пролаѕ у Средоземно море, при чему био јој користила тако створена “великачка” Бугарска.
Одредбе Санстефанског споразума нису примењене, али су оне у бугарској политичкој “подсвести” биле и остале врло “живахне”. Видело се то на самој средини октобра 1915. године, кад се Бугарска придружила немачкој и аустроугарској војној сили у рату против Србије. Србска војска морала је кренути у повлачење (уз њу и повелика маса цивилног становништва), најпре према Грчкој, али се француска војска која јој је кренула у сусрет вратила на “полазне позиције” не обавештавајући о томе србску страну и тај простор препустила Бугарима. То је довело до онога што се, за Србе, обично зове “албанска голгота”, а за Бугаре окупациа источне и јужне Србије, линијом Пожаревац-Параћин-Крушевац-Куршумлија-Приштина-Призрен-Охрид и, потом, бројним злочинима геноцидне природе, који су довели до Топличког устанка с краја фабруара до краја марта 1917. Године. (Пре четрдесетак година, Бугари су на београдском Сајму књига изложили и једну своју карту на којој је западна бугарска граница ишла описаном линијом).
Толико о “непознатом ослободиоцу Балкана”.
На другој страни, Србима би користило кад би генерала Гурка памтили – уколико би их томе научили званични историчари, под условом да то они знају – по ономе што је он, не без разлога, написао у варшавском Дневнику за октобар 1890. године а тицало се његове посте Загребу:
“Дошао сам у столицу покатоличеног Српства”.