Н1 и Нова С су медији у власништву НАТО земаља и то оних које су бомбардовале Србију

Историчар и универзитетски професор Чедомир Антић изјавио је током недавног гостовања да неки медији у Србији делују под утицајем страних интереса, конкретно земаља које су учествовале у бомбардовању Савезне Републике Југославије 1999. године. Како је навео, реч је о телевизијама Н1 и Нова С, за које каже да су у директној или индиректној својини интереса НАТО чланица.

– Са друге стране имате једну групу медија која има власника у иностранству, и то власника који је нас бомбардовао! – изјавио је Антић, додајући да је, као приватно лице, одлучио да не наступа на неким домаћим медијима попут Пинка и Информера, али је подвукао да њега Н1 и Нова С пет година уопште не позивају, што тумачи као јасан сигнал о уређивачкој политици.

Антићев став изазвао је реакције на друштвеним мрежама и у јавности, јер је поново акуелизовао питање медијске независности у Србији, али и иначе улоге страних медијских система у малим земљама.

Ко стоји иза Н1 и Нова С?
Н1 телевизија у Србији ради у оквиру мреже коју води компанија „Adria News“, а повезана је са регионалном мрежом CNN партнера. Финансијски и технички је подржана од стране компаније „United Group“, која је у власништву инвестиционог фонда KKR, са седиштем у САД-у. KKR је раније имао блиске везе са бившим америчким државним секретаром и директором CIA-е, Дејвидом Петреусом, што је више пута коришћено као аргумент у критикама на рачун утицаја САД на медије у Србији.

Нова С је такође део медијске мреже United Group, што је појединим аналитичарима довољан основ за тврдњу да уређивачка политика ових телевизија није потпуно слободна, већ да прати геополитичке интересе западних центара моћи.

НАТО, бомбардовање и медијски рат
Антићево подсећање на НАТО агресију 1999. има снажну емоционалну и симболичну тежину за већину грађана Србије. Подсећање да су садашњи медијски актери повезани са земљама које су учествовале у тим нападима, користи се као полазиште за расправу о томе колико је дозвољено или пожељно да те исте државе имају утицај на јавно мњење у Србији – преко телевизије, портала, новина и друштвених мрежа.

Антићев наступ не треба посматрати као изолован, већ као део ширег, све гласнијег тренда у домаћој јавности која поставља питање: колико су медији у Србији заиста наши?

Између политике и медија
Оно што ову тему чини осетљивом јесте подела на „режимске“ и „опозиционе“ медије која доминира домаћом медијском сценом. Антићев пример – где каже да га не зову на телевизије са западним власништвом, иако избегава режимске – управо указује на недостатак простора за стварно независне гласове.

Уместо дебате, често имамо пропаганду. Уместо дијалога, међусобно игнорисање. У таквом медијском окружењу, грађани тешко могу да формирају уравнотежено мишљење, јер су често изложени само једној страни приче.

Чедомир Антић је својом изјавом отворио старо, али још увек важно питање – ко контролише медије у Србији, и у чијем интересу они раде? Без транспарентности, без уравнотежене дебате, и без простора за све ставове ниједна медијска сцена, па ни српска, не може бити здрава.