Опозиција која не прелази цензус предлаже да пленум студената и професора бира прелазну владу од чланова Прогласа!

2 thoughts on “Опозиција која не прелази цензус предлаже да пленум студената и професора бира прелазну владу од чланова Прогласа!”

1. Samo ne clanovi „Proglasa“

2. standard.rs
   Zoran Čvorović: Studenti, ProGlas i odgovornost nacionalne inteligencije – Novi Standard
   Зоран Чворовић
   18 – 23 minutes

   Krajnje je vreme da nacionalna inteligencija programski nastupi u susret studentskom protestu i da time spreči da monopol nad njim uspostavi prozapadni deo društva, okupljen oko „ProGlasa“ i atlantističkih stranaka

   U nedavno objavljenom tekstu Slobodan Antonić primećuje da studentski protesti pokazuju „koliko je ovaj narod željan prava i pravde“, ali i upozorava, da „pošteni i dobrodušni ljudi lako mogu biti prevareni – jer polaze od sebe“. A „upravo to političari i prevaranti odlično znaju“, zaključuje Antonić (ovde).

   S tim u vezi, ključno je pitanje ko može da prevari studente i onaj dobrodušni i naivni deo našeg sveta koji podržava opravdani studentski protest, i u čemu bi se sastojala takva politička prevara?

   Ovom prilikom se neću baviti nedovoljno jasnom organizacijom studentskog protesta i političkim i ideološkim profilom neformalnih vođa pojedinih fakultetskih „plenuma“, iako iz ličnog iskustva iz vremena „Plišane revolucije“ u martu ’91. i studentskog protesta u leto ’92. godine znam da je rasvetljavanje ovog pitanja važno za procenu mogućih ishoda ovog, već sada se može zaključiti, ozbiljnog društvenog bunta.

   Stoga neću govoriti o činiocima unutar studentskog protesta koji opravdano nezadovoljstvo studenata i građana korumpiranom i nestručnom državnom i lokalnom upravom mogu u jednom momentu da usmere sa prvobitnih pet zahteva, koji se uglavnom tiču funkcionisanja pravne države (ovde), na klasične političke zahteve.
   Usmeravanje bunta

   Za razliku od onog što govore „naprednjaci“ (ovde), isticanje klasičnih političkih zahteva od strane studenata, koji bi obuhvatali mere za izlazak iz postojeće političke krize, bilo bi, takođe, potpuno legitimno. Ali bi nakon toga postojeći partijski i ideološki formalno neutralan studentski protest dobio jasno partijsko i ideološko obeležje.

   Pritom, isticanje klasičnih političkih zahteva od strane studenta svakako ne znači da će oni u slučaju pada Vučićevog režima vršiti vlast. Umesto njih, to će činiti stranke i pojedine neformalne interesne grupe.

   Međutim, već sada se jasno uočavaju politički činioci izvan studentskog pokreta koji talas opravdanog studentskog nezadovoljstva uveliko usmeravaju na „vodenicu“ sopstvenih, takođe, legitimnih političkih ciljeva. To su, pre svih, opoziciona inicijativa „ProGlas“, zajedno sa mrežom nevladnih organizacija „Slobodnim organizacijama Srbije“ (SOS), a tek u drugom ešalonu opozicione političke stranke i pokreti.

   A svi oni su već jasno poručili da se studentski bunt ne može završiti ostvarenjem postojećih zvaničnih studentskih zahteva, već da on na kraju mora dovesti do formiranja tzv. prelazne vlade (ovde, ovde, ovde, ovde).
   Studenti na blokadama beogradskih ulica (Foto: FONET/Marko Dragoslavić)

   Ono što svakako nije legitimno po standardima demokratskog i pluralističkog društva, za koje se zdušno zalažu svi pomenuti spoljni akteri, to je svesno maskiranje osnovnih ideoloških stavova i političkih ciljeva inicijative „ProGlas“.

   Najpre polazim od ove inicijative pošto je ona trenutno glavni korisnik protestne energije studenata i ukoliko ubrzo ne dobije političkog i ideološkog konkurenta, lako može doći u priliku da celokupni studentski pokret stavi pod svoj neprikosnoveni uticaj. Opozicione stranke su zbog slabašnog javnog ugleda svesno prebačene u drugi ešalon indirektnih korisnika studentskog bunta.

   Sledstveno tome, ako bi tražili aktera koji bi realno mogao, kako upozorava Antonić, da politički prevari opravdano nezadovoljne studente i naš prostodušni svet „željan prava i pravde“, onda je prvi kandidat za tako nešto „ProGlas“. I to pre svega zbog politički nekorektne taktike prikrivanja svoje prave ideološke prirode i krajnjih političkih ciljeva.
   Šta je „ProGlas“?

