Коначан геноцид над србским народом “поверен” опозицији у Србији

Пре дан-два могли смо прочитати да је “малобројна српска заједница у Барселони одржала на Сретење треће протесте подр­шке студентима и народу Србије који више од три месеца протес­тују против корумпиране и пљачкашке власти над сопственим народом. Ове протесте подршке организовали су српски студенти који студирају на барселонским универзитетима. У протестима су учествовале и читаве породице Срба који живе у Барселони и око­лини.

Својим бројним присуством и веома осећајним паролама и транспарентима, са више застава Србије, али и крвавих руку, по­др­жали су блокаду и демонстрације студената на свим универзи­те­тима у Србији и грађана Србије у њеним свим градовима и се­ли­ма против режима Вучић-Брнабић-Доловац који корупцијом пљачка и убија народ Србије”.

Међу поменутим “веома осећајним паролама” нашла се и она којом протестантски “српски студенти који студирају на барсе­лон­ским универзитетима” обећавају “ВРАТИЋЕМО СЕ КУЋИ ЗАХВАЉУЈУЋИ ВАМА, ПОМАЖЕТЕ НАМ ДА СЕ ВРАТИ­МО КУЋИ”.

Да се врате, дабоме, не би ли помогли да се из Србије уклони “корумпирана и пљачкашка власт” која их је “наговорила” да сво­ју “сиротињу” преселе у Шпанију и тамо студирају и “студирају” трошећи “остатке” оних доларских милијарди које су, уочи Петог октобра, “на граници” дочекали, добрим делом, петооктобарски “стипендитори” у лику њихових “сиротињских” родитеља.

Не би ли помогли својим “стипендиторима” у међувремену окупљеним у коалицији познатој под називом “Насиљем против Србије”, оформљеној у безнађу како да отплате оне петоокто­барске доларске милијарде које су примили да Србију уруше из темеља а то им из неких тешко објашњивих разлога тада није успело.

Како се коалиционашима учинило да би један од могућих разлога био садржан у петооктобарској малобројности, овога пу­та су прегли да у свој понављачки подухват упрегну унезвери­тетску “интелигенцију” онога наставничког дела коме се не би смело поверити ни по две гуске да чувају јер би по једну изгубили, али уз наговештај да су и такви губици накнадиви. Рачунало се, наравно, да ће таква наставничка “интелигенција” за собом пову­ћи и део студентске младежи, нарочито оне која не противречи студентској “вечитости”, да ли поштујући ону народну да се човек учи док је жив, да ли из сазнања да се диплома може набавити “у неколико рата”.

Ако се у такве протесте укључе и малолетни средњошколци, можда због очекивања неких њихових учитеља заинтересованих да своје “интелигенцијске” везе искористе не би ли стекли нека­кав “научни” степен, и то је понајвише с ослонцем на ону народну “ајд’, Алија, нек је више војске”!

Но, да не би испало како је за све крив новац са стране, треба одати “признање” и морализму истих тих барселонских студената и њиховом труду да у животу одрже “интелигенцијске вредности” које је пре скоро сто година исказао Арчибалд Рајс, речима да ин­телигенција клечи пред новцем”, да је “част непозната вредност на берзи интелигенције”, да “родољубље не иде уз таква осећа­ња”, те да би “многи припадници ‘интелигенције’ хладно жртво­ва­ли слободу и опстанак своје земље, ако би то њима лично било од користи”. Тиме се они саглашавају и “са жалошћу” изгово­ре­ним речима Василија Крестића, на Другом конгресу србских ин­те­лектуалаца у Београду, априла 1994, да су “стотине хи­ља­да нај­креативнијих младих људи из Србије побегли у иностранство”, прелили се преко обале, као отпад, одувао их ветар, као плеву – у време док су се Срби са западне стране налазили на удару исламског фундаментализма и обновљеног хрватског усташтва.

Ако бисмо барселонским студентима, и не само њима већ и овима “у домаћој радиности”, чак и њиховим “интелигенцијским” учитељима, признали “право” да на прекодринске и прекоду­навске Србе гледају као на непостојећу врсту, не би се смело ми­моићи питање да ли им ишта значе не само Држава Србија као институција, већ и Жива Србија.

Одговор је несумњив: и једна и друга нису им ни девета рупа на свирали!

“Интелигенцијски” учитељи јесу своја знања о србској про­шло­сти стицали на основу онога што је осмишљено на отворено антисрбском Западу, али је зло што су пропустили да током своје “научне” каријере виде “у коме грму лежи зец”, шта су то и од ко­га научили и чиме то они трују поверену им младеж. И не само то, они своју незаинтересованост и за тумачење ововремених збива­ња правдају недостатком “временске дистанце”, не схватајући да се историја не бави само прошлошћу једнога народа, већ да она указује и на његову будућност.

