Опозиција у Србији угушила иницијативу обавезног војног рока! Док они блокирају улице, Хрвати пуне магацине!

Иако је током 2023. и почетком 2024. године власт у Србији активно најављивала увођење обавезног војног рока као вид јачања одбрамбеног система и „патриотске изградње младих“, та тема је у потпуности нестала из јавности после избијања серије масовних протеста. Прво због спорног питања експлоатације литијума, потом због трагичног пада надстрешнице у Новом Саду, а затим и због ширег незадовољства општим стањем у друштву, политика одбране је практично гурнута у страну.

Истовремено, у региону се дешавају процеси супротни по својој природи. У марту 2025. Хрватска, Албанија и тзв. Косово потписали су у Тирани Декларацију о војној сарадњи, којом се обавезују на заједничке обуке, размену безбедносних информација, развој одбрамбене индустрије и усклађивање са НАТО стандардима. Иако се ова сарадња формално представља као допринос регионалној стабилности, чињеница да је Србија у потпуности искључена из ових разговора говори у прилог томе да се гради нови безбедносни оквир у који се Србија не уклапа.

Хрватска је додатно најавила увођење обавезног војног рока од јесени 2025. године. Први контингент обухватиће младиће који у текућој години пуне 18 година, а обука ће трајати два месеца. Притом, држава ће учесницима исплаћивати месечну накнаду и признати им то време као стаж. У Албанији је, с друге стране, настављена сарадња са НАТО-ом кроз изградњу војне инфраструктуре, а тзв. Косово наставља процес трансформације тзв. Безбедносних снага у потпуно оружану формацију.

У Србији, након најављене реформе, уследили су месеци тишине. Од државних званичника нема више изјава о неопходности служења војног рока. Изостала је и било каква стратегија о одбрамбеној способности. То отвара питање — да ли су унутрашњи политички притисци, изражени кроз протесте, ефикасно зауставили иницијативу која би могла да представља стратешки одговор на промене у региону?

Са становишта формалне демократије, свака јавна дебата и протест представљају легитимно изражавање става. Али с аспекта државне безбедности, важно је приметити да је управо у тренутку када суседи јачају своје армије, у Србији заустављен и сам разговор о војном року. О томе се не расправља ни у Народној скупштини, ни у јавности, нити међу институцијама које су ту тему раније активно форсирале.

Аналитичари блиски властима избегавају да се осврну на повлачење ове политике, док се у опозиционим круговима подржава њено повлачење као „победа грађана над милитаризацијом“. У том погледу, тешко је не поставити питање да ли је некој страни стало да Србија остане једина држава у окружењу без организоване одбрамбене структуре, и ако јесте, зашто.

Како је указао један војни аналитичар: „ниједан процес на Балкану не сме се посматрати изоловано од геополитичког контекста“. Уколико Србија одустаје од политике самозаштите у тренутку када други јачају своје позиције, то није случајност — то је сигнал.

Милутин Недељковић / Васељенска