   Šta je u formalnom smislu „ProGlas“, pokazano je u prošlogodišnjem detaljnom analitičkom tekstu na internet portalu „RT Balkan“ (ovde). Ukratko, ova inicijativa pripada američkim Get out the vote (GOTV) kampanjama, posredstvom kojih se pobornici određenih političkih stavova moblišu i animiraju da izađu na izbore, čime se postižu mnogo bolji izborni rezultati od onih koje bi postigle stranke iste ideološke orijentacije da same vode kampanju.

   U ovom momentu je, međutim, važnije pitanje šta je „ProGlas“ u ideološkom i programskom smislu? Da li je zaista reč o ideološki i politički neutralnoj inicijativi koja se isključivo bori za veću izlaznost birača na izborima, kao i za novi društveni dogovor prozapadnog i patriotskog pola srpskog biračkog tela, kao što pominju pojedini glasnogovornici ove inicijative, a što bi na prvi pogled moglo da se zaključi i iz šturog teksta njihovog osnovnog programskog dokumenta?

   Kada se u kratkom tekstu programskog dokumenta pod nazivom „Proglas“ preskoči deo koji se odnosi na osnovnu funkciju „ProGlasa“ – animiranje birača da se „angažuju na promeni koja je ovoj zemlji nužna“ – i kada se još odbace opšta mesta o promenama koje će stvoriti „srećniju i normalniju Srbiju“, preostaju retki izrazi sa jasnim ideološko-programskim značenjem.

   U pitanju je, pre svega, pominjanje potencijalne „izolacije“ Srbije pod režimom Aleksandra Vučića („Opet smo pred ćorsokakom izolacije“), kao i poziv građanima da ne dopuste „da nas ispišu iz civilizacijskog kruga kome pripadamo“ (ovde).

   Već iz ovih izraza se može pouzdano zaključiti da inicijatori „ProGlasa“ u spoljnopolitičkom, ali i u ideološkom i civilizacijskom smislu, Srbiju vide isključivo kao deo Kolektivnog zapada, a eventualnu izolaciju Srbije od strane Kolektivnog zapada izjednačavaju sa državnom katastrofom.

   Pominjanje izloacije ne može u sadašnjoj situaciji podrazumevati ništa drugo nego prekid procesa pridruživanja Srbije Evropskoj uniji, do kojeg bi eventualno došlo usled neispunjavanja pojedinih zahteva EU. Primera radi, Brisel ispostavi Beogradu u bliskoj budućnosti ultimativni zahtev da u najkraćem roku uvede sankcije Rusiji, a ukoliko Srbija to ne učini, EU je „kažnjava“ suspenzijom pristupnih pregovora.
   Konferencija za medije „Podrži i potpiši ProGlas” u u Medija centru Beograd, 7. novembar 2023. (Foto: Medija centar Beograd)

   I najzad, samo obraćanje na početku dokumenta „građankama“ i „građanima“ nije ideološki neutralno, jer svesno opominje na dokumente koje su nekada donosili francuski liberalni i ruski komunistički revolucionari, a danas ih donose pobornici transdžender ideologije, što zajedno jasno ukazuje na levo-liberalnu ideološku orijentaciju „ProGlasa“.

   Osim ovih sporadičnih, ali važnih detalja koji otkrivaju stvarnu ideološku i političku pozadinu inicijative „ProGlas“, mora se priznati da je njen programski dokument u celosti napisan tako da vrlo vešto prikriva ideologiju i osnovne političke ciljeve inicijatora „ProGlasa“, kako bi njegove političke aktivnosti bile prihvatljive za što veći broj, Antonićevom rečju, „prostodušnih“ građana Srbije.

   Među pokretačima „ProGlasa“ je i akademik Vladimir Kostić, koji se, između ostalog, „proslavio“ stavom da Kosovo „ni de jure nije u rukama Srbije“ (ovde), a tu je i nekadašnji rektor Univerziteta u Beogradu Ivanka Popović, poznata kao kolovođa politike džender i kvir inkluzije u našem visokom obrazovanju (ovde).

   Jedan od osnivača „ProGlasa“ je i profesor FPN-a Filip Ejdus, koji se u jednoj od svojih knjiga založio za trajno izbacivanje Kosova iz identiteta Srba, uz zaključak da dalja odbrana Kosova „podriva identitet moderne, civilizovane liberalno-demokratske države“ (ovde). Zbog takvih stavova, Ejdus se naravno odlično kotira među albanskim analitičarima (ovde).

