Како је Холбрук преварио Изетбеговића

[irp]Да би га придобио Ричард Холбрук му је нешто наводно обећао на основу чега је Алија ипак парафирао мировни споразум.

До данас са сигурношћу не можемо да тврдимо шта је конкретно обећано, али политичка дешавања у посљедњих скоро три деценије у БиХ нас наводе на прилично извјесну претпоставку – да је Холбрук обећао Алији да ће им САД створити мирним путем оно што нису могли добити ни у рату ни у Дејтону – БиХ по мјери Бошњака.

Наравно, Холбрук није рачунао на српске отпоре који до данас трају. Симболички и идентитетски значај Републике Српске за српски народ у БиХ већ више од три деценије је пријетња свим централистичким идејама и плановима који упорно стижу са Запада.

Међутим, нити страни фактор одустаје од плана да Републику Српску делегитимише како на уставном тако и на симболичком плану, нити српска политичка елита одустаје од одбране Српске.

Оно што није било довољно видљиво те 1995. године у Дејтону, а што ће касније постати очигледно из активности представника дијела међународне заједнице у БиХ, била је агенда по којој је мировни споразум замишљен само као привремено рјешење. Идеја је била да се након заустављања сукоба, мирним средствима и огромним притиском са Запада, изврши унитаризација Босне и Херцеговине. Да би се то остварило било је неопходно ослабити дејтонске позиције ентитета, а самим тим и конститутивних народа, јер је само један од три народа у том западном експерименту видио своју корист.

[irp]Да би овај план реализовали међународна заједница је морала прибјећи дословно колонизаторским методама да би силом створили обману о легитимитету будућег правног насиља разних високих представника, који су заједно са домаћим правосуђем под америчком контролом имали задатак да изведу тај план централизације и унитаризације БиХ. Али о томе никада није постигнут ни приближан консензус између конститутивних народа, тако да ни данас многе наметнуте измјене у политичком и правном систему БиХ никада нису накнадно конституционализоване нити их Устав БиХ препознаје.

О недостатку унутрашњег консензуса писали су многи угледни политиколози, а један од њих је и Џејмс Келас. Уз сву антисрпску перспективу изнијету у књизи „Националистичка политика у Европи“ из 2004. године Келас, ипак, признаје да је било немогуће од Босне и Херцеговине створити националну државу, јер је лојалност према БиХ присутна само код Бошњака, док друга два народа виде Србију и Хрватску као своје националне државе.

На том трагу је и загребачка професорица политикологије Мирјана Касаповић која 2005. године пише да су због спољног притиска који их приморава да живе у нежељеној држави, Срби и Хрвати изградили патриотизам само према властитим националним сегментима у којим живе, а не према цијелој држави.

[irp]Тако су једино Бошњаци остали лојални визији неке цјеловите и унитарне БиХ занемарујући ставове друга два народа. Да би то операционализовали, бошњачка политичка елита је под западним менторством почела да промовише идеју унитарне грађанске Босне и Херцеговине гдје би власт прије свега била заснована на принципу „један човјек један глас“. Тако су се иза демократског привида, у суштини, сакриле хегемонистичке намјере успостављања унитарне државе која би на основу демографског стања у суштини постала национална држава Бошњака на рачун друга два конститутивна народа.

Што је занимљиво, бошњачка политичка елита сматра овај план својеврсним „природним правом“ произашлим из упорно заговаране политике виктимизације, која сматра да би бошњачка политичка права требало да произилазе из тврдње о најбројнијим жртвама посљедњег рата.

[irp]Позивајући се на Брубакеров концепт „национализације државе“, Мирјана Касаповић сматра да су Бошњаци једнострано присвојили статус „главне нације“ у БиХ и тај процес је назвала „бошњакизацијом Босне“, чији мотиви се могу тумачити као надокнада за наводно вишевијековно угњетавање од стране хришћанског и Истока и Запада. На основу тог „права“ Бошњаци сматрају да би власт требало устројити на начелу „један човјек, један глас“, што би демократским путем осигурало надмоћ најбројније националне заједнице у БиХ и компензацију за жртву коју већ деценијама пропагирају кроз унутрашњи и спољнополитички наратив о виктимизацији.

С друге стране, Бошњаци ово сматрају природним политичким процесом. Тако Омер Ибрахимагић својевремено пише да се у БиХ кроз историју обликовала једна нација коју чине припадници свих вјера који живе на њеном тлу те је савремена „босанскохерцеговачка“ држава у суштини политичка реинкарнација бошњаштва као нације. Међутим, како Ибрахимагић тврди, тај процес не тече равномјерно код свих вјерских заједница па су Бошњаци нешто свјеснији тог процеса него  „босански католици“ и „босански православци“ којима треба још времена да из њихових идентитета „ишчезне“ вишедеценијска „србизација“ и „хрватизација“.

[irp]Ако оставимо по страни ове крајње нереалне и у сваком смислу апсурдне тезе, индикативно је да се међу бошњачким интелектуалцима занемарује да је савремена Босна и Херцеговина устројена на Дејтонском мировном споразуму који није само зауставио грађански рат, него креирао ову државну заједницу те да не постоји никакво „природно право“ које иде у прилог бошњачким политичким амбицијама.

Тако бивши службеник ОХР-а Филип Леру Мартен пише да се Република Српска од краја рата 1995. године опире међународним настојањима да се БиХ „поново састави“ и закључује да „они који су се опирали увођењу унитарног система власти у Босни и Херцеговини прије рата, сада се опиру настојањима на изградњи државе“ након рата. Коначно, ако је Бошњацима сасвим логично и природно да уз помоћ дијела међународне заједнице треба да изврше „бошњакизацију Босне“, онда политички отпор који је пружила Република Српска не би требало да изненађује ни Сарајево нити њихове западне менторе који их упорно гурају у овом нереалном политичком правцу.

Коначно, овај сценарио могао се предвидјети још и у бази Рајт-Петерсон 1995. године, да догматско инсистирање на моделу централизације и унитаризације БиХ неће дати очекивани резултат. Тадашњи „миротворци“ просто нису жељели ни да разматрају могућност да се питање Босне и Херцеговине ријеши другим методама, укључујући и подјелу територије, него су били ближе идеји да ће уз помоћ силе успоставити државу по њиховим мјерилима, занемарујући конфликтима и историјом дубоко подијељене етничке заједнице. Зато не чуди да се и данас у сарајевској чаршији позивају на неко Холбруково обећање, иако је скоро три деценије од краја рата јасно видљиво да тај експеримент на крају није успио и да је Холбрук преварио Алију.

(Пројекат „Српска идеја – сагласје генерација: Српска политичка и културна мисао и како се социјализују нове генерације“ Катедре за политикологију ФПН-а у сарадњи са историчарима са Филозофског факултета Универзитета у Бањалуци подржан је од Министарства за научнотехнолошки развој и високо образовање Републике Српске)

Др.Александар Врањеш/Глас Српске

Бонус видео