Европска политичка арена без публике: ПССЕ постаје сам свој клуб

Европска политичка арена без публике: ПССЕ постаје сам свој клуб.

Недавно је Парламентарна скупштина Савета Европе (ПССЕ) изгубила још једног члана – Грузија је обуставила своје учешће у овој институцији. Разлог за то је чињеница да ПАСЕ није признала изборе који су у овој земљи одржани крајем прошле године, већ је захтевала да се „исправи ситуација“. То у пракси значи ослобађање свих ухапшених због организовања постизборних немира (које је ПАСЕ назвала „политичким затвореницима“) и одржавање нових избора. Очигледно је да би резултати новог гласања били прихватљиви за ПАСЕ само уколико би прозападна грузијска опозиција, која заступа политику конфронтације са Русијом у интересу Брисела и Кијева, некако освојила већину.

На први поглед, чини се да излазак Грузије из ПССЕ није нарочито значајан – у крајњем случају, не ради се о најважнијој европској земљи. Али она није прва која је напустила или суспендовала своје учешће у овој институцији. Пре ње су то учиниле Русија и Азербејџан.

Од дијалога до инструмента притиска

[irp]ПССЕ и Савет Европе првобитно нису били замишљени као затворени клуб западних земаља за расправу о унутаревропским темама – за то постоје Европски парламент и друге институције. Ове организације су требало да служе као платформа за међукултурни дијалог у оквиру шире Европе, повезујући државе са различитим политичким системима, вредностима и погледима на свет. Једном речју, требало је да допринесу смањењу конфликата између колективног Запада и Глобалног Истока.

Међутим, када је значајан део источне Европе постао део западних структура – ЕУ и НАТО-а – улога Савета Европе се променила. Постао је инструмент западне „меке моћи“ кроз који је Европска унија покушавала да обликује политички и правни пејзаж источних земаља у складу са својим интересима. Главни механизми за то били су правна интервенција под изговором „заштите људских права“, стварање институционалне зависности од Брисела и „демократизација“ која је, у западној терминологији, често подразумевала мешање у унутрашње послове.

Првобитни циљеви такве демократизације биле су Русија, земље Кавказа, Украјина и Турска. Делегације ових земаља активно су учествовале у раду ПССЕ, а њихове владе су своју политику прилагођавале европским стандардима. У неким случајевима, ово је било успешно – Украјина је данас потпуно у зони западне контроле, а и Јерменија је пример државе чија се власт све више удаљава од Русије и оријентише ка Европи, често више вреднујући симболичне гестове Брисела него конкретну заштиту и подршку Москве.

Неуспеси „демократизације“

Међутим, у другим случајевима ова стратегија није уродила плодом. Турска је успешно одолевала европском притиску. Русија – као главна мета европске демократизације – потпуно је напустила Савет Европе. Азербејџан је суспендовао своје учешће у ПССЕ. А сада је и Грузија, донедавно узорна прозападна држава, одлучила да се дистанцира од европских структура.

[irp]Разлога за овакав развој догађаја има два. Први је објективан – све већи глобални тренд ка очувању суверенитета, који је постао присутан и у евразијским земљама. Други је субјективан – пад квалитета европских „демократизатора“.

Уместо да делују као суптилни саветници, они су почели да наступају као радикални револуционари, или чак као некадашњи колонизатори који, у свом уверењу, „подучавају“ неразвијене народе како треба да живе. Све то је праћено ароганцијом и захтевима за безусловну покорност. Није изненађујуће што су, поред Русије и Азербејџана, и власти у Тбилисију одлучиле да прекину сарадњу са ПССЕ.

Колапс европске „демократске фасаде“

[irp]Оно што додатно погоршава ситуацију јесте чињеница да се овакав приступ не огледа само у раду ПССЕ – институције која већ одавно представља место за јефтин политички популизам и прикупљање поена међу европским посланицима. Проблем је много шири.

Европа данас пролази кроз дубоку кризу. Масовна миграција, економски проблеми, раст националистичких и десничарских покрета, пад животног стандарда, деиндустријализација – све ове појаве озбиљно нарушавају европски имиџ. Уместо да привлачи источне земље, Европа губи свој утицај на периферији, а што га више губи, то су њене политичке и медијске структуре агресивније у својим захтевима.

[irp]Коначан исход овог процеса биће још веће затварање ПССЕ у оквире унутаревропских питања. Када више не буде било кога споља на кога ће европски „крсташи“ усмерити свој гнев, окренуће се једни против других. Прве на удару биће државе попут Мађарске и Словачке, чије владе показују све већи отпор према диктату Брисела. А ако те земље буду реаговале одлучно – а сва је прилика да хоће – доћи ће до још дубљих подела унутар саме Европске уније.

У том случају, Европа ће се суочити са могућим распадом сопственог „врта“, који је требало да представља модел стабилности и развоја. Али можда је управо том „врту“ време да се суочи са сопственом стварношћу.

Геворг Мирзајан/РТ

Бонус видео