СРБИЈА НА РЕПЕРТОАРУ: После Грузије и Украјине, стиже Србомајдан! НА БЕЏЕВИМА ПРОМОВИШУ СТРАНУ АГЕНДУ…

У тренуцима када се Србија суочава са унутрашњим притисцима, блокадама и медијском хистеријом коју предводи наизглед „независна“ студентска сцена, појављује се иронична, али нимало безазлена симболика беџеви, хаштагови и карикатуре на тему „Цветна револуција“. Али оно што је некад био шифрован политички термин, сада постаје озбиљан јавни бренд, са порукама које се више не скривају, већ се поносно носе.

Оно што гледамо у последњим недељама није ништа друго до наставак обојених сценарија виђених у Грузији, Украјини и Киргистану, само што је сада у питању нови акт „Србомајдан“.

Шта је „цветна револуција“ и зашто тај термин није случајан?

Појам „цветна револуција“ (на руском: цветная революция) први пут је ушао у јавни дискурс почетком 2000-их, када су у неколико постсовјетских држава Украјини, Грузији, Киргистану организовани велики протести и промене режима уз подршку западних фондова, невладиних организација и медија. Револуције су добијале поетичне називе „наранџаста“, „револуција ружа“, „тулипанска“, али су њихови ефекти били све осим мирољубиви. Уместо демократије, уследиле су дестабилизације, економски суноврати и убрзано слабљење суверенитета.

Цветна, дакле, само на изглед. Унутра геополитичка муниција.

Данас, када видимо беџеве са натписом Цветная революция који се деле на протестима у Новом Саду и Београду, када карикатура која алудира на СПЦ приказује владику са хипи ознакама и дугиним заставама испред храма, постаје јасно: не крију више ништа. Сценарио је јавна понуда.

„Србомајдан“: Када украјински сценарио добије српску адаптацију
Термин „Србомајдан“ више није иронична опаска у маргиналним анализама. То је сада опипљива политичка стварност. Као што је „Мајдан“ у Кијеву 2014. почео као протест за „бољу будућност“, па еволуирао у државни удар уз директно учешће страних амбасада, тако и код нас протестни замах добија све више координационих тачака у иностранству.

И није случајно што се реч „цветна револуција“ на беџевима и објавама пише баш на руском језику. То је сигнал. Свима. Укључујући и Москву.

Карикатура као порука и то баш кад Патријарх иде код Путина

Карикатура која кружи друштвеним мрежама, а на којој се алудира на владику (претпоставља се Иринеја Буловића), приказаног са хипи обележјима, порукама мира и дугиним заставама испред храма, није спонтан израз интернет хумора. То је политички плакат, замаскиран у шалу. И објављена је тачно у моменту када је делегација Српске православне цркве била у Москви, где се патријарх Порфирије сусрео са председником Русије Владимиром Путином.

На том састанку је изречено оно што нико са политичког врха не сме директно да каже, да се у Србији одвија обојени сценарио. Да је у питању покушај политичког редизајна друштва по налогу западних структура. Порука из Москве је примљена. Одговор са друге стране, карикатура.

Не крију више штампају беџеве
Оно што је некад била конспирација, сада је брендирано. Беџеви. Симболи. Модни детаљи. „Цветная революция“ више није нечија оцена сада је то њихов лого.

Друштвене мреже пуне су објава у којима се та синтагма понавља са иронијом, али и са поносом. Неки протестанти је носе као нови идентитет. Протест више није за права или правду протест је шоу, револуција са мерчом. Иза свега, међутим, стоји структура. Мрежа. А та мрежа није настала у Чачку, већ у једној конференциској сали у Бриселу.

Трчи се у Брисел, али гледа се у Мајдан

Док домаћи активисти траже подршку у европским институцијама, тражећи „помоћ за демократију“, сценарио који следе у много чему подсећа на оно што се догодило у Кијеву. Са једне стране – апели, петиције, блокаде. Са друге, дисциплинована комуникација, анонимни мејлови, координација. Пленуми, темe, наредбе све као по шаблону.

И као и у Украјини, у Србији све почиње са студентима, хуманим порукама, а завршава се на геополитичкој табли, на којој неко други игра потезе.

Србија није прва, али може бити последња
„Цветная революция“ у Србији није прва у региону. Али ако се спроведе до краја биће последња. Зато што иза ње не стоји народ, већ мрежа интереса. И зато што се ово не дешава због народа, већ упркос њему.

Русија је то препознала. Српска црква је то назвала правим именом. А беџеви, карикатуре и мемови то само потврђују.

Није случајно што се све дешава баш сада. Није случајно што је порука на руском. Није случајно што се све дешава кад Србија балансира између Истока и Запада. „Србомајдан“ је у току. Цветови су у пуном цвату, али то није пролеће. То је сигнал. И време је да га препознамо.