   Među pokretačima „ProGlasa“ je i novinarka Biljana Stepanović, poznata između ostalog i po stavu da u energetskom sektoru „Rusi zloupotrebljavaju srpsko prijateljstvo“ (ovde).

   Već se iz ovog malog uzorka pouzadano može zaključiti, da većinu osnivača „ProGlasa“ čine ljuti protivnici srpske nacionalne ideje i srpskog integralizma, pristalice pridruživanja Srbije Evropskoj uniji po svaku cenu, protivnici bliske saradnje sa Rusijom i promoteri transdžender ideologije.
   Dominantni glasovi

   Da li priključenje ovoj inicijativi pojedinih patriotskih stranaka i uglednih patriotskih intelektualaca, nezavisno od političkih uverenja osnivača „ProGlasa,“ može da izmeni ovakvu dobro skrivenu ideološku i političku orijentaciju osnivača ove inicijative? Po svemu sudeći ne može i to iz nekoliko razloga.

   Naime, politika je ozbiljna „igra“ moći koja isključivo barata sa činjenicama, a one govore da će protivnici srpskog nacionalizma i integralizma, koji su istovremeno i atlantisti i neoliberali, uvek u „ProGlasu“ imati neporedivo veću političku težinu i odlučujući glas u odnosu na novopridošle patriote.

   Jer, iza prvih bezuslovno stoje prozapadni mediji, zapadne ambasade i sva druga logistička pomoć, uključujući i finansijsku, dok drugi u eventualnom unutrašnjem odmeravanju snaga ništa od toga neće imati na svoj strani. Politički nejake patriotske stranke i retki pojedinici u okviru „ProGlasa“ neće biti kadri da bez ozbiljne logističke podrške nametnu ni minimum svojih političkih zahteva i da time utiču na određivanje dominantnog političkog i ideološkog kursa ove inicijative.

   Sledstveno tome, njihova isključiva uloga će se, i pored najboljih namera, neminovno svesti na davanje ornata nacionalne legitimacije jednom u suštini atlantističkom, neoliberalnom i antisrpskom političkom projektu.

   Učešće patriota u „ProGlasu“ objektivno gledano u funkciji je ideološke i političke „maskirovke“, koja bi trebalo da manjinskim prozapadnim i u suštini autošovinističkim stavovima obezbedi što veću vidljivost i prihvatljivost, kako bi se u uslovima društvene i političke krize i nove revolucionarne tranzicije što je moguće bezbolnije, ekonomičnije i efikasnije ideološki kontaminiralo i politički prevarilo još uvek većinski nacionalno srpsko biračko telo.

   A kada se učešće patriota u „ProGlasu“ posmatra u svetlu zahteva za formiranje tzv. prelazne vlade, onda je jasno da ono već sada tom zahtevu daje neophodni, do sada nedostajući, legitimitet koji dolazi sa važnog pola srpskog biračkog tela.
   Konferencija za medije inicijative „ProGlas“ u Medija centru Beograd (Foto: FoNet/MC)

   Jednom rečju, učešće patriota u „ProGlasu“ pomaže ideološkoj „maskirovki“ ove inicijative i uz to omogućava političkoj manjini koju „ProGlas“ zastupa, a koja je pre svega oličena u prozapadnim strankama, neformalnim grupama prozapadnih tzv. stručnjaka, NVO i različitim korporativnim grupa, da se lakše domognu vlasti u revolucionarnoj formi tzv. prelazne vlade stručnjaka i(li) političara.

   Pritom, nije zgoreg podsetiti da će i tzv. prelazna vlada biti vlada punog kapaciteta, jer naš ustavni sistem ne zna za tehničku vladu u užem smislu reči – kao vladu ograničenog mandata. To znači da će tzv. prelazna vlada pod dominantnom kontrolom prozapadnih stručnjaka i političara moći da vodi u punom kapacitetu spoljnu i unutrašnju politiku. A istorija nam već pokazuje da se u uslovima revolucionarnog prevrata mogu donositi najneočekivanije odluke.

   Kako izgleda kompromis i „društveni dogovor“ patriota i atlantista pod krovom „ProGlasa“, najbolje pokazuje govor glumca Bojana Dimitrijevića sa tribine ove inicijative, koja je u cilju podrške studentskom protestu pre neki dan organizovana u Gornjem Milanovcu.

   Govoreći okupljenim žiteljima Takovskog kraja o 90-im godinama, Dimitrijević je poručio da smo tada „prisustvovali rađanju nacionalizma i ogromne mržnje koja je dovela do bratoubilačkih ratova i nevinih civilnih žrtava, ljudi su ubijali jedni druge jer su ih političari preko svojih medija preplavili mržnjom“ (ovde).

