Арчибалд Рајс: Универзитет и студенти
принтскрин Википедија
Универзитет је највиша образовна установа у некој земљи. Као таква она треба да буде пример а дисциплина на њој најстрожија. Прво се универзитет мора повиновати неопходним захтевима за добро функционисање државе.
А шта сте ви урадили?
Допустили сте универзитету све слободе. Позивајући се на „аутономију универзитета“, ваши студенти себи допуштају оно што код других неће трпети. Воде страначку политику, желе да намећу земљи своју вољу, а још обрисати нос честито не знају, организују штрајкове, чак и праве мале буне и сл., а ви то лепо допуштате и ту необуздану омладину не кажњавате добрим прутом по стражњици.
Зар не увиђате да тако дајете лош пример младима, грађанима, сељацима и радницима? Њима ће неминовно пасти на памет да је и њима дозвољено оно што је дозвољено онима који су одређени да буду будућа елита земље, и тако гајите недисциплиновану, себичну омладину која не хаје за потребе државе.
Др А. Рајс 1928. године
Džaba krečimo, „studenti“ su podružnica antlantista koji se bore da preuzmu vlast u celoj evropi, pošto su izgubili ameriku.
Ево шта још каже Арчибалд Рајс: “ Истинска интелигенција је природан дар и проистиче и из духа и из срца. Обични сељак може да буде сто пута интелигентнији од универзитетског професора са пола туцета диплома… Част је непозната вредност на берзи ‘интелигенције’…Многи припадници ‘интелигенције’ би хладно жртвовали слободу, и опстанак своје земље, ако би то њима лично било од користи. Као и сва неморална бића, и интелигенција се диви сили, чак и када се највише злоупотребљава… Она је сејачица раздора када треба сједињавати… Уместо да гради, она је разграђивала. Она је жариште трулежи и искварености”.Тако је др Рајс, пре сто година, говорио о интелигенцији у Србији свога времена, а његови судови о том “крду независних умова”, како је ту “паметну врсту” назвао Ноам Чомски (1928), амерички лингвист и философ, могу се, у општим цртама, али и у појединостима, применити и на неодређено велик број њихових наследника до данашњих дана. Оправдање за то нашли су у својој стварној неспремности и неспособности да обављају послове који су им до тада били поверени, а да би то некако прикрили, позвали су своје студентске истомишљенике, оне који су на факултете пристигли без знања довољног и за упис у, примера ради, пети разред некадашње озбиљне основне школе. Њима су се придружили и они који су, у складу са марксистичким “учењем” о укидању породице и Отаџбине, једва дочекали да својој деци онемогуће приступ и школским и животним знањима. (Добро, у овоме претпоследњем, они се, према недавном саопштењу једнога универзитетског професора, могу правдати и чињеницом да званично основно и средњошколско образовање омогућује упис на наставнички факултет и „без познавања србскога писма“.
Све је то тачно, али где су сада Вучићеви професори са листа за подршку? Где су Кањух, Симеуновић, Басара, Балинт, Mиковић, Танасковић, Сима Аврамовић? Светислав Божић? Где је Даница Грујичић? Кисић Тепавчевић? Иринеј Буловић? Остадоше само Чедомир Антић, Брдар, Кнез Срађан Бабовић,Војвида Миша Вацић, др Весна Веизовић и Академик Дијана Хркаловић. Нема више ни др Агама, ни Шавије ни Вучка, ни Беливука.