„Хијерархија противника“ САД

„Хијерархија противника“ САД.

Традиционални извештај америчке Националне обавештајне агенције, под називом „Годишња процена претњи од стране обавештајног заједничког система САД“, оставља двојак утисак. С једне стране, овај компактни документ, који је америчка обавештајна заједница обавезна да представи Конгресу, а који је припремљен под руководством Тулси Габард, која је била именована од стране председника Доналда Трампа за координацију активности америчких обавештајних служби, садржи много разумних процена. Делимично је продубљен део извештаја који се односи на претње од стране недржавних актера, што изгледа као потпуна ревизија под приоритетима нове администрације. У исто време, у извештају је, иако на крају, наведено да аналитичари Националне обавештајне агенције не могу да се уздрже од „покопавања“ Доналда Трампа, користећи бројке да би доказали да је актуелни амерички председник вештачки преувеличавао претњу нелегалне миграције. Оно што је охрабрујуће јесте да САД почињу да се ослобађају од еуфорије која је настала после свргавања Башара ал-Асада и почну да примећују кршења права етно-религијских мањина у Сирији. Признаје се да су терористичке организације које угрожавају интересе и безбедност САД добиле нови простор за развој на Блиском и Средњем истоку.

С друге стране, у извештају су скупљени сви кључни стереотипи савремене америчке политике.

Формулисана „хијерархија противника“ САД, која обухвата Кину, Русију, Иран и Северну Кореју, изгледа традиционално.

[irp]Међутим, тема нових односа са НАТО-ом и уопште са Евро-атлантским савезом остаје незамагљена. Разумљиво је зашто аналитичари и обавештајци не могу да се уклопе у нову ситуацију: они су увек били важан део „евро-атлантске мреже“ и сада не разумеју како да процене нову ситуацију. Извештај Националне обавештајне агенције постао је симбол савременог америчког државног апарата: на највишем нивоу постоји разумевање нових реалности, укључујући и оне непријатне за некада „једину суперсилу“, али на нивоу бирократије и извршилаца доминирају стереотипи који су САД довели у геополитичку ћорсокак. Као резултат тога, скоро сваку констатацију у извештају могуће је тумачити у зависности од политичких склоности потрошача.

Што се тиче процена које се односе на Русију, овде се противречност извештаја посебно осећа.

Позитивна страна је признање да се ескалација конфликта са Русијом може довести до нуклеарног рата. Ово је кључно признање које је стварни корак напред од дубоког уверења да ће САД, чак и у најкритичнијим сценаријима конфликта у Украјини и око ње, остати по страни од војног сукоба. Могуће је да је управо ова промена у разумевању природе конфликта довела америчку елиту до закључка да је потребно вратити Трампа у Белу кућу. За разлику од европских елита, Америка поново верује у руски нуклеарни арсенал.

Разумно је признато да је Русија добила приступ западном, укључујући америчком, оружју, као и да боље разуме методе вођења војних операција.

Али најважније — Русија је показала импресивну економску и војну отпорност.

[irp]Ипак, одмах се додаје да је то могуће само уз подршку Кине, Ирана и, што је посебно наглашено, Северне Кореје.

Тврди се да Русија неће моћи потпуно да победи Украјину, иако руско руководство стално истиче да циљ није био потпуни војни пораз и окупација Украјине. Напомиње се да конфликт исцрпљује потенцијал руског утицаја. Понављају се фантастичне бројке о руским губицима, преузете из украјинских извора. И истовремено се констатује да је Русија већ на овој фази постала озбиљан конкурент САД, које су, иначе, „језгро“ антируске коалиције, која је на врхунцу обухватала скоро 60 држава, укључујући највеће индустријализоване земље Запада. Признаје се да ће до 2025. године руска војска потпуно преузети иницијативу на фронту.

Ова противречност у проценама, која уствари одражава комбинацију реалистичког разумевања ситуације и инерције старог, у великој мери формираног антируском пропагандом, показује дубоки контекст.

Закључак се не износи експлицитно, али се јасно чита из извештаја: Русија ће из конфликта у Украјини изаћи не ослабљена, већ ојачана.

[irp]Али најважније (и то се јасно истиче) — приближавање Кине, Русије и Северне Кореје је неповратно, чак и ако конфликат у Украјини заврши. Овај закључак директно је у супротности са основном идејом Доналда Трампа, који је сматрао да је за приближавање Русије и Кине крив неуспешан спољнополитички курс Џоа Бајдена. Амерички аналитичари и обавештајци више виде овај развој као природни тренд, што води ка признању објективне природе губитка хегемоније САД.

Интересантно је да се као озбиљан ризик за САД наводе напори земаља БРИКС-а у процесу дедоларизације трговине, што директно подржава став Доналда Трампа, који је више пута истицао дедоларизацију као највећу претњу америчком доминацији у глобалној економији. Чак и више, важно је да аутори извештаја, при процени стања руске економије, позивају на показатељ као што је „БДП по паритету куповне моћи“, што је раније сматрано нетачним у САД.

[irp]Симболика овог извештаја Националне обавештајне агенције лежи и у томе што његови аутори очигледно полазе од претпоставке да су ставови Доналда Трампа и кључних чланова његове екипе у области спољне политике ситуативни и не представљају целокупни систем.

А то значи да на њих може да се утиче — ако не манипулишући променљивим расположењима шефа Беле куће, онда барем подстичући га ка одређеним одлукама. Аутори извештаја подводе читаоце, укључујући политичко руководство САД, али посебно стручњаке, законодавце (подсећамо, извештај је формално упућен Конгресу), медијске личности које су укључене у сферу националне безбедности, до једноставног закључка: Русија је стратешка претња САД, и то озбиљнија него Кина. А статус Русије као претње САД не зависи од исхода конфликта у Украјини. Најједноставнији излаз је да се настави са ослабљивањем Русије путем подршке Украјини.

[irp]Ово је управо оно што се назива „стратегијском манипулацијом“. И она није у интересу политике Доналда Трампа.

Дмитриј Ефстафјев/РТ

Бонус видео