Било како било, они са друге стране “барикаде” – не само сту­денти, у новије време и средњишколци и основци – живе у уве­рењу да све знају јер су им то “све” рекли њихови учитељи, дипло­ми­ране незналице, “интелигенти” за једнократну употребу.

Ни једнима ни другима не стиже до онога што се код нор­мал­них људи зове мозак да су ововремени протести у Србији, почев од оних познатих под паролом “насиљем против Србије” до ових наводно студентских, замена за оне многовековне покушаје јало­вог Запада да са Земљиног шара уклони Србе као творце људске цивилизације. О тим покушајима, бар онима најкрупнијим – два­де­сетак их је –, увек геноцидне природе, у више наврата указивао сам највишим органима Државе Србије, Србској Цркви, акаде­ми­ји неука, неким факултетима и професорима ухлебљеним по њима, бројним средствима јавног информисања, као и појединцима жељ­ним истине о прошлости србскога народа, али слаба вајда: по­је­динцима је остављено да верују или не верују, а оних “осталих” – све то не тиче се.

А требало би.

Јер, свима који су речене геноцидне радње осмишљавали, за­почињали или у њима учествовали као мање или више утицајни извршиоци, постало је јасно да су Срби увек успевали да свему томе одоле и, без обзира на поднесене жртве, постајали јачи. У најновије време, у условима који су збрисали србско село и Србију претворили у “интелигенцијску умотворину”, став и једне и друге стране, и оне са Запада и ове из “домаће радиности”, променио се из основа.

За ове друге, Србе који су заборавили да потичу из народа “у којем су легендарни национални јунаци (вековима) живе(ли) у на­родној души”, на цени је, баш као што је то предвиђао Арчибалд Рајс, “само онај који лукавством уме да окрене догађаје у своју ко­рист”, а родољубље се претворило у “ружно и малоумно самољу­бље”. Оно што се може сматрати трагичним, млади у Србији гле­дају на родољубље као на “неку врсту зависти пуне мржње”, зави­сти према “земљама које су богатије или моћније од њихове и том понижавајућем осећању накарадно дају оно лепо име родољубље. Истинско родољубље код њих нема одјека”.

Они први, у давном искуству наших предака препознати као “Латини – старе варалице”, лако су, макар то било учињено у крат­ким цртама, препознали управо описано анационлно располо­же­ње у немалом делу србскога народа и договорили се да, без соп­ст­ве­них (не)људских жртава, за коначан обрачун са Србима искори­сте оне Србе који су запустили своје корене, одрекли се србске народне духовности и препустили се некаквом наводном мондија­ли­зму, интернационализму, глобализму…

Ћутећи о томе, да ли у целини или у појединостима, немер­љиво велику подршку пружају им и они који би, уместо што се по електронским медијима и другим облицима јавног информсања баве “аналитичким” блебетањем, морали искористити свој не­сум­њиви утицај на преплашену и забринуту србску јавност и рећи шта Србију и србски народ чека допусти ли се опозиционој коали­цији познатој као “насиљем против Србије”, ојачану студентима и “студентима” и њиховим јадним учитељима да за шаку шарених папира доврше вишевековни геноцидни труд јаловога фашикрат­ског Запада и за њихов рачун затру почетни народ-мајку – Србе!

И то у складу са “месијанским” обећањем јеврејског рабина Менахема Шнерсона – заснованом на “учењу” Карла Маркса да би Европа постала чистија “ако би Србију физички било могуће одвући на сред мора и потопити је на дно” – да треба истребити “словенску стоку”, за почетак православни свет, а потом и оне “остале”.

Међу њима и оне који су издали своје јер, такви какви су, би­ли би од штете и “победницима”.

Због тога, пре но што коначно и неопозиво, до гуше, загазе у блато, потом у србску крв, ваљало би такозване опозиционаре иза­браној власти у Србији, али стварне опозиционаре Србији, и институционалној Држави и Живој Држави, запитати како су смели дозволити себи да не знају оно што предобро знају раз­ложни људи са већ поми­ња­ног Запада:

“Срби су веома чудан народ: не можете их уклопити ни у је­дан светски поредак…

Срби никада нису хтели да… изађу ван својих граница…

Срби воле све подједнако, ни мраве не газе јер су и они Божја створења…

Срби све што им се дешава сматрају својеврсним антихри­с­товим ударом на православље, а у тој борби једини им је савезник Бог”.

И ваља их запитати, вајне опозиционаре, због чега олако при­хватају већ пословичну изреку да, поред таквих као што су они сами, Србима није потребан било ка­кав други непријатељ са стране.

Илија Петровић / Васељенска