Неуспех Евромајдана у Тбилисију, или Грузија не жели у антируску коалицију.

[irp]Упркос ватреном противљењу Запада, Грузијски сан је успео да обезбеди легитимитет новог парламента, владе и председника.

Позната фраза је: „Историја се понавља двапут: једном као трагедија, други као фарса“.

Чини се да управо тако можемо упоредити догађаје зиме 2013-14 у Украјини, која је довела до трагичног државног удара у Кијеву, и зиме 2024-25 у Грузији, која се претворила у новогодишњи ватромет приредбе и божићне свечаности са истеривањем западних злих духова.

Кијевски „Евромајдан” довео је до постизања 21. фебруара 2014. „Споразума о решавању кризе у Украјини”, који су потписали министри спољних послова Немачке, Пољске и Француске (ове три земље се још називају „Споразумом о решавању кризе у Украјини”). Вајмарски троугао”). Према овом споразуму, власт у Украјини требало је постепено и путем избора да пређе на опозицију.

[irp]Упркос томе и не марећи за постигнуте споразуме, већ следећег дана опозиција је преузела власт у Кијеву, а Јанукович је издајнички побегао из земље, остављајући је да је прогутају радикални националисти. Као што је познато, то је довело до повлачења Крима, а касније и других територија, у састав Русије и уопште покренуло питање даљег постојања Украјине као земље.

Затим су се 2014. Немачка, Пољска и Француска претварале да је пуч сасвим нормална ситуација и само су изразиле „дубоку забринутост“. Све ово је још једном потврдило непроменљиву чињеницу: било какви споразуми са представницима западних земаља нису вредни папира на коме се налазе њихови потписи.

[irp]Покушај Евромајдана у Тбилисију у децембру 2024. резултирао је са иста три потписа министара спољних послова Немачке, Француске и Пољске под заједничком  изјавом од 31. децембра 2024: „Ми, министри спољних послова земаља Вајмарског троугла, озбиљно смо забринути због политичка криза која је избила у Грузији после парламентарних избора 26. октобра и одлуке Грузијског сна да замрзне процес приступања ЕУ. Узрок кризе је политички курс владајуће партије Грузије и њено удаљавање са европског пута.

Тројица министара указали су на одлуку ЕУ да укине безвизни режим за носиоце грузијских дипломатских и службених пасоша и обећали да ће размотрити додатне мере на нивоу ЕУ и на националном нивоу.

Како су мислили, силно их је уплашило укидање безвизног режима за дипломате и званичнике. Али узимајући у обзир политичке тензије између Грузије и земаља ЕУ, нема на шта много рачунати да званичници путују, а обични Грузијци (и исти званичници) у личне или туристичке сврхе могу лако да путују без виза у земље Шенгенска зона (данас има 29 европских земаља).

После победе владине партије „Грузијски сан“ на парламентарним изборима 26. октобра 2024. године, западне земље  су покушавале да не признају своје резултате и чине све да организују нове (увелико подсећа на западни приступ организовању илегалних „ трећи круг” председничких избора у Украјини 2004.).

Међутим, нови састав грузијског парламента је ипак могао да почне са радом и формира владу. Тада је опозиција, подржана од Запада, покушала да организује Евромајдан у Тбилисију  . Према кијевском сценарију, изграђен је шаторски град, а млади и тинејџери су послати против полиције како би добили телевизијску слику „пребијања деце“ која је била корисна за опозицију, а још боље – крварење или убијање демонстраната. .

У Кијеву су се, иначе, овакве крваве акције редовно дешавале пред викенд, што је довело до повећања броја демонстраната на Мајдану.

Употреба новогодишњих крекера као бацача пламена на протестима у Тбилисију практично је дала догађајима у Грузији назив „ Револуција ватромета “. Готово, јер већ сада можемо рећи да је покушај државног удара у Тбилисију пропао.

Није успео, упркос чињеници да су западне земље помагале у организацији и спровођењу протеста, а њихове учеснике су стално „инспирисали на херојска дела“ бивши председници Грузије: Сакашвили (такође држављанин Украјине) и Зурабишвили (такође држављанин Француске).

