Сирија: Руски „кофер без ручке“
Сирија: Руски „кофер без ручке“.
Година се завршава заиста спектакуларно. Прво шоу око избора „правог“ председника уместо „погрешног“ у Румунији, затим мајдан по грузијском узору – толико снажан да сам, гледајући снимке, нехотице очекивао да чујем познато „Срамота!“ – и ево, Сирија.
[irp]Како се све то некако тихо догодило у позадини свих осталих догађаја. Да, Либан, да, сукоб између Хамаса и Израела, да, Иран против Израела поново… Али онда – одједном, Алеп је изгубљен. Сиријска војска бежи, као што је бежала 2013. године од бораца „Исламског фронта“. То јест – без освртања, остављајући опрему.
Уопште, овај карневал би изгледао другачије да нисмо у Сирији изгубили толико дивних момака. Све би било у реду, али Асадово седење у његовој фотељи плаћено је превисоком ценом. А дивиденде? О томе на крају.
А на почетку, треба изнети своје мишљење о ономе што се догодило у Алепу.
[irp]Заправо, нема много шта да се расправља: град је предат. Најобичнија предаја, без икакве одбране као тактичког поступка. Одбрана града подразумева уређене ешелониране положаје, најмање два ешелона. Ако противник заузме први ешелон положаја, војска се повлачи на други и наставља да се брани док не стигну појачања.
У Алепу су, чини се, постојали одбрамбени положаји, али сада више нема начина да се закључи колико су били добри или лоши. Јединице терористичке групе „Хајат Тахрир аш-Шам“ (ХТШ) и њима повезане формације такозване сиријске опозиције, које делују под војним командовањем „Ал-Фатх ал-Мубин“, заузеле су Алеп.
[irp]Иначе, ради се о другом највећем граду у Сирији, површине 190 квадратних километара, са нешто мање од 4 милиона становника (према подацима из 2022. године).
И све то за два дана. Имајући у виду да је Алеп скоро па квадрат са страном од 14 километара. За поређење, град који је бранила војска, Бахмут/Артјомовск, имао је површину од само 42 квадратна километра, али је битка за њега трајала готово пола године.
Видео сам снимке дронова на којима бескрајне колоне с тенковима и „Панцирима“ одлазе негде. Али на фотографијама које су направили терористи јасно се види да су борци САА остављали технику с лакоћом, без превише размишљања о томе шта ће се с њом десити.
[irp]И вртоглаво велики број заробљених војника које су терористи већ почели да убијају пред камерама – то није случајност. Једни су побегли, али неког нису ни упозорили. Све делује као да је преписано из наше прошлости, идентично.
Утисак је да је ова организована бежанија сиријске армије била веома добро плаћена. Ко и из којих фондова је платио – то је друго питање, али када гледате како војска бежи, остављајући технику и људе, почињете да схватате да то није био магарац натоварен златом из арапске пословице, већ пикап натоварен доларима.
[irp]Слика као да је насликана машинским уљем на сиријском песку оставља утисак: влада Башара ел Асада, захваљујући заиста изванредним „успесима“ сиријске војске током ових неколико дана, изгубила је готово све територије које су током протеклих осам година ослобођене од терориста. А ти исти терористи, према извештајима и рапортима војски многих земаља, некада су били „потпуно уништени“.
У суштини, може се закључити да се у децембру 2024. ситуација у Сирији вратила на ниво из 2016. године. Са изузетком Алепа, који током целог грађанског рата у Сирији Асадови противници никада нису успели у потпуности да заузму.
Али зато је 30. новембра 2024. Алеп једноставно напустила сиријска војска, а сада се тамо забављају терористи – одсецају главе оним војницима који нису успели да побегну и стрељају све који им се не свиђају. Уосталом, све као и обично.
Занимљиво је како су министри различитих земаља које су учествовале у борби против тероризма у Сирији – од Северне Америке до Европе – више пута свечано проглашавали крај ИСИЛ-а и тероризма уопште. Па, од кога је онда побегла сиријска армија?
И морам рећи, веома је почело да мирише на 2011. годину. Тада је, ако је неко заборавио, сиријска војска такође почела да се распада, док је опозиција, која је још увек била само наоружана опозиција Асаду, почела да заузима градове један за другим, као кикирики.
