Веизовић: Како су странци платили уставне промене и довели Загорку Доловац не само на чело тужилаштва, него на врх државе

Када је Србија 2022. званично изгласала уставне промене, грађанима је продата бајка о „независности правосуђа“. У пракси, добили смо правосудни систем независан само од сопственог народа, а дубоко завистан од кадрова плаћених страним фондовима и амбасадама,а самим тим, и од страних центара моћи који сада чврсто држе полуге српског суверенитет. Промена је плаћена страним парама,  политички, медијски и финансијски. 

Финансирање је конкретно дошло од ОЕБС-а, IRZ фондације (немачка државна иницијатива), UNDP-а, TEMPUS-а, УСАИД и, наравно – Фонда за отворено друштво Џорџа Сороша. То није теорија завере него чињеница потврђена у званичним подацима. Публикације које су лобирале за промене, као што је „Сведочанство припреме за промену Устава“ у издању НВО Друштво Судија Србије“, директно су финансиране од стране Сорошеве мреже. То није теорија завере него чињеница потврђена у званичним подацима.

На челу тужилачке пирамиде и даље је Загорка Доловац, симбол институционалне инерције. Не у у оном смислу како је годинама представљају, као невидљиву фигуру која ништа не ради, већ особу која врло селективно на рачун страних интереса обавља или зауставља одређене радње. И не у корист режима, како многи мисле, већ у корист старе жуте дубоке државе, зацементиране још од 5. октобра. Њени фаворити и штићеници данас су управо они који управљају тужилаштвом кроз неформалне мреже НВО сектора.

Али уставним променама Загорка Доловац дошла је и у сам врх државе. А око ње, велики круг људи са својим пипцима и мрежама у државним институцијама.

У првим редовима тог круга који чини паралелни систем људи од поверења, који су се истакли на одређеним радионицама и прошли селекцију страних служби. Као што су Борис Мајлат шеф тужилаштва за високотехнолошки криминал, Бранислав Лепотић главни тужилац у Новом Саду, Младен Ненадић шеф тужилаштва за организовани криминал, Ивана Поморишки шефица трећег основног јавног тужилаштва. Затим лажне Лауре,  Милена Божовић, Јасмина Пауновић, и Бојана Савовић, медијски конструисане јунакиње тзв. борбе за правду, а у ствари предводнице утицаја на рад Вишег јавног тужилаштва у Београду, једине преостале институције која још увек одолева преузимању.

Ту је и Миша Мајић, судија Апелационог суда, који је одавно прешао границу онога што судија сме да буде. Под плаштом „грађанске ангажованости“, Мајић отворено учествује у политичком пројекту Иницијативе Проглас, који је политички покрет маскиран у цивилно друштво. Са њим су умрежени сви горе поменути, систем који није институционалан, али функционише боље од саме државе.

Не сме се изоставити ни Предраг Миловановић, из Удружења тужилаца Србије, још једне „струковне“ организације за коју не постоји функционална разлика у односу на ЈУКОМ, БИРН, или Фонд за хуманитарно право. Као и Драгана Бољевић почасни председник НВО Друштво судија Србије…

То су данас људи који организују протесте, лобирају, пишу „апеле“, дају изјаве у име правосуђа, и што је најгоре заустављају истраге скривајући се иза државе, истовремено преко медија кривећи државу за сопствене поступке,  и све то без страха од санкција. Зашто? Јер су они ти који одлучују о казни. И они су ти који су, кроз уставне промене, себи обезбедили легалан механизам контроле над правосуђем.

У систему у коме нема одговорности, нема ни страха. А када нема страха од казне, нема ни друштва. Уместо правде, имамо активизам. Уместо закона, агенде. Уместо суверености, извршиоце пројеката на грантовима. Све што сада гледамо  блокаде, медијске хистерије, апеле и „отпоре“ – није реакција на хаос, него системска производња хаоса од стране оних који су у институције ушли као борци за реформу, а изнутра их – урушавају.

Као што матица овог роја месецима пролонгира истрагу „Надстрешнице“, дајући простор поменутим лицима да организују народ, студенте, да Србију изведу на улицу да траже правду за жртве трагедије, правду коју су им управо они који их изводе одузели, на исти начин изводе и овај тихи државни удар.

А последице ћемо тек осетити? Потпуно урушавање појма државе. Систем у коме судије и тужиоци отворено воде политику, без избора, без легитимитета, и  што је најгоре  без страха од последица. Друштво које они стварају је друштво у коме казне више нема, јер је правосуђе приватизовано, односно у рукама оних који рачуне полажу странцима. А када се правда изгуби – грађански сукоб више није питање „ако“, него „када“.

Зато, питање више није ко финансира судије и тужиоце  то већ знамо. Питање је: има ли Србија снаге да врати правосуђе под суверену контролу народа, или ће дозволити да јој државу воде људи којима нико никада није дао мандат?

Весна Веизовић / Васељенска