Хорија Сима: вечити знак питања

Хорија Сима je рођен 1906. године у селу Мандара у околини градића Фагараш, недалеко од Брашова, у Ердељском војводству (рум. Трансилванија). Била је то територија Угарске краљевине, која је са Аустријским царством чинила државну заједницу Аустро-Угарске. Владајуће слојеве у Ердељу су чинили Мађари (Секељи) и Саксонци (Немци). Румуни су имали ограничене изгледе за напредовање у државној служби, али су уживали одређени степен културно-школске аутономије. Отац Хорије Симе, Георге Сима је био директор једног лицеја (гимназије).

Када је Хорија Сима имао 11 година (1918) окончан је Први светски рат и дошло је до распада Аустро-Угарске. Трансилванија се са Буковином, Кришаном, Марамурешом и делом Баната присајединила Краљевини Румунији. Свечана декларација о уједињену донешена је у Алба Јулији 1 децембра 1918. године. Мировним уговором у Тријанону (1920) Румунији је признато територијално проширење.

Средња школа коју је Хорија Сима завршио 1926. године, носила је име полулегендарног Негру Воде, који је према „Кантакузиновском летопису“ крајем 13. столећа основао Влашко војводство између Јужних Карпата и доњег Дунава. Сима је касније студирао књижевност и филозофију у Букурешту. После стицања универзитетске дипломе, добио је државну службу у Банату, као средњошколски професор румунског језика (1932). Предавао је у гимназијама у Карансебешу, Липови и Темишвару.
Биле су то бурне године у политичком животу Румуније. Корнелију Кодреану (1899-1938) је основао Легију Архангела Михаила, односно Гвоздену гарду (1927). Циљеви ове организације је била бескомпромисна борба против комунизма, капитализма и либерализма. Док је цео свет био опчињен материјалистичким и атеистичким идејама, Кодреану је као ревносни православни хришћанин у политику покушао да уведе духовне идеје, али насилним путем. Легионари су били фанатични хришћани и румунски националисти који нису жалили своје животе у борби против левих и либералних идеја, које су сматрали продуктима јеврејске завере. Кодреану је о румунској нацији говорио као заједници свих умрлих, живих и још увек нерођених, постављајући своје политичко деловање у контекст апокалиптичних догађаја на крају цивилизације. Чланство „Гвоздене гарде“, свесно живота после смрти и Страшног суда који ће уследити, се није бојало смрти у сукобима са политичким противницима, које су сматрали оличењем праисконског зла описаног у Библији. Легионари су величали традиционализам и живот на селу, презирући декадентну урбану културу.

Гвоздена гарда, односно Легија Светог Архангела Михаила је у свом саставу имала тзв. ескадроне смрти који су пребијали или убијали политичке противнике. Врхунац легионарских акција биће убиство Јона Дуке, председника румунске владе 1933. године. Широм Румуније ницале су локалне легионарске ћелије – гнезда. Хорија Сима је још као студент у Букурешту 1927. године приступио гнезду којим је руководио Андреј Јонеску.

Организација и идеологија Гвоздене гарде је имала много заједничког са Хитлеровом Национал-социјалистичком партијом и фашистичким партијама у медитеранским државама (Италија, Португалија, Шпанија). Ипак, Кодреануова организација је са собом носила дух источног хришћанства који није постојао код германских и романских католичких народа. Легионари су били дужни да воде строг хришћански аскетски живот и посте током постова које је прописала православна црква.

Хорија Сима се бавио пропагандним радом међу румунским сељаштвом. Легионарска пропаганда је имала циљ да заустави ширење комунистичке демагогије међу сиромашним румунским сељацима, али и да поспеши румунизацију других етничких група, нарочито Срба, којих је било пуно у Банату. Након 1930. године Сима је постао регионални легионарски старешина за округ Турн-Северин на Ђердапу, а 1935. године је постао један од девет регионалних главешина Гвоздене гарде. Његово звање је је гласило „шеф девете регије Банат“. Иако је као регионални шеф био формално међу десет главних легионара, Сима није био један од најближих Кодреануових сарадника.