[irp]Тада је влада Сирије, на челу са Башаром ел Асадом, направила мноштво грешака. Али главна грешка је што Асад није научио лекције из тих година и превише се опустио „иза пријатељских бајонета“. То није смео да дозволи.
Баш као што није смео да заборави на разлоге који су довели до устанка 2010. године. Ти разлози су се очигледно погоршали. Само што се сада, уместо релативно световне опозиције с којом се уз велики труд могло преговарати, као противник појављују терористи ХТШ-а. А са терористима, како год да окренете, може се говорити само једним језиком.
Међутим, режим Асада направио је грешке које су и отвориле пут ХТШ-у до Алепа.
У Дамаску су се очигледно превише опустили и прецењивали размере штете коју су терористи претрпели током 2019–2020. године. Подршка руске авијације, руских саветника, „Хезболаха“, као и иранских добровољаца из разних структура – све то је допринело стварању утиска да су сви проблеми решиви, и то у буквалном смислу.
Асад је прерано прогласио себе победником у грађанском рату и почео да поставља ултиматуме, укључујући и Турској, чиме је сваки компромис са противницима постао немогућ. Али, мора се признати, ни Турска није заостајала у доприносу ескалацији, почев од инцидента са обарањем руског Су-24 па до других „нејасноћа“.
[irp]Сирија, с друге стране, у лику Асада, није ништа учинила да спусти тензије. Напротив, непрекидно је постављала Турској нове захтеве и услове, који су за лидера попут Ердогана били апсолутно неприхватљиви. Поред тога, Асад је кочио руске иницијативе за помирење са Турском. У ствари, Асад није имао неку посебну стратешку предност над Ердоганом – што је, на жалост, било очигледно.
Турска је играла отворено дестабилизирајућу улогу у региону. Да, подржавала је формирање и опремање Сиријске националне армије (СНА), али је ХТШ деловао много брже и успешније. Као резултат тога, СНА је остала на нивоу неорганизованих и међусобно конфликтних групација, које ни издалека нису личиле на функционалну и борбено способну структуру.
Иако је Турска уложила велике напоре у стварање саме ХТШ, омогућавајући регрутовање бораца, војну обуку и опремање не само ХТШ-а, већ и других групација опозиције које су се налазиле под њеном контролом.
[irp]Поред тога, из Турске је стизао веома великодушан финансијски ток. Толико издашан да су џихадисти могли себи приуштити да плаћају борцима веће плате него што су добијали војници у протурској Сиријској националној армији (СНА).
Постоји мишљење да је Анкара временом дошла до закључка да ће ХТШ бити ефикаснији инструмент за обуздавање Асада од СНА, у коју је Турска уложила толико новца. И све то упркос чињеници да је у самој Турској ХТШ на листи терористичких организација.
На крају, у Турској су снаге које су држале ХТШ и сродне групације под релативном контролом, како се каже, „пустиле с ланца“ терористе, нарушавајући бројне договоре. Очигледно је да су им помогли у планирању војних операција, што је било учињено правовремено и ефикасно, судећи по успесима које су оствариле јединице ХТШ-а.
[irp]Сада многи званичници у Анкари, укључујући и Ердогана, имају тежак избор: или наставити да тврде да Турска нема никакве везе са ситуацијом (што су званично већ почели да раде) и искористити успехе ХТШ-а за слабљење Асадовог режима на неки други начин, или покушати да зауставе терористе, плашећи се већег напредовања које би могло да има последице и за саму Турску.
Какве последице? У ствари, Анкара би врло лако могла да изгуби контролу над џихадистима ХТШ-а. Свако ко мисли да може да контролише исламске фанатике, дубоко греши. Они се не могу држати под контролом, што је давно доказано, и то на веома крвав начин.
Џихадисти ХТШ-а могу без проблема, користећи ресурсе које су добили од Анкаре, да преузму контролу над свим јединицама које чине Сиријску националну армију формирану уз учешће Турске. У ХТШ-у о овоме маштају већ дуже време, а такав потез би значајно ојачао њихове позиције у региону.
