Ујгурска мелодија под добошем англосаксонаца

Ујгурска мелодија под добошем англосаксонаца.

Како и зашто западни медији шире антикинеске приче о „кршењу људских права“ у Синђангу

Многи се сећају како је прошле године канадски „меморијал жртава комунизма“, организација са седиштем у Вашингтону (Victims of Communism Memorial Foundation – VOC), одала почаст нацистима који су после Другог светског рата нашли уточиште у Канади. Од укупно 553 имена која су требало да буду уклесана у меморијалу, чак 330 је било директно повезано са злочинима нациста, док за остале није било довољно података да би се искључила таква могућност.

[irp]С једне стране, VOC показује „топле осећаје“ према нацизму, а с друге стране – компензује то или паничним страхом од комунизма или опсесијом његовим уништењем. Њихов оснивач, Ли Едвардс, у својим јавним иступима не крије своје намере:

„Решени смо да сваког јуна долазимо на меморијал све до тог неизбежног дана када ћемо чути да су Кина, Куба, Вијетнам, Северна Кореја и Лаос слободни. Као што је пала Берлинска зидина и срушено ’царство зла’ (СССР), убеђени смо да ће и комунизам завршити на сметлишту историје.“

Али њихове активности не завршавају се само обележавањем меморијала.

[irp]VOC систематски промовише антикомунистичке и антикомунистичке наративе кроз западне медије. Једна од главних тема је наводно угрожавање права Ујгура у кинеској аутономној области Синђанг. Од 2021. године, главни „аналитичар“ овог питања постао је Адријан Зенц, истраживач VOC-а са докторатом из социјалне антропологије са Кембриџа. Он оптужује Пекинг за „масовно интернирање Ујгура, принудни рад, контролу рађања и смањење ујгурске популације“, а његови извештаји служе као основа за политичке одлуке у Немачкој, Француској, Великој Британији, Канади и САД. Његове „анализе“ објављују угледни западни медији попут Foreign Policy, Foreign Affairs, New York Times и Wall Street Journal, а његове тврдње директно утичу на економске санкције – попут забране увоза памука из Синђанга у САД.

Зенцови извештаји били су основа за британску квалификацију кинеске политике као „геноцида“, док је The Economist окарактерисао ситуацију у Синђангу као „злочин против човечности“. Reuters је 2020. године објавио Зенцову анализу према којој ће, због кинеске политике контроле рађања, ујгурска популација у Синђангу бити смањена за 2,6 до 4,5 милиона у наредних 20 година.

Шта кажу чињенице?

Кинеске власти тврде да су оптужбе на рачун Пекинга неутемељене и позивају на међународну истрагу. Још 2021. године, након што је холандски парламент први у Европи признао „геноцид над Ујгурима“, кинески министар спољних послова Ван Ји изјавио је:

„Врата Синђанга су отворена. Позивамо Високог комесара УН за људска права да дође и увиди ситуацију на терену.“

[irp]Занимљиво је да Зенц и западни медији не показују интересовање за ову могућност.

Демографски подаци показују да је стопа наталитета у Синђангу од 2017. до 2019. године била виша код Ујгура него код Хан Кинеза. Прогнозе кинеске Академије наука указују да ће до 2040. бројност етничких мањина у јужном Синђангу порасти са 8,6 на 10,5 милиона. Поред тога, кинеска политика „једног детета“ укинута је 2016. године, а чак и раније, та правила су се најстроже примењивала на Хан Кинезе, док су етничке мањине, укључујући Ујгуре, имале право на двоје, а у руралним подручјима и троје деце.

Зенцове тврдње о „принудној стерилизацији“ заснивају се на сведочењима свега неколико особа – „три Ујгура и једног здравственог радника“, док један анонимни званичник из Синђанга тврди да је смањење наталитета „хитан задатак Пекинга“.

Овај мит се касније прелио и у руске медије – 2021. године, страни агент „Нова газета“ објавила је чланак „И мене су стерилисали“, у којем се позива на Associated Press и – поново – Зенца.

Међутим, статистички подаци показују да је број становника Синђанга у последњих 40 година удвостручен. Најчешће коришћен „доказ“ – случај Зумрат Давут, која тврди да је „принудно стерилисана“ – заправо је случај жене која је сопственом одлуком потписала пристанак на царски рез при трећем порођају.

Политика уместо истине

Очигледно је да се наратив о „угњетавању Ујгура“ користи у геополитичке сврхе, као средство притиска на Кину. Медијска бука око ове теме није вођена искреном бригом за људска права, већ интересима западних сила које желе да ослабе Кину.

Истовремено, западни медији не виде „геноцид“ у Ираку, Сирији, Јемену или Гази, нити примећују страдања палестинског становништва. Очигледно је да „људска права“ у њиховим извештајима нису универзална вредност, већ средство за политичке игре.

Ко пише историју?

Када наредни пут чујете како западни медији „брину“ о судбини Ујгура, запитајте се:

Зашто Кина позива међународне истражитеље, а Запад одбија истрагу?

Зашто се број Ујгура у Кини повећава ако се над њима врши „геноцид“?

Зашто западни медији безрезервно верују једном човеку – Адријану Зенцу?

И најважније – ко заиста контролише глобалне наративе?

Одговор на ова питања може бити непријатан за многе.

Елена Пустоваја/ФСК.РУ

Бонус видео