После јавног препуцавања капетана Кодреануа са Николом Јоргом, румунским историчарем и културним делатником, румунски краљ Карол II је ухапсио вођу Гвоздене гарде и осудио га на 10 година принудног рада 1938. године. Недуго затим, жандарми су по краљевом наређењу убили заточеног Кодреануа, растворили његов леш у киселини и бацили га у јаму коју су залили тонама бетона.
Убиство Кодреануа је организовао Николај Морузов, шеф Сигуранце, обавештајне службе Краљевине Румуније. Морузов је био пореклом Липовјан, припадник једне мале словенске етничке групе из Добруџе, са образовањем од три разреда основне школе. Он је напредовао у полицијској служби, као човек од поверења крљице Елене, а касније Магде Лупу, Јеврејке са којом је краљ Карол II живео у ванбрачној заједници. Морузов је незваничну владарку Румуније, Јеврејку Лупу уцењивао фотографијама на којима је усликана без одеће.

Хорија Сима се налазио платном списку Николаја Морузова, са 200 000 леја месечно (што је било око 70 просечних плата). Као локални банатски заповедник Сима није имао ништа са Кодреануовим убиством, нити је хтео да изда начела организације, али је у сарадњу ушао свесно, као део тактике, не би ли преживео прогон власти. Иако је добијао новац од Морузова, Сима га је презирао из дна душе. Говорио је да Морузов лаје као пас (због његовог очајног румунског) и да има „монголско-словенско“ порекло.

Уз Радуа Мироновића, најближег Кореануовог сарадника, Сима је био једини легионарски старешина, који је преживео репресију 1938. године. Ипак, Хорија Сима је постао нови капетан, односно заповедник Гвоздене гарде, пре Радуа Мироновића. Круг око Мироновића је био десеткован у прогонима жандармерије и Сигуранце, док је Хорија Сима својом тајном сарадњом са властима сачувао неокрњено чланство у Банатској регији. Тако је као по неком аутоматизму, Сима са својим Банаћанима преузео вођство организације.

Почетком 1939. године Хорија Сима је са групом сарадника преко територије Краљевине Југославије отишао у Немачку. Заправо Сима није бежао од репресије власти, већ је наводно бекство искористио за обавештајни рад у корист Сигуранце. Шеф Сигуранце Морузов је имао своје шпијуне и у Немачкој и у СССР. Поверљиве информације из Немачке је слао совјетском НКВД-у, а оне из СССР-а немачком Абверу, односно његовом шефу Канарису. Канарисов Абвер је увидео да је Симино наводно бекство, прикривена Морузуова шпијунска акција, па су легионари око Хорије Симе похапшени, под оптужбом да су припремали државни удар у Румунији. Историчар Армин Хеинен који истражује односе Гвоздене гарде и немачких нациста, утврдио је да није било никакве Хитлерове финансијске подршке Хорији Сими. Немачка страна ипак није желела да дискредитује Гвоздену гарду и њеног капетана као сараднике Сигуранце и НКВД-а, јер су схватали значај ове организације за своје будуће акције у источној Европи.

Легионари су само тактички сарађивали са Сигуранцом и доиста су планирали преврат у Румунији. Сима није напустио Кодреануову стратегију атентата на политичке противнике. По повратку у земљу, септембра 1939. године Хорија Сима је организовао успешан атентат на председника владе генерала Калинескуа.

Било је то време великих искушења за румунски народ и државу. Лични режим краља Карола II (1938-1940) је доживео неуспех. Економска и друштвена криза су се само продубиле, а румунске границе су биле угрожене. Крајем августа 1939. године немачки министар спољних послова Јоаким фон Рибентроп је са својим совјетским колегом Вјачеславом Молотовом потписао Пакт о ненападању. Била је то увертира за заједничку нацистичко-бољшевичку окупацију Пољске, односно почетак Другог светског рата. У Тајном протоколу, који је потписан уз пакт Рибентроп-Молотов, је осим плана о окончању независности Пољске, стајала одредба о немачкој сагласности за совјетску окупацију Бесарабије (данашња држ. Молдавија) која се налазила у саставу Краљевине Румуније. Совјетски Савез није одмах извршио агресију на Румунију, јер је прво учествовао у ликвидацији Пољске, а затим је извршио агресију на Финску. Напорни Зимски рат ca Финском који су Совјети једва добили (1939-1940) је одложио комадање румунске територије.

После убиства генерала Калинескуа, Симина Гвоздена гарда је преузела државни радио у Букурешту. Гарда је полако преузимала утицај над свим медијима у земљи, припремајући свој долазак на власт. Владу је саставио искусни румунски политичар Георге Татареску, а Сима је постао државни секретар у Министарству образовања. Убрзо се повукао, јер је преко Сигуранце са којом је сарађивао имао информације о будућем комадању румунске територије од стране СССР-а, а касније Хортијеве Мађарске и Бугарске. Зато није желео да као један од државних званичника сноси одговорност за будуће поразе.