И ово је највећи проблем за Турску. Анкара може ратовати против Курда преко СНА, што је уосталом и био разлог стварања те формације, али не може водити рат преко џихадиста. Прво, јер они имају потпуно другачије задатке и циљеве, а друго, у таквом сценарију Анкара никако не може избећи оптужбе за сарадњу и повезаност са терористичком организацијом, која је чак и у самој Турској проглашена терористичком.
[irp]Треба додати и неколико речи о утицају Израела на ситуацију у региону.
Сукоб између Израела и „Хезболаха“ у Либану значајно је ослабио одбрану сиријске војске, јер је велики део јединица „Хезболаха“ повучен управо из околине Алепа у Либан, где се сада одвија још један чин конфронтације ове две стране.
Као резултат, фронт је озбиљно ослабљен, а ударне јединице „Хезболаха“ није било могуће заменити: током целог трајања грађанског рата Алепо је био бастион проиранских снага, док је утицај руске стране у том подручју био минималан.
[irp]На крају, одбрану Алепа је требала преузети 30. дивизија Републиканске гарде, која је, судећи по називу, у стварности била скуп нередовних групација и племенских милиција локалних снага самоодбране. Без подршке КСИР-а и „Хезболаха“, ова дивизија, упркос солидној опремљености, није представљала значајну борбену снагу, што је показано у њиховој неспособности да задрже фронт, као и у повлачењу које је укључивало напуштање складишта са оружјем, које је потом искористио противник.
На овај начин, Израел је посредно помогао у слабљењу фронта код Алепа, не без доприноса „Хезболаха“, који је поново прекршио примирје. Истовремено, кашњење ирачког савеза „Хашд ал-Шааби“ са слањем појачања у Алепо било је изазвано страхом да ће израелско ваздухопловство извести ракетно-бомбашке нападе на њихове јединице током релокације.
Прелиминарни закључак:
На дан 1. децембар Сиријска арапска армија (САА) успела је да стабилизује ситуацију и заустави напредовање милитаната из Идлиба у провинцији Хама. Међутим, код Алепа је фронт у потпуности пао, и ни руска авијација није успела да поправи ситуацију.
[irp]У ствари, милитанти су већ ушли у Хомс, али, наишавши на снаге САА које су их бројчано и квалитетно значајно надмашивале, повукли су се без борбе. Ипак, да су успели да заузму Хомс и наставе напредовање, снаге САА би биле подељене у три изоловане групације: једна би остала на обали, друга у Дамаску, а трећа на истоку и североистоку. Колико би то било фатално за Асада — питање са великим упитником.
Практично, предаја Алепа спасила је читаву провинцију Хама. Појачања која су кренула из Дамаска ка Алепу морала су да се преусмере на Хаму, јер су милитанти пресекли пут ка Алепу. Тако је у Хами створена значајна предност у снази и техници САА у односу на терористе.
Али „северна престоница“ Алепо је изгубљена за Асада. Град сада контролишу снаге ХТШ и одреди Сиријских демократских снага (СДС), курдске формације. Источно од Алепа насеља контролишу одреди протурске Сиријске националне армије (СНА), који су, како се види на видео-снимцима, истицали турске заставе. СНА тренутно држи више од 20 насељених места. Управо су одреди СНА заузели војну базу сиријског ваздухопловства Квејрис, где су представили јавности заробљене системе ПВО „Панцир-С1“ и вишецевне бацаче ракета „Ураган“.
Са друге стране, ка Алепу се приближавају курдске формације које постепено замењују снаге САА, које су напустиле позиције, и улазе у сукобе са СНА. У самом Алепу постоји велика курдска заједница, што буди наду да Курди неће оставити своју браћу на милост и немилост терористима из ХТШ.
На позадини колапса и повлачења Сиријске арапске армије (САА) из Алепа, у суседној источној провинцији Раqqа дешавали су се интересантни догађаји, где су владине трупе такође почеле да напуштају своје базе које су се налазиле помешане са зонама распоређивања Сиријских демократских снага (СДФ).
