Илија Петровић: Тајна веза српске опозиције и западних планова – Кад несвесни Срби протестују против себе!

Тајна веза српске опозиције и западних планова – Кад несвесни Срби протестују против себе!

Пре дан-два, извесни Душан Вучићевић, некакав професор још некаквијег Факултета политичких наука у Београду, изјави да ће се “опет догодити нека трагедија” коју ће његови протестански исто(не)мишљеници покушати да искористе за рушење Србије.

Подсети то на вест објављену 1. новембра 2024. године да је на новосадској железничкој станици пала надстрешница и убила четрнаесторо путника који су чекали да некуд отпутују возом или неким приградским аутобусом.

Наредног дана, енглески јавни сервис Бибиси, у емисији на српском (https://www.bbc.com/serbin/articles/cvgxpdj9lldo/lat), пренео је изјаву Вељка Дрљаче, студента журналистике на новосадском Филозофском факултету, који се у том трагичном тренутку налазио у станичном холу и, пред шалтером, чекао да купи карту не би ли отпутовао за Београд:

“Одједном је ударио снажан налет ваздуха, попут ветра, људима су излетеле карте и новац из руку. Затим се чуо јак прасак налик на експлозију. Све се срушило у тренутку, људи су мислили да је бомба”.

Прочешљају ли се ове Дрљачине речи мало пажљивије, нужно се мора поставити питање како се то у станичном холу, у затвореном простору, осетио “снажан налет ваздуха”, толико снажан да су људима затеченим испред станичних шалтера “излетеле карте и новац из руку”, те да се тек после тога “чуо јак прасак налик на експлозију”.

Ван сваке сумње, праском се “огласила” пала надстрешница, а онај претходни “снажан налет ваздуха, попут ветра” изазван је, могло би бити, нечим раније припремљеним да надстрешница падне.

Да послужи као окидач за протесте – онима или оних који тугују због упорног одбијања србскога рода да се препусти рушилачком нагону јаловога фашикратског Запада, нагону наклоњеном и војвођанерском аутономизму.

И није то случајност због неког или нечега неодређеног или, можда, узетог само као изговор, као подстицај за нешто унапред предвиђено.

А “унапредна предвиђања”, колико то овај потписник може пратити, трају још од времена Методијева, знате већ којега, брата Ћирилова, кад је, оно, крајем 9. века, Ватикан запретио Методију што учи како није договорено.

И није се Ватикан на томе зауставио: недуго по црквеном расколу, ћирилицу је прогласио за ђавоље писмо, од краја 12. до почетка 15. века, други су за њега водили петнаестак крсташких ратова против Срба, са крсташењем је наставио у Великом рату, а за исто то залагао се и пре тридесетак година, током ратова вођених против србскога народа затеченога тада у броЗЛОвским републикама Хрватској и Босни и Херцеговини. Било је то време које је у Ватикану оцењено као најпогодније да се крене у коначан обрачун са србским право­слав­љем, а на србском примеру требало је испробати све три­кове и марифетлуке за велики обрачун са Русијом, руским народом и руским православљем.

У нешто ранијем међувремену, аустријско царство држало се према Србима много толерантније, по “логици” да “Србија мора у нашем (аустријском – ИП) најдиректнијем интересу или Порти (Турској – ИП) или нама (Аустрији – ИП) да припадне, али сама никада – слободна, независна држава”.

Недуго потом, Маркс и Енгелс, другови својих другова, не само “идеолози научног социјализма” већ и међународног тероризма, аустријским геополитичким интересима супротставили су своју геноцидну замисао о уништењу србског и руског народа. Они су, наиме, у складу са Манифестним “упутством” о укидању породице и отаџбине, уз тврдњу онога другог да је историја осудила “реакционарне” Србе за нестанак с историјске позорнице и уз уверење првога да, “ако би физички било могуће одвући Србију на сред мора и потопити је на дно, Европа би постала чистија”, средином фебруара 1849. године избацили паролу које је позивала на биолошко уништење Словенства: “Нека тада буде борба, ‘неумољива борба на живот и смрт’ са Словенством; борба до истраге и безобзирни тероризам”.