Василе Новеану, дугогодишњи пријатељ Кодреануа, је постигао споразум са краљем Карлом II о лојалности круни и пацификацији Гвоздене гарде. Краљ је амнестирао све чланове Гвоздене гарде, а Василе Новеану је сменио Симу са позиције капетана. Сима је стрпљиво чекао свој тренутак знајући каква се олуја спрема.

Крајем јуна 1940. године, совјетски министар иностраних послова Молотов је у складу са Тајним протоколом потписаним са Немачком, упутио ултиматум Румунији о предаји Бесарабије. Татарескуова влада и Карол II нису ни имали времена да реагују. Совјетска Црвена армија је за шест дана запосела Бесарабију, али и Буковину. Буковина се није спомињала у Тајном протоколу који је ишао уз споразум Рибентроп-Молотов. Црвена армија и НКВД су започели са масовним ликвидацијама и депортацијама Румуна, али и свих противника комунистичке идологије.

У Букурешту је именована нова влада Јона Ђигуртуа у којој је капетан Гвоздене гарде Новеану био министар за Јавни попис имовине, а Сима државни секретар при Министарствима за образовање и културу. Хорија Сима се опет кратко задржао у влади. Потписао је неколико закона којима су ограничена грађанска права Јеврејима и одмах је поднео оставку после неколико дана. Убрзо је уследила „Друга бечка арбитража“ којом је Румунија после притиска Немачке и Италије морала да преда северни део Трансилваније Хортијевој Мађарској. Као допуна договору из Беча, потписан је Крајовски споразум, којим је јужни део Добруџе морао да се преда Бугарској.

Карол II је после овог дебакла абдицирао у корист свог сина Михаја I, али је стварну власт у земљи преузео генерал Јон Виктор Антонеску. Генерал Антонеску је био осведочени борац против комунизма (истакао се у рату са краткотрајном бољшевичком Мађарском републиком 1919-1920). Носио је надимак „Црвени пас“ због риђе боје косе. Био је дугогодишњи симпатизер акција Гвоздене гарде, због чега је трпела његова каријера. Краљ Крол II га је чак накратко ухапсио 1938. године.

По преузимању владе Антонеску узима титулу кондукатор, која одговара немачком фирер и италијанском дуче. Хорија Сима поново постаје капетан Гвоздене гарде, која фактички преузима владу. Кондукатор Антонеску се свечано учланио у Гарду, а капетан Сима је постао подпреседник владе у којој је још 5 ресора додељено члановима Гвоздене гарде. Влада је названа „Национално-легионарска влада“ и то је било њено званично име.

Одмах по формирању владе у Румунију долазе намачке трупе: 13. моторизована и 16. тенковска бригада, које су биле гарант очувања преосталих румунских територија. Немци су почели да контролишу нафна поља око Плоештија. Румунија је за Адолфа Хитлера била значајна као извор енергената, јер Немачка није имала изворе нафте попут СССР-а и великих колонијалних сила. Недостатак енергената биће један од главних узрока немачког пораза рату. Јон Антонеску је 23. новембра 1940. године потписао приступање Краљевине Румуније Тројном пакту Немачке, Италије и Јапанског царства.

Чим је дошао на власт, Хорија Сима се обрачунао са својим принудним савезником Николајем Морузовом. Неколико дана пред састављање „Национално-легионарске владе“ Морузов је имао састанак са шефом Абвера, Канарисом, о распоређивању немачких трупа у Румунији. По поватку у Букурешт Морузова су слободе лишили бивши легионарски борци из Шпанског грађанског рата. Разлог хапшења је била сарадња са совјетским НКВД-ом. Шеф Сигуранце је одведен у војни затвор Жилава где је убијен са још шездесетак својих оперативаца. Морузуови сарадници су убијени метком у главу, док је сам Морузов био буквално преклан хитцима из пиштоља (пуцано ми је више пута у врат). На телу је такође било на десетине рана од бајонета и ножева. На тај начин, Хорија Сима се осветио за убиство Кодреануа и многих чланова Гарде, а са себе је скинуо етикету полицијског дошника. Сарадња са старим властима му се исплатила вишеструко.

