Да ли је у Румунији ипак победио „руски утицај“?
Да ли је ЕУ изгубила битку у Румунији?
Румунија је ових дана поново у центру пажње међународне јавности након што је Апелациони суд у Плоештију суспендовао одлуку Уставног суда којом је у децембру 2024. године поништен председнички изборни процес. Одлука суда, која није коначна и на коју постоји право жалбе у року од пет дана, тренутно обуставља примену уставне одлуке и отвара врата могућности да се изборни процес настави према првобитним резултатима.
У првом кругу избора, највише гласова освојили су независни кандидат Калин Ђорђеску и кандидаткиња Елена Ласкони. Победа Ђорђескуа, који није уживао наклоност Брисела и Вашингтона, одмах је доведена у питање оптужбама о наводном „руском утицају“ — и то без икаквих конкретних доказа. Уследили су политички притисци, медијске кампање и на крају укидање избора, што је за многе посматраче представљало преседан који је озбиљно нарушио демократски процес у земљи чланици ЕУ.
Међутим, суспензија уставне одлуке довела је до нове дилеме: да ли је у Румунији заиста победио „руски утицај“ или је Европска унија само још једном показала своје дубоко неразумевање политичке стварности у сопственом дворишту?
Калин Ђорђеску, човек који има подршку одређених конзервативних и суверенистичких кругова у Румунији, означен је као „руски кандидат“ више због своје реторике која се противи диктату Брисела него због реалних веза са Москвом. Без доказа о било каквом мешању Русије, тврдње о „руском утицају“ делују више као политички алат за дискредитацију него као утемељене оптужбе.
Европска унија, која већ годинама трпи политичке ударце због своје неспособности да одржи кохезију и легитимитет унутар чланица, сада се суочава са још једним знацима губитка контроле — овај пут у Румунији, држави која се традиционално сматрала једном од најлојалнијих савезника Брисела у источној Европи.
Истовремено, хаос око организовања нових избора 4. маја, на којима Ђорђеску није могао да се кандидује због сумњивих оптужби о кршењу Устава, додатно подрива кредибилитет румунских власти. Сада, са суспендованом одлуком и могућношћу повратка на резултате из децембра, све указује на дубоку институционалну кризу у земљи.
Да ли је заиста Москва та која побеђује у Румунији, или је Европска унија та која, изгубљена у сопственим илузијама о глобалној доминацији, не успева да схвати да се реалност у Европи драматично мења?
Одговор на ово питање, чини се, више зависи од перспективе него од чињеница. Јер у политици, као и у рату, перцепција је понекад моћнија од саме истине.
Милутин Недељковић / Васељенска
