О пријатељству

Павле Ђоновић, књижевник и нераздвојни пријатељ Данила Kиша, испричао је дирљиву причу о пријатељству:

„То је било оно време студени. Данило није имао капут, као ни ја. Мој отац, који је радио у једном цетињском предузећу, добије неку награду. Kако му је остало мало пара, каже ми – ево ти за један капут!

Ја пођем и видим један капут, који су се звали кубертуси. Били су сукнени, а топли! Мени је можда требао најмањи број, али ја узмем највећи који је био у радњи. Пита ме онај трговац – шта ће ти то? – а ја му кажем – ето тако, допада ми се овај.

Онда ја право с њим код Kиша. Kажем му: обуци десни рукав, а ја ћу леви. Обучемо се и закопчамо.

Рекох: „Ево нам сад сваког јутра да идемо до школе (јер смо сваког јутра ишли заједно), да се не мимоиђемо.“

И тако, једног јутра, шетајући до школе у једном капуту, примети нас неки новинар београдске „Политике“. Имао је и фотоапарат. И види он: из капута вире две руке, две главе, а четири ноге, па направи снимак.

А кад сам донео капут – отац ми је полудео. Граје он – шта ће ти ово, превелик је за тебе – а ја ћутим, јер је тада било неко патријахално васпитање. Али, кроз два дана, мој отац прочита у „Политици“ и види слику где нас двојица идемо у истом капуту. Онда ме пољубио и честитао ми што сам то урадио. Било му је мило!“