Западни студенти знају да народ који тражи правду од туђина – сам признаје да је слуга!

Можете ли замислити да се неки студент из Француске или Немачке упути у Србију или Русију како би тражио правду за своју земљу? Тешко. Они, без обзира на све недостатке у својим државама, не одлазе у туђе амбасаде и институције по заштиту. Зато што поштују своју државу. Зато што знају шта значи имати кичму и не молити туђина да пресуђује уместо тебе

Сви смо видели: студенти крећу бициклама у Стразбур. Не да освајају свет, не да бране своју земљу, него – да се жале. Да траже правду. Али не од сопствене државе. Не од народа који их школује. Већ од исте оне Европе која нам је отела Косово, подржала НАТО агресију и не престаје да копа по Републици Српској. Иронија? Не. Само српска стварност, у којој је кметовска свест постала мерило грађанске „свестраности“.

Ко су ти студенти који од Европе очекују да решава српске проблеме? Да ли стварно верују да ће тамо нека комисија сажалити над њиховим дописом и „притиснути“ Загорку Доловац да коначно ради свој посао? Или су само део обичног политичког театра, у ком се све више млади људи користе као пуко средство за унутрашњи обрачун у интересу туђих центара моћи?

Ајде да поставимо једно просто питање: да ли би иједан студент из Немачке или Француске икада кренуо у Србију, у Русију или у било коју другу државу – по правду? Би ли Француз тражио заштиту у Москви? Би ли Немац ишао у Београд са представком да му неко брани академске слободе? Не би. Јер, ма каква му била држава, поштује је. Јер има бар зрнце достојанства. А достојанство значи и да не призиваш туђу силу над својом земљом.

У Србији тога више нема. Код нас је самопоштовање одавно препуштено НВО сектору на редиговање. А шта тамо пише? Пише да је свака западна институција добродошла, да је „борба за људска права“ изговор за урушавање сваког националног механизма одбране, да је „независно правосуђе“ оно које најзависније од страних амбасада, и да, коначно, млади морају бити – „мобилисани“ у туђе сврхе. Баш као што је овај бициклистички караван, под изговором правде, послат у Европу као пољска пошта у коме је запакован политички памфлет.

Сваки тај студент који мисли да ће му правда доћи из Брисела, нека се запита: зашто је онда нема овде, у Србији? А одговор је прост – зато што су управо они који их данас подстичу да протестују, годинама рушили институције. Управо та НВО елита, прозападна опозиција и они који контролишу тужилаштво – од Загорке Доловац па наниже – угушили су сваки механизам који је требало да заштити правду у нашој земљи. И сада, када више немају коме да се жале, гурају младе у погрешном правцу – право у загрљај оних који су нас вековима ломили.

Некадашњи студенти су дизали устанке. Данашњи – достављају петиције страним центрима моћи. Некадашњи су певали „Хеј Словени“, а данашњи стримују своје путовање до институција које не знају ни где је Србија на карти, али зато знају како се врши притисак кад неко не призна независно Косово.

Кад један народ изгуби вољу да сам решава своје проблеме, кад сваку неправду третира као шансу да некога „одозго“ умоли да нешто „среди“, онда је само питање времена када ће му бити јављено да ни земљу више нема. Ни државу. Ни будућност.

Јер народ који тражи правду од туђина – сам признаје да је слуга. А слуга нема право на правду. Само на налог.

Никола Вуксановић / Васељенска