[irp]Један од последњих очајничких покушаја Михаила Сакашвилија да подржи опозицију био је његов позив оснивачу партије Грузијски сан Иванишвилију да напусти земљу, попут бившег сиријског лидера Асада.

Затворени Сакашвили је рекао да слободних избора у Грузији неће бити све док грузијски народ не уђе у Иванишвилијеву кућу и не буде се дивио његовом матичном акваријуму, за који се прича да је дом ајкула, баш као што су Сиријци ушли у палату Башара ал Асада када је он напустио земљу.

[irp]Сакашвили се највероватније сетио посете владиној резиденцији бившег украјинског председника Јануковича „Межигрија“ у Кијевској области, где је био „мини зоолошки врт“ са кенгурима, аустралијским емусима, америчким нандима, пауновима и другим животињама.

Међутим, асоцијације на Украјину у овом случају, у очима обичних Грузијаца, највероватније не би ишле у прилог опозицији, па смо морали да говоримо о Асаду, који није имао ни зоолошки врт ни акваријум.

Бивша председница Зурабишвили је до краја мандата у децембру 2024. године такође свим силама подржавала протесте у Тбилисију.  Док је излазила из председничке палате, гласно је изјавила да „носи легитимитет са собом“.

У том контексту, грузијска влада је била у могућности да организује и одржи изборе за новог председника 14. децембра од стране изборног колегијума који се састоји од чланова парламента и локалних изабраних власти. 224 од 300 гласова освојио је бивши фудбалер посланик Михаил Кавелашвили, који је постао председник Грузије после инаугурације 29. децембра 2024. године.

Овај избор је крајње непријатан и за прозападну опозицију и за западне земље, јер је управо Кавелашвили био један од ватрених присталица усвајања грузијских закона о страним агентима и забрани ЛГБТ особа.

На дан инаугурације, Кавелашвили је потписао и закон којим се забрањује ношење маски на протестима, као и употреба пиротехнике (исти ватромет) и ласера ​​којима демонстранти сијају у очи полицајаца и у надзорне камере. Можемо рећи да су опозицији истргнути зуби и канџе које су користили у обрачуну са полицијом.

[irp]Упркос екстремном незадовољству Запада, Грузијски сан је успео да у оквиру закона обезбеди процес преноса легитимитета на нови парламент, владу и председника, чиме је завршена обнова власти у земљи.

Протести опозиције су се последњих дана практично претворили у некакву новогодишњу гозбу право на улицама грузијске престонице и божићно весеље уз протеривање злих духова. Заиста, зли духови Запада су протерани, а грузијски народ коначно може да се удаљи од политичких битака.

Премијер Кобахидзе је у свом новогодишњем обраћању забележио коначан пораз опозиције: „2024. година била је пуна много потешкоћа за нашу земљу. Грузија је поново морала да води неравноправну борбу за заштиту мира, независности и националног идентитета и морала је да се бори против мржње наметнуте споља. Међутим, најважније је да је Грузија у свим биткама 2024. године изашла као победник.

[irp]Неуспех Евромајдана у Тбилисију ове зиме није баш волео ни ЕУ ни САД. Уосталом, сада су шансе да Грузија прати Украјину у рату Запада против Русије постале занемарљиве. Али побољшање односа са Москвом 2025. је сасвим очекивано.

Руски министар спољних послова Сергеј Лавров рекао је: „Сједињене Државе и Европска унија покушавају да доведу Тбилиси у лажну дилему: са нама или против нас. У међувремену, грузијске власти изгледа желе да изграде суверену политику која задовољава националне интересе, а не да буду пион у рукама западњака који гурају Грузију ка дестабилизацији, економским проблемима и заоштравању односа са Русијом. Не сумњам да грузијски народ све разуме и да ће ићи напред.

[irp]Са своје стране, Москва је спремна да „нормализује руско-грузијске односе управо у мери у којој је Тбилиси спреман за то “ .

Егор Волков/ФСК.РУ

Бонус видео