   Takav Dimitrijevićev stav nije ništa drugo nego promocija, pod firmom „ProGlasa“, sentimentalizom ublažene haške verzije događaja iz 90-ih na prostoru bivše Jugoslavije, u čijoj osnovi se nalazi pretpostavljena srpska krivica za pokušaj realizacije ideje Velike Srbije.

   Ova, ali i brojne druge izjave „proglasovaca“, jasno pokazuju da ova inicijativa nije isključivo posvećena borbi za tehničke, fer izborne uslove, već da se radi o ideološkoj tribini za širenje osnovnih antisrpskih narativa.
   Maligni narativi

   Umesto što svojim autoritetom daju legitimizaciju takvim tribinama, srpske patriote bi trebalo sve da učine da takvi nacionalno maligni narativi budu političkim sredstvima potpuno marginalizovani u srpskom javnom prostoru. Učestvovanjem u prikrivanju ideološke i političke pozadine „ProGlasa,“ patriotske stranke i intelektualci ne pomažu ni uspostavljanju preko potrebnog društvenog dijaloga u srpskom društvu.

   Insistiranjem na fingiranoj bipolarnosti srpskog društva i biračkog tela, takav dijalog se u potpunosti onemogućuje, a konfliktni potencijal, podele i unutrašnja nestabilnost srpskog društva samo se dodatno povećavaju na radost brojnih srpskih neprijatelja.

   Uostalom, osnovno pravilo parlamentarne demokratije, sadržano u tzv. teoriji mandata, koja je nastala u kolevci parlamentarizma – V. Britaniji, govori o tome da biračko telo nijednoj partiji ne daje carte blanche za upravljanje zemljom, već to čini samo na osnovu detaljnog predizbornog programa.

   Srpska inteligencija nema pravo da sadašnju društvenu krizu mirno posmatra sa strane

   Ideološka konfuzija pod firmom „ProGlasa,“ koji parazitira na talasu opravdanog studentskog bunta i utire put tzv. prelaznoj vladi, a zapravo vladi punog kapaciteta koja bi trebalo da se formira bez izbora, predstavlja iz ugla parlamentarizma klasičan primer manipulacije biračkog tela.

   S obzirom na dominatnu i pritom prikrivenu ideološku i političku prirodu trenutno glavnog eksploatatora pozitivne energije studentskog protesta – „ProGlasa“, jasno je kojim političkim putem bi mogao da krene ovaj protest ukoliko za zahteve „ProGlasa“ budu, rečju Antonića, „pridobijene vođe protesta po fakultetima i na ulicama“ (ovde).

   Takođe, potpuno je jasno da bi Vučić želeo da studentski protest bude razvodnjen i da njegova energija postepeno iščili. Kako bude odmicao protest, scenario koji Vučić priželjkuje biće sve manje moguć, a počeće postepeno da se povećava stepen partijske demobilizacije, a potom i sve veće begstvo iz „naprednjačkih“ redova.
   Državne zastave na Vladi Srbije (Foto: NIN/Mitar Mitrović)

   Prisustvo Hila na otvaranju autoputa Kruševac-Vrnjačka Banja šalje preteću poruku: da je Vučić u sadašnjoj krizi spreman da žrtvuje i preostale vitalne nacionalne i državne interese zarad obezbeđenja podrške Kolektivnog zapada. A Kolektivni zapad se nalazi u vrlo komotnoj situaciji, jer ima stabilnu kontrolu nad obe strane u konfliktu.

   Već zbog te činjenice je fingirana bipolarnost srpskog društva, na kojoj podjednako insistiraju Vučić i „proglasovci,“ a s poslednjima skupa prozapadna opozicija i patriotski privesci, pogubna za srpsko društvo. Ona ne samo da povećava konfliktni potencijal srpskog društva, već i dodatno cementira kolonijalni status Srbije.

   Fingirana biploranost srpskog društva, u kome postoje samo dve kolone pod kontrolom kolonijalnog guvernera Srbije, može se i mora što pre dovesti u pitanje jednim srpskim suverenističkim „ProGlasom“ (ili kako je skoro predložio mladi valjevski advokat Stefan Stefanović jednim nacionalnim „Prologom“).

   U takvom programskom dokumentu bilo bi izloženo samo par osnovnih principa srpske suverenističke politike, koja mora nadići sve ideološke razlike, rukovodeći se isključivo onim što je dobro za Srbiju, ali i za celinu Srpstva (Republiku Srpsku i Crnu Goru).

