Место, где српска крв обележава врх

На слици никада не може бити ухваћен осећај када се испред вас издижу Проклетије, читав венац планина које као да додирује небеса. У првом тренутку помислите да је оно што видите облак, али онда схватите, то је врх! Највиши врх Србије, Дервашка Шапка, није у срцу Шумадије, већ баш овде, у пределима где се српска историја пише крвљу и где је сваки камен сведок страдања и јунаштва.

Док возите тзв. аутопут који су Шиптари изградили, на моменте вам се чини да се несвесно клањате овим планинама, јер се пут спушта пред њима. Али за мене је тај осећај свестан, дубоко уткан у душу. На падинама Паштрика, где је српска крв текла од првог светског рата па и у борбама против НАТО агресора 1999. године, видео сам много више од пејзажа, видео сам приче, страдања и подвиге које други могу само замислити. Крв српских војника и хероја боји ове врхове, док небо као да их милује у вечном миру.

Са сваке стране, ове планине сведоче историји, од јунака српске војске који су 1915. прелазили преко албанских планина у повлачењу, до хероја који су 1999. бранили сваку стопу ове земље. На местима попут Ћеф Дуље и Ћафе Прушит, осећа се тежина прошлости. Ту сам се сетио српских војника који су страдали јер су узели чоколадице из разрушене продавнице. Не, нису украли, експлозије НАТО агресора избациле су те чоколадице напоље. Али дисциплина је била немилосрдна, као и судбина која их је задесила. Животи тих момака, чије се име често не спомињеми, остали су урезани у ову земљу.

Настављам пут ка Сувој реци, а у души осећам сушу, јер овде Срба једва да има. Али поглед на таблу која показује правац ка Ораховцу доноси топлину, јер се сећање на српски живот у овим крајевима никада не може избрисати. А онда стижем у Зочиште. Свети манастир, посвећен светитељима Козми и Дамјану, симбол је снаге, вере и наде. Прекрстите се када чујете ово свето име.

У манастиру нисам осетио загрљај пролазника попут Ибрахима или Мехмета, мада сам једног Сулејмана пустио да прође испред мене, јер је ћерку довео да лежи под мошти светих Безребреника. Загрлили су ме оберучке Козмо и Дамјан. Стојећи пред њиховим моштима, нисам успео да изустим ни реч, сузе су испричале све. На том светом месту, човек схвати да није сам, као да га хиљаде српских јунака из прошлости држи за руку.
На овим падинама, под овим врховима, осећа се сва величина српске историје. Проклетије нису само планине. Оне су сведоци крви и суза, победа и победа, историје која је обележила сваки камен и сваку стопу ове земље. За Србе, оне нису само природа, оне су светиња!

Филип Фићовић / Васељенска