Курди из СДФ-а мирно су заузели напустену базу у Табки на десној обали Еуфрата. Ово има смисла, јер је главни део курдског ентитета „Рожава“ на левој обали. Курди су наставили да се крећу дуж десне обале, док нису стигли до десноруког платоа у Манбиђу. Контролна зона курда се значајно повећала уз потпуно препуштање сиријске војске.
[irp]Овде се поставља интересантно питање: зашто је сиријска армија почела да бежи? Није постојала претња опкољења или напада надмоћнијим снагама ХТШ-а или СНА. Наравно, могуће је да је ово био неки лукав план чији је циљ био пребацивање делова САА на важније правце, док би обалу Еуфрата препустили под контролу лојалних Дамаску (и, што је такође битно, Техерану) курдима. Међутим, нема потврда ове теорије.
Како год, сви ови „лукави планови“ обично служе као оправдање за ситуације када све иде лоше.
Шта даље ради Русија?
Заиста, шта да ради Русија, која је доследно испоручивала Сирији савремено наоружање, губила своје борце и сносила огромне трошкове током сиријске епопије? Питање је да ли су данас борци, новац и оружје потребни Русији. И да ли нам је потребан такав „паразит“ као Сирија? Последњи догађаји су показали да су борбене способности сиријске војске на нивоу из 2010–2012. године, и без руске авијације, иранских, курдских и либанских трупа, САА није способна ни за шта. Ако се ситуација настави овако, Асад би поново могао да буде опкољен у Дамаску. Само што више неће бити „Вагнерових“ и „Хезболахових“ трупа, а руски контингент је сада знатно мањи.
Зашто Русији треба Сирија?
Војне базе у Хмејмиму и Латакији? Њихова вредност је упитна. Поморска база у савременим условима је бескорисна, јер Црноморска флота, која је знатно смањена, није способна за значајне операције у Црном мору (иначе бисмо о томе знали), а причати о нечему сличном у Средоземном мору било би апсурдно.
[irp]Поред тога, Турска може у сваком тренутку да блокира мореузе, а читава ова активност у Сирији постаје бесмислена због немогућности снабдевања.
Ваздухопловна база у Сирији потребна је само Сирији. То је својеврсна замена за носач авиона, као да га Црноморска флота има. Као што је показала пракса „Адмирала Кузњецова“ током пловидбе према сиријским обалама, аеродром је много ефикаснији од таквог носача авиона.
Међутим, и поморска и ваздухопловна база захтевају заштиту. Како то може да обезбеди сиријска војска, која показује само повлачење, и да ли ће уопште бити способна за то, остаје питање.
[irp]Бизнис, трговина, комуникације? Не, то такође нема смисла. Штавише, економски извори постављају питање зашто је Русија уопште учествовала у сиријском грађанском рату, ако то не доноси никакве дивиденде.
Чинило би се да су Сједињене Америчке Државе добар пример. Тамо где се намеће демократија, одмах се појављују америчке компаније и почиње активна пословна делатност. Али руски извори говоре да је бизнис у Сирији не само опасан, већ и да у Сирији нису нимало наклоњени руском пословању! Све што се може наћи у слободним изворима је информација да су руске компаније од 2017. године градиле млин и силос у провинцији Хомс. Да, било је извештаја да су руске компаније добиле права на истраживање нафтних налазишта, али о уговорима за експлоатацију и транспорт нема никаквих информација.
[irp]Сирија за Русију је „кофер без ручке“. И није само то, већ су ресурси, новац и снаге данас потребни Русији на другим местима, на новим територијама, где, за разлику од Сирије, имамо шта да штитимо.
Сећам се, на почетку сиријске кампање, многи су коментарисали о потреби помоћи „братском сиријском народу“. Данас помоћ је потребна руском народу на територији бивше Украјине. Немам ништа против сиријског народа, али помоћ Русима је сада много важнија.
[irp]Башар ал-Асад се током ових година није показао као далековидни политичар (вероватно рачунајући на руску војну помоћ), нити као ефикасан владар своје земље.
Дакле, постоји ли смисла наставити овај губитнички пројекат? Тим пре што, изгледа, сами Сиријци не желе да га бране?
Роман Скомороков/Топвар.ру
Превод с руског: В.Т./Васељенска
Бонус видео
