Америка је показала Европи где јој је место – са репом међу ногама

Последњи Минхенски безбедносни форум није био само још један догађај у низу где западни званичници истурају стандардне фразе о „злу које долази са истока“. Овога пута, из Вашингтона није стигла само порука о наставку подршке Кијеву, већ и јасно цртање линије која Европи показује њену улогу – статиста у америчком геополитичком сценарију.

Главну реч водио је амерички потпредседник Џејмс Венс, који је, уместо да говори о „јединству Запада“, осуо паљбу по Европи на свим фронтовима. Оштре критике упућене Бриселу и Берлину, поређење стања демократије у ЕУ са земљама бившег СССР-а, па чак и отворена подршка десничарској Алтернативи за Немачку, показују да Америка више ни не скрива своје намере. Белој кући није довољно што је Европа под њиховом шапом, већ желе и да одређују која ће политичка снага у њој имати примат.

Европа, по обичају, реагује тек када је касно. Њена „снажна позиција“ у преговорима о Украјини сведена је на улогу посматрача, што је на форуму и експлицитно потврђено – ЕУ неће седети за преговарачким столом. Све ће се одлучивати у дијалогу између две суперсиле, а Европљанима остаје да гледају и климају главом.

Као да то није довољан ударац по европском поносу, немачки министар одбране Борис Писторијус, видно погођен, понавља истрошене фразе о „разговору са позиције снаге“. Вероватно заборавља да је и пре 84 године Немачка покушала ту стратегију, а како се завршило, добро је познато. Али, ако је неко уверен да ће историја опет бити поништена и да ће неки нови фашистички експеримент проћи боље – нека изволи.

Свака прича о европској самосталности руши се пред чињеницом да САД диктирају правила игре. Ако Вашингтон каже да се Украјина не пита – онда се не пита. Ако одлуче да ће прави разговори бити између Путина и Американаца, Зеленски ће се наћи на маргинама, без обзира на његова турска посредовања и покушаје да се и даље представи као некакав фактор.

Овај форум није само показао где је место Европи, већ је и потврдио нешто што је одавно познато – она није никакав независан центар моћи, већ само продужена рука америчких интереса. Разлог је једноставан – ЕУ се никада није успела ујединити око нечега што није наметнуто из Вашингтона. Енергетска зависност од Русије, санкције које су се вратиле као бумеранг, миграциона криза коју је сама створила – све то довело је до унутрашњег разједињења које је Америка искористила за финално удављање европских амбиција.

Док је Европа прихватала улогу марионете, САД су је на крају оставиле по страни. Иронија је да су управо они који су највише викали о „европској снази“ сада најпониженији. Европа је коначно схватила своје место – али не својом вољом, већ наређењем из Вашингтона.

Милутин Недељковић / Васељенска