   Čini se da bi takav dokument morao pre svega da sadrži sledeće zahteve: 1) poništavanje svih protivustavnih sporazuma o Kosovu i Metohiji koje su zaključili Aleksandar Vučić i Ivica Dačić; 2) prekid protivustavnih pristupnih pregovora sa Evropskom unijom; 3) srpske kulturne, privredne i političke integracije, kao svemera srpske patriotske politike.

   Ovi strateški zahtevi su u ovom momentu, prema dubokom uverenju pisca ovih redova, conditio sine qua non srpske suverenističke politike. U pogledu zahteva koji pripadaju onome što bi mogli svrstati u političku taktiku, takav programski dokument bi morao sadržati stav o neprihvatljivosti bilo kakvih revolucionarnih i neistitucionalnih političkih promena, jer u takvim okolnostima postoji realna pretnja da se izgube i oni elementi suverenosti u spoljnoj i unutrašnjoj politici koji su pretekli posle dve i po decenije manje-više kontinuirane desuverenizacije Srbije.
   Nacionalno okupljanje

   Imajući u vidu da na političkoj sceni Srbije ne postoji nijedna respektabilna patriotska politička partija, kao i činjenicu da su prozapadne snage srpskog društva već vrlo dobro ocenile da nije oportuno da se u uslovima studentskog protesta u prvi ešalon isturaju stranačke strukture, u ulozi inicijatora jednog suverenističkog programskog dokumenta trebalo bi da se pojave srpski nacionalno orijentisani intelektualci i javni radnici, a da se potom krene sa masovnim potpisivanjem ovog dokumenta.

   Srpska inteligencija ima odgovornost za sudbinu Otadžbine, kao i Srpstva u celini, stoga ona nema pravo da sadašnju društvenu krizu mirno posmatra sa strane. U srpskom biračkom telu postoji treći autentični nacionalni politički pol i on u uslovima sadašnje ozbiljne društvene i političke krize mora dobiti svoj javni izraz, makar kroz takav programski dokument.

   Takva inicijativa može nakon toga postati stožer za formiranje preko potrebne stranačke infrastrukture trećeg političkog pola. Ovim bi se ne samo razobličila prava ideološka i politička priroda „naprednjaka“ (koja je umnogome razobličena) i „proglasovaca“ (koja još uvek nije), a Srbija izvukla iz Prokrustove postelje nametnutog partijsko-političkog bipolarizma, nego bi formiranje trećeg pola srpske politike doprinelo stabilizaciji političkih prilika i sprečilo revolucionarne promene, odnosno njihove negativne posledice.
   Protesti studenata na trgu Slavija u Beogradu, 22. decembar 2024. (Foto: Tanjug/Strahinja Aćimović)

   Jednom rečju, društveni kompromis u Srbiji je nemoguć bez jasno isprofilisanog trećeg pola srpske politike, koji garantuje da će njen dalji razvitak biti evolutivni. Pritom je profilisanje trećeg pola neophodno i radi očuvanja sadašnje poluneutralne spoljnopolitičke pozicije Srbije.

   Sledstveno tome, krajnje je vreme da srpska nacionalna inteligencija programski nastupi u susret studentskom protestu i da time spreči da monopol nad njim uspostavi manjinski prozapadni deo srpske političke scene i srpskog društva, okupljen oko „ProGlasa“ i atlantističkih stranaka.

   Sledeći Šmitovo shvatanje politike, onda kada ne znamo šta nam je činiti, valjalo bi da pogledamo šta kažu naši politički i nacionalni suparnici. A pre samo dan-dva u intervjuu sarajevskoj televiziji „Klix“, beogradski advokat i „petooktobarski“ ministar, Sead Spahović, posebno je ukazao na sledeće:

   „Ovi protesti nemaju ideološku konotaciju. Ključna zamka je da se okrenu ka patriotizmu i nacionalizmu. To bi uništilo protest. To je ono čega se ja plašim. Oni će pokušati da napadnu radikale s patriotskih pozicija, što bi bilo pogrešno. Sve dok ne budete čuli riječ Kosovo, znajte da studenti dobro rade. Ako to urade, to znači da su otišli ka ovoj frakciji opozicije u Srbiji koja je proruska i koja napada Vučića s desne strane. To je nešto što bi ove proteste dovelo do propasti. Ovaj ko je ovo organizovao majstorski radi posao. Nigdje se nisu pokliznuli. Ovo kako oni rade je dobro, ne trebaju im ti ‘nedavači’ Kosova i ti koji brinu za RS. To bi im bila propast“ (ovde).

   Sapienti sat!

   Zoran Čvorović je profesor Pravnog fakulteta u Kragujevcu. Ekskluzivno za Novi Standard.

   Izvor: Novi Standard

Comments are closed.