Лора је ЛОГОР а ти си брука Грлић Радмане!
(фото:Слободна Далмација)
Лора је ЛОГОР а ти си брука Грлић Радмане!
Наш антологијски министар вањских послова Гордан Грлић Радман опет нас је осрамотио и увалио у међународне проблеме, овај пут с Црногорцима. У интервјуу за подгорички лист „Вијести” министар је негирао постојање логора Лора у Сплиту почетком 90-их, у којем је, међу осталим, страдало више црногорских држављана.
Овако утицајни хрватски лист Слободна Далмација прије 10-ак дана коментарише интервју хрватског министра спољних послова Гордана Грлића Радмана. Они наводе да је његова изјава ођекнула у Црној Гори цитирајући министра:
„Не постоји и никад није постојао никакав логор Лора. То је наратив који циља изједначавање агресора и жртве”, рекао је министар црногорским новинарима.
Њихов редакцијски коментар Борба ће пренијети у цјелости како би се показало да став Грлића Радмана да Лора није постојала очигледно није став читаве хрватске, а што смо имали прилике да видимо и приликом посјете предсједника те Републике, Зорана Милановића, Црној Гори.
А ти новинари у накнадном тексту откривају да хрватски министар у интервјуу није одговорио на два потпитања. Прво је гласило: „Што је била Лора, ако не логор?” А друго је гласило: „Како потрага за истином о страдању људи који су били ратни заробљеници – стога и под заштитом међународних конвенција које их посебно штите од мучења и убијања – може бити ‘наратив који циља на изједначавање агресора и жртве‘?”
Дакако да Грлић Радман на та потпитања није одговорио. Јер у дубини своје плитке политичке свијести и он сâм добро зна да је Лора само формално била војни затвор, док је у стварности функционирала као логор за мучење цивила и ратних заробљеника, као што зна и да расвјетљавање судбине мучених и убијених заточеника Лоре ни у лудилу не може бити „наратив који изједначава агресора и жртву”.
Стога, како не бисмо рекли да наш непоновљиви министар вањских послова лаже, рећи ћемо да износи алтернативне чињенице.
‘Молили су људи да их убију‘
Новинари црногорског листа морали су бити шокирани Грлић Радмановим негирањем логорског карактера Лоре. Јер, прије мјесец и по управо су „Вијести” објавиле потресни разговор с једним од преживјелих логораша из Лоре, Веселином Бојовићем из Жабљака, који је у априлу 1992. као 19-годишњи војник ЈНА ухапшен у Габели код Чапљине у БиХ, те је с још 11 ухапшених припадника војске пребачен у Лору, гђе је четири мјесеца провео у блоку Б.
„То је страва и ужас. Ко није проживио Лору, не може знати што се све издогађало тамо. Хаос. Борба за живот. Смрт. У тим тренуцима је боља смрт била. Није човјеку било ни до чега, само да прекрати муке. Молили су људи да их убију, да им прекрате муке. Највише су се иживљавали ови што дођу с ратишта, њихови напију се, дођу, доведу их, по цијелу ноћ туку, млате. У несвијест паднем, па повраћам. Хидрантом су нас купали, изводе у круг, опаљује те хидрантом. Построје нас, окрену ка зиду голе…”, рекао је Бојовић.
На изравно новинарско питање је ли тачно да је пролазио мучење струјом, Бојовић је дао потврдан одговор:
„То је индукција, телефон импровизирани направе, свежу ти га за прст, полију водом ноге и заврти. То је падање у несвијест. То су најжешћи болови. Да се јавим кући на телефон каже, одведе те у просторију, ужас”, присјећао се Бојовић.
Затворенике у Лори су сполно злостављали, тјерали их да лају у пасјим кућицама, сполне органе им спајали на струју…, а они су све мирно гледали:
‘Најгоре је било кад су тамо били Дуић и Бунгур‘
Крици су ноћима одјекивали Лором
Најтежа мучења и злостављања у Лори пролазили су затвореници из блока Ц, гђе су били смјештени заробљени црногорски војници из Никшића и Шавника, који нису преживјели мучење. На питање што зна о томе, Бојовић је одговорио да су тамо били „највећи јауци и вриска”.
„Ја сам по причи Луке Аџића, он је био с њима, чуо сам кад су доведени, тад су били највиши јауци, туча и вриска из блока Ц. Мислим да су двије, три ноћи ту били, да су их држали. Лука ми је рекао да су из Шавника момци. Он је рекао и да је неке познавао. У ћелији је био с њима. Причао ми је шта су им све радили”, казао је Бојовић.
На питање шта му је то испричао покојни Лука Аџић, Бојовић је казао да су једном заробљенику извадили око, другоме ухо, док су трећем одсјекли сполни орган.