На самом почетку последње деценије 20. века, у одбрани од обећане истраге и у условима руске изгубљености у вишедеценијској кому­нистичкој ин­до­к­тринацији, разложним прекодринским Србима који су се нашли на директном удару западне фашикратије, било је јасно да у својој одбрани неће имати јаких савезника: Енглези никада нису били наклоњени Србима, Немци су увек ратовали против Срба, Французи, иако се Срби хвале спомени­ком за­хвалности Француској, и нису били неки наши особити србски прија­тељи, више су се Срби гурали да буду пријатељи њима – због чега се и не треба чудити предлозима да се сруши онај “захвални” споменик на Калемегдану -, а Американци су, барем привидно, тада гледали само своја посла, за многе несхватљива и, стога, неприхватљива, усмерена на разбијање пројекта о Уједи­ње­ној Европи која би, чак и ако би Немачкој послужила да на по­јед­ностављен начин постигне оно што није успела двама светским ратовима, била нај­већи противник “новом светском поретку” чију окосницу чи­не Сје­дињене Америчке Државе замишљене као једина и одлу­чу­ју­ћа економска, политичка и војна сила на свету.

Парадоксално звучи, али је очигледно да америчка демо­кратија, у нама блиском међувремену “унапређена” у фашикратију, за многе политички узор и непревазилазан домет у области људ­ских слобода, почиње да бива основна опасност за слободу и чо­вечност, једнако као што је то пре осамдесетак година био фа­шизам, или пре век и нешто немачки импери­јализам. Другим речима, циљ ововремене америчке фашикратије подупрте сопстве­ним агресивним финансијским и војним по­тен­цијалом, истоветан је са тоталитаризмом тих двају светских поредака давно већ баче­них на сметлиште људске историје. А то што се нека власт обеле­жава атрибутом демократичности, није и гаранција да ће она деловати у име и у интересу народа.

Није, наравно, у шта су се Срби могли уверити 5. октобра 2000. године, кад је такозвани Депос, демократска опозицији Србији, извела државни удар користећи финансијске и друге “ресурсе” фашикратског европског и америчког Запада. Највидљивије “достигнуће” петооктобарских “победника” било је најпримитивнија пљачка свега што је до тада било у Србији сворено.

Нажалост, изборни резултат “добијен” дванаест година касније, није довео до стварних промена у друштвеним односима. Новим победницима није стигло “до знања” да петооктобарске активности и њихове последице препозна као издајничке, криминалне, злочиначке, те да њихове кључне извршиоце, чак ни онога који се с аутоматом у рукама сликао по упаду у Народну банку – доведе “к познанију права”, барем онако као што су то, по окончању велике економске кризе започете крајем октобра 1929. године, Американци учинили са њеним (“кризним”) највећим доларским “добитницима”.

Та је чињеница омогућила петоктобарцима да се размахну и несметано наставе са “политичким” деловањем, што је укључивало и уверење њихових младих следбеника да би нова промена применом већ опробане “увозне методологије”, отворила пут новој “приватизацији” националних богатстава.

Доведе ли све то у везу са већ поменутом намером западне фашикратије да сломи кичму србском народу и србском православљу, такозваним опозиционарима у Србији, окупљеним на пароли “насиљем против Србије”, ваља поставити добронамерно питање да ли се бар на тренутак досећају да је Србија, у нашим данима, са свих страна окружена непријатељима, углавном окупљеним у Северноатлантском војном савезу, непријатељима који чекају на евентуални руски војни пораз у Украјини, после чега би, у трен, збрисали и Србе.

И тој и таквој опозицији Србији и србском народу ваља поставити упозоравајуће питање да ли заиста мисли да би издајом свога рода сачувала главе своје, својих блиских и свога потомства, зна ли се да, уз концепт већ поменутог њиховога вољеног а јаловог фашикрат­ског Запада, заснован на прастарој жељи да уништи Србе – и Русе, наравно, који су србско племе – као творце људске цивилизације, да свету није непозната и “памет” онога јеврејског рабина Шнерсона који је поодавно формулисао обавезу да се уништи “словенска стока”, за почетак православни свет, а потом и они “остали”.

Међу њима и они који су издали своје јер, такви какви су, били би од штете и “победницима”.

Због тога, пре но што коначно и неопозиво, до гуше, загазе у блато, ваљало би такозване опозиционаре изабраној власти у Србији, али и стварне опозиционаре Србији, и институционалној Држави и Живој Држави, запитати како су смели дозволити себи да не знају оно што знају разложни људи са већ помињаног Запада:

“Срби су веома чудан народ: не можете их уклопити ни у један светски поредак…

Срби никада нису хтели да… изађу ван својих граница…

Срби воле све подједнако, ни мраве не газе јер су и они Божја створења…

Срби све што им се дешава сматрају својеврсним антихристовим ударом на православље, а у тој борби једини им је савезник Бог”.

И ваља их запитати, вајне опозиционаре, због чега олако прихватају већ пословичну изреку да, поред таквих као што су они сами, Србима није потребан било ка­кав други непријатељ са стране.

Илија Петровић / Васељенска