Грета неће помоћи. Пашињан се залаже за стратешку предају Јерменије

Грета неће помоћи. Пашињан се залаже за стратешку предају Јерменије.

Током протеклих неколико дана премијер Јерменије Никол Пашињан урадио је две упадљиве ствари одједном. Најпре је обријао браду и показао нови имиџ на друштвеним мрежама. Друго, дошао је са новом иницијативом, по његовим речима, стратешке природе.

„Сматрам да за мирно функционисање Јерменији и Азербејџану нису потребни само мир и други споразуми, већ, по мом мишљењу, морају да закључе стратешки договор. О формулама у којима планирамо да живимо као независне државе једна поред друге у наредних 100 година“, рекао је јерменски премијер.

Ова иницијатива изгледа преурањена. Јерменија и Азербејџан данас још увек не могу да дођу до потписивања мировног уговора. За то не постоји атмосфера поверења нити гаранције да ће странке испоштовати своје обавезе. Једноставно речено, о каквим стратешким споразумима може да се говори у ситуацији када Баку и Јереван још нису договорили тактичке компромисе?

Али, очигледно, Пашињан верује да ће управо његова визија стратешког споразума помоћи у постизању тактичких продора. Уосталом, овај стратешки споразум представља праву предају.

„Претпоставља се да је то повезано са концептом такозване „Праве Јерменије“, коју је раније изнео Пашињан. Односно, политичка стратегија заснована на одрицању од територија, од било којих аспеката везаних за националне историјске интересе. Са покушајем да се угурамо где год је то могуће како бисмо задовољили суседе и, што је најважније, Запад“, каже Никита Мендкович, шеф Евроазијског аналитичког клуба, у разговору за ИА Регнум .

У оквиру ове стратегије, према експерту, Пашињан је чак спреман да се одрекне дела територија земље како би Азербејџану било згодније да створи транзитне руте и транзитне зоне, као и да пристане на смањење војске. Истовремено, јерменске власти су већ изразиле низ споразума: на пример, њихову спремност да препишу устав (уклањајући из њега помињање потребе за поновним уједињењем са Нагорно-Карабахом) и одбијање да промовишу глобално признање јерменског геноцид у Османском царству у међународној арени.

Наравно, у овој стратегији постоји одређена логика. То се намеће ако погледате ситуацију Пашињановим очима – његовом визијом имиџа земље.

„За Јерменију је важно да има гаранције безбедности, ненападања и спречавања будућих ратова са Азербејџаном. Пашињан треба да успостави стабилност, да одагна оптужбе да је наводно у дослуху са Алијевом и да ће у будућности уступити територије – на пример, коридор Зангезура или цео Зангезур (Сјуник).

Европски оријентисан Пашињан жели да реши проблеме са својим суседом и мирно поведе своју земљу даље у Европску унију и НАТО. Они не желе проблематичне чланове са спорним територијама у Бриселу“, објашњава Камран Гасанов, виши предавач на Катедри за теорију и историју новинарства РУДН-а, за ИА Регнум .

Јерменија не може да постигне овај имиџ са Трамповским принципом „мир кроз снагу“: финансијски, демографски, дипломатски, политички и војни ресурси земље не одговарају њеним регионалним амбицијама. И, што је најважније, стратешка култура земље не подразумева акумулацију ових ресурса кроз реалну политику – предност се не даје делима, већ сликама. Штавише, слике за домаћу политичку потрошњу.

На пример, јерменске власти су одлучиле да се супротставе климатском самиту у Бакуу и позвале су чувену еколошку активисткињу Грету Тунберг на протесте у Јеревану . Уручени су јој постери и замољени да се изјасни за повратак у Јерменију затвореника које је Азербејџан заробио током рата у Карабаху.

Очигледно, Тунберг раније није знала ни за једног затвореника, а након што је извршила наређење једноставно ће их заборавити. Истовремено, новац издвојен за посету активисте могао је да буде упућен реалном сектору привреде. Али изабрали су Тунбергову, коју готово нико, поготово после учешћа у грузијским протестима, не схвата озбиљно.

Генерално, то је системска политика јерменских власти, која је постојала и пре Пашињана – ПР је важнији од стварних послова. Као резултат тога, они морају да напусте сопствене интересе да би задовољили захтеве Бакуа.

„Алијев може преузети обавезе ненападања тек након потписивања мировног споразума. А за то су Азербејџану потребне гаранције одсуства територијалних претензија у будућности: промена устава Јерменије и напуштање идеја освете, од даљег наоружавања у рукама Француске, Индије и Европске уније“, каже Камран Хасанов.

Међутим, овде постоје два велика „али“. Прво, шта год Пашињан рекао о стратешкој природи споразума, они неће довести до стабилног мира. Сви закони међународних односа говоре да су слаби докрајчени – задовољење једних амбиција води ка настанку других.

„Нико не може да гарантује Пашињану да после захтева које је испунио неће доћи нови. Исти Азербејџан је званично изнео претензије на град Ериван, односно Јереван“, присећа се Никита Мендкович.

Да се ​​то не догоди, потребни су гаранти споразума. И ту долази друго „али“ – нема таквих жиранта. Тачније, не постоје гаранти на које би пристале обе стране у сукобу.

„На последњем састанку 3+3 Иран, Турска и Русија су јасно дале до знања да се проблем две републике и њихов мировни споразум могу решити на основу овог тријумвирата регионалних сила. И Пашињан би желео Европску унију и Француску као гаранта, али Азербејџан на то неће пристати“, сигуран је Камран Хасанов.

Наравно, Русија би могла да се умеша у ситуацију. И не само да постане гарант договора, већ уопште да спасе Јереван од потребе да се „увлачи у све“. Јерменија је и даље чланица ОДКБ-а и Евроазијске уније, што јој гарантује војне и економске кишобране из Москве. Али јерменски премијер одбија овај кишобран, баш као и јерменско друштво, које не може да заустави русофобичну политику шефа државе.

„Сам Пашињан се рукама и ногама бори против подршке Москве. И, углавном, Русија не може спасити овог дављеника. На крају крајева, глупо је спасити особу која покушава да удари спасиоца по глави“, каже Никита Мендкович.

Стога ћете морати сами да се спасете. Да ли ће то успети, велико је питање.

В.Т./Васељенска

Бонус видео