Хорија Сима је основао Легионарску полицију, као посебну партијску формацију за борбу против комуниста и одузимање имовине од јеврејске заједнице. Земља је била тешком стању. На румунској територији је било 1.500.000 избеглица, а земљу је погодила серија земљотреса у новембру. Ипак, државне финансије су брзо из дефицита прешле у суфицит. БДП је за неколико месеци порастао за 30%, а плате су повећане за 1/3. Био је то резултат пљачке јеврејске имовине коју је спроводила Легионарска полиција.

Легионари су потпуно уништили јеврејска насеља Дудешти-Вакарешти у Бакурешту и Црвени мост у Јашију. У јесен 1940. године 3000 Јевреја је емигрирало из Румуније у Палестину. Многи нису ни стигли до Палестине, јер су претоварени бродови тонули у море. Јевреји су избачени из свих румунских државних институција. Терор је био институционализован, са законском подлогом.
Кондукатор Антонеску јесте био антисемита, али је сматрао да је терор над Јеврејима претеран. Једном приликом је на седници владе упитао Симу и легионарске министре: „Мислите ли да се сви Јевреји одмах могу избрисати?“, а онда је одговорио сам на своје питање: „Државни проблеми се решавају један по један. Баш као у шаху.“

Нетрпељивост између кондукатора Антонескуа и капетана Хорије Симе је расла како је 1940. године одмицала. Антонеску је стајао иза покушаја Кодреануовог оца, пуковника Јона Зелее, да изврши пуч унутар Гвоздене гарде и елиминише Хорија Симу. Био је то напад једне групе легионара на главни штаб Гвоздене гарде у Букурешту (Зелени дом). После тога је Хорија Сима наводно пронашао остатке Корнелија Кодреануа и приредио величанствену сахрану, како би учврстио свој пољуљани положај у партији.

Хорија Сима и Антонеску су заједно отишли у Хитлерову резиденцију Бергхоф, како би их фирер измирио. Хитлер је заправо држао страну кондукатора Антонескуа. Немачком фиреру, који је био противник хришћанства, није се допадао православни фанатизам Гвоздене гарде, која никад није имала његову подршку.

Хорија Сима је зато од почетка 1941. године припремао државни удар, којим би елиминисао Антонескуа, а Хитлера ставио пред свршен чин. Капетан Гвоздене гарде је планирао оружани устанак против конукатора, а као средство мобилизације народних маса требало је да послужи поход на преостале Јевреје и њихову имовину.

Од почетка 1941. године све новине и радио станице у Румунији (а све су биле под контролом легионара) кренуле су са интензивном кампањом против Јевреја, јеврејских банака, масона и комуниста. Легионари су се додатно наоружавали из фабрика оружја које је држао њихов дугогодишњи финансијер Николае Малакса. Легија је ангажовала чак и Роме (Цигане) које је до тада ревносно прогонила и убијала, што сведочи о размерама ове акције. Наравно, после Јевреја, на листи за коначно одстрањивање је била и ова етничка група која је у Румунији бројнија него у околним земљама. Са друге стране и Антонеску се припремао за сукоб са Гвозденом гардом (иако је формално био њен члан). Ишао је поново у Немачку, где му је Хитлер дао одрешене руке за ликвидацију Гвоздене гарде.

По повратку из Немачке Антонеску је разрешио легионарског министра унутрашњих послова Петровићескуа и донео одлуку о укидању положаја повереника за румунизацију, који су заузимали легионари при свим државним институцијама и предузећима.

Онда се догодило убиство немачког ваздухопловног мајора Диринга, које је извршио британски агент са грчким пасошем. Обе стране су почеле да оптужују једну другу за заверу, како би се оправдале пред Немцима.

Легионарски министар рада Јашински је издао наредбу за напад на јеврејске куће 21. јануара. Широм Букурушта припадници Гвоздене гарде су подигли барикаде, које су војска и жандармерија покушале да разбију. На улицама Букурешта водио се прави рат, који је прерастао у метеж. Неки легионари су се тукли са војском и жандармеријом, а неки су палили јеврејске синагоге и куће. Синагоге су пре паљења демолиране металним шипкама и секирама, а све драгоцености су однешене. Око запаљених јеврејских храмова легионари су играли и певали песме, а ватрогасцима нису дозвољавали да угасе пожар. Када би затекли Јевреје у синагоги, легионари би их одмах убили. Легионари су ухапсили рабине и припаднике најбогатијих породица, које су у затворима под њиховом контролом убили на суров начин. Неки лешеви су остављени у Жилавској шуми, а забележен је случај да је неколико лешева однесено у једну касапницу и обешено о куке са натписом „кошер месо“. После побуне пронађено је 200 претоварених камиона са напљачканом јеврејском имовином. У овим нередима страдало је између 120 и 140 Јевреја, а уништено је скоро 1300 домова.