„То сам видио и ја кад сам рибао ходник и ЊЦ у блоку Ц. Одвели су нас двојицу те смо то рибали и познао сам нагласак наших људи – ‘убиј ме, не мучи ме, молим те, дај ми мало воде‘. Трећу ноћ мислим да није више ништа. Ја сам се распитивао, стражар је рекао: ‘Нема више, твоји су земљаци у хладњачи‘”, казао је Бојовић, додавши да је Лука Аџић преминуо годину дана након Лоре од посљедица мучења.
„Он је био у тешком психичком и физичком стању. Он је добио батина и батина”, рекао је данас 52-годишњи Бојовић.
За разлику од Бојовића, његов вршњак Бојан Весовић из Крагујевца није преживио тортуту у Лори. У сијечњу 1992. тада 18-годишњи Бојан отишао је на служење војног рока у ЈНА у Приштину, али су га већ прије краја обуке за тенкиста послали на ратиште у БиХ, гђе је рањен у бедро и заробљен у околици Ливна, те пребачен у Лору, у споменути злогласни блок Ц.
Више преживјелих логораша описало је посљедње Бојанове дане, потврдивши да је умро од мучења. Свједоци спомињу да су му логорски стражари у Лори у рану намјерно утрљавали маст за пушку и друге ствари како би се рана додатно инфицирала. Његови крици су данима и ноћима ођекивали Лором, све док није подлегао мучењу, а његови посмртни остаци нађени су тек 12 година касније у масовној гробници недалеко од Томиславграда у БиХ.
Ђорђе преживио, Гојко и Ненад убијени
О постојању логора у Лори зна дословно цијели Сплит. Не само зато што су крици мучених заточеника ођекивали у ноћи тако јасно да су се могли чути и у сусједним градским четвртима, него и зато што је Слободна Далмација, као први медиј у Хрватској, извијестила о мучењима у Лори још док су она трајала.
Тадашњи репортер „Слободне” Звонимир Крстуловић објавио је 7. септембра 1992. текст под насловом „Случај грађанина Ђ.К.”, у којем се прецизно описује вишедневна тортура – од бруталног премлаћивања, преко спајања на жице акумулатора до наредбе да уђе у псећу кућицу и лаје – којој је само неколико дана раније у Лори био подвргнут сплитски цивил српске националности Ђорђе Катић, који је имао довољно храбрости да опише што је доживио у Лори.
Успркос стравичној тортури, Катић је успио преживјети Лору – додуше, с трајним здравственим посљедицама – за разлику од друге двојице сплитских Срба који су у Лору доведени на правди Бога и тамо скончали од батина: Гојко Буловић у јуну, а Ненад Кнежевић у јулу 1992. године.
Је ли онда Лора била логор или није? Можемо се конзултирати с Хрватском енциклопедијом, која логор дефинира као „мјесто на које се доводе особе што су их војне, полицијске или друге власти, скупине или појединци интернирале због њихових националних, етничких, вјерских, расних, политичких, социјалних и других припадности и увјерења…”
Како видимо, „затвор” Лора у потпуности испуњава критерије логора.
Логор на крају града
Штовише, Лора испуњава чак и критеријуме за концентрационе логоре, које Хрватска енциклопедија дефинише као „мјеста масовнога заточења домаћега или странога цивилног становништва (каткад и војника) у изолираним већим ограђеним просторима”:
„Критерији заточивања могу бити индивидуални, али чешће обухватају цијеле категорије становништва (масовни политички, национални, вјерски и расни прогони)… За разлику од затворâ, у које осуђени долазе на темељу појединачних (особних) судских пресуда и на одређено вријеме, уз законом прописан поступак, у концентрацијски логор смјештају се заточеници углавном на темељу припадности одређеној скупини, а по изванредном овлаштењу полицијских, војних и других извршних органа власти, и то на неодређено вријеме”, стоји у Хрватској енциклопедији.
Разумљиво је стога да је Грлић Радманова „алтернативна повијест” о Лори протумачена у Црној Гори као недостатак воље да се према жртвама Лоре поступи праведно, те су у том смислу реагирали и највиши званичници црногорске државе.
„Црна Гора жели правду за све жртве и спремна је до краја устрајати на процесуирању злочина и обештећењу жртава, у складу с међународним правом”, поручио је црногорски премијер Милојко Спасић, уз подсјећање да ратни злочини не застаријевају, а нашег министра критизирао је и предсједник Црне Горе Јаков Милатовић:
„Став господина Грлић Радмана не доприноси унапређењу међудржавних односа Црне Горе и Републике Хрватске. Црна Гора не смије заборавити своје грађане о чијем страдању у Лори постоје бројна свједочанства. То је, у коначном, питање правде и државног достојанства”, рекао је црногорски предсједник.
„Укратко, Лора је била један од кључних пунктова садистичке ратне културе у Хрватској, прави мали конц-логор на крају града, у којем су хрватски војни полицајци мучили заробљене српске војнике и цивиле. Нетко би то требао рећи нашем министру, да нас више не срамоти у иноземству“, закључује се у тексту Слободне Далмације.
Бонус видео
