ПРОФЕСОР АНТИЋ УРНИСАО РЕКТОРА ЂОКИЋА: „Глуми да је Мел Гибсон из „Храброг срца“ али кад му неко дирне плате, одмах на суд!“

Ректор Универзитета у Београду Владaн Ђокић, који се последњих месеци покушава представити као симбол академског отпора и моралне принципијелности, поново је на себе навукао критике – овога пута из саме академске заједнице. Један од најоштријих коментара стигао је од историчара и професора Филозофског факултета, Чедомира Антића, који је Ђокићеве потезе назвао лицемерним и крајње неприхватљивим.

Повод је реакција ректора на уредбу о смањењу плата професорима, због које је, уместо одлучног институционалног става, Ђокић покренуо процедуру преко комисија, припремајући тужбе пред Уставним судом. То је, по мишљењу Антића, врхунац дволичности.

„Ја сам мало постиђен тим ректорским писмом. Ја бих више волео да је он заузео тај став да је постао анархиста по старе дане и да он сматра да само победа мегапленума и његова успостава уместо Скупштине може да буде право задовољење за смрт 16 људи испод надстрешнице и 7.000 жртава ‘звучног топа’!“

Професор Антић овим речима директно исмева противуречности у понашању Ђокића и дела професорског кадра који се представља као херојски фронт против „репресивне државе“, али само када то није у судару са њиховим личним интересима.

„Овако испада да смо сви револуционари, Мел Гибсон и Храбро срце, а онда кад се помену плате, онда крену приче како ће тужити Уставном суду, па како су они уствари радили него студенти им нису дали… Они су заправо у том писму рекли да они заправо нису у блокади, него им студенти не дају да раде.“

Уместо доследног, правнички и морално утемељеног става, академска елита, како закључује Антић, испада као група привилегованих који се јуначе кад треба да пишу саопштења, али повлаче тужбе кад им плата дође у питање.

Тиме се, према мишљењу многих, потврђује оно што је јавност већ почела да увиђа – да су блокаде факултета, „борба за вредности“ и „отпор притисцима“ само инструмент у борби за личне и политичке интересе, а не заиста академска и институционална борба.

Васељенска