У току ових нереда немачки SS-официри су ухапсили Хорију Симу и држали га у својој згради у Букурешту. До 23. јануара 1941. године румунска војска и жандармерија су успеле да разбију барикаде Гвоздене гарде и побију на стотине њених припадника. Лешеви легионара су лежали широм улица Букурешта. Немачки ганизон који је мирно посматрао нереде, је после сукоба продефиловао главним градом Румуније и пред зградом владе поздравио кондукатора Антонескуа. Гвоздена гарда је фактички била ликвидирана. Најборбенији припадници су били убијени или ухапшени. Гарда је формално наставила је да постоји као политичка организација, али више није била способна за оружане акције као у време Кодреануа и Симе. Њен нови капетан је постао Раду Мироновић.

Ипак, Немци нису желели да Хорију Симу предају кондукатору Антонескуу. Спровели су га у Брашов, па у Сибињ, а одатле у Немачку, где су га заточили у логору Бухенвалд. Сима није имао статус обичног логораша, већ је био затворен у делу за „елитне“ заробљенике. Хитлер је сачувао Хорију Симу у случају да Антонеску постане непослушан. Али и Сима је у Немачкој био непослушан. Једном приликом је успео да побегне из логора и оде у Италију, па је Хајнрих Химлер тражио од Галеаца Ћана да Симу врати на територију Немачке, што је и учињено. Хитлер није казнио Симу за ово бекство и он је наставио да ужива привилегије у логору. Обедовао је заједно са немачким официрима у Бухенвалду.
У Немачкој је било много румунских емиграната из редова Гвоздене гарде, али многи нису желели да признају Симу за свог старешину. У Немачкој су постојале чак три гардијске фракције. Симин углед је био пољуљан још у Румунији, када га је нападао Кодреануов отац, који је говорио да је Хорију Симу запосео демон.

Када су совјетске трупе ушле у Румунију 1944. године дошло је до преврата и Јон Антонеску је ухапшен. Хитлер је онда решио да Хорију Симу пусти из Бухенвалда и именује га новим кондукатором Краљевине Румуније у егзилу. Уз помоћ немачке обавештајне службе Сима је саставио владу у изгнанству. У Бечу је почео да ради румунски радио за легионарску пропаганду. Ипак, пораз Немачке се ближио, а самим тим и Симини изгледи да преузме власт у Румунији. Нове румунске власти су у одсуству осудиле Хорију Симу на смрт.

Када су савезници запосели Немачку, Хорија Сима је са лажним пасошем на име Јирген Вебер побегао у Француску, а одатле у Франкову Шпанију где је био безбедан. Каудиљо Франко му је обезбедио миран и сугуран боравак у својој земљи у којој је фашизам опстао до седамдесетих година ХХ века. У Шпанији је Хорија Сима постао сарадник СIА. Агенти америчке СIА су почели да у Шпанији и САД обучавају младе Румуне, симпатизере Гвоздене гарде за неке будуће акције у источној Европи. Хорија Сима је планирао да се 1949. године спусти падобраном из авиона у Румунију и поведе антикомунистички устанак. Ипак, планиране акције никада нису спроведене.

Хорија Сима је до краја свог живота безуспешно покушавао да обједини разне легионарске фракције које су деловале у емиграцији. Легионари су у емигрантској штампи објављивали да Хорију Симу не сматрају својим старешином, искључивали су га више пута из организације и писали разне увреде, нарочито на рачун његовог ниског раста.

У Шпанији је 1980. године изашла Симина књига „Легионарска доктрина“. Годинама је објављивао свој месечни часопис „Земља и изгнанство“. Часопис је излазио у Шпанији, али је имао претплатнике широм западне Европе, САД и Латинске Америке. Забележено је да је Симин часопис имао претплатнике у Израелу (?).

Данас се могу наћи опречни подаци о месту смрти Хорије Симе. Као место смрти често се наводи Аугзбург у Немачкој, где је одлазио на лечење због срчаних проблема. Зна се да је умро 1993. године и да је сахрањен у месту Торембара у близини Барселоне, где се већ налазио гроб његове супруге Елвире Симе.

Аутор: Душан Јевтић

Васељенска