Од Рибникара до Надстрешнице: Студенти у кампањи, стари налогодавци у сенци

Опозиција у Србија више није у стању да на обећањима и конструктивном дијалогу понуди бољу будућност, већ као и пре две године изборну кампању прави на трагедији. Разлика између трагедије у Рибникару и у Новом Саду јесте само у људима који долазе у први план, али како време пролази видимо иста лица и исти наратив.

Оно што се дуго најављивало, сада је и званично потврђено, студентски покрет, после вишемесечних блокада, прекида наставе и агресивне медијске пропаганде, улази у отворену политичку арену и то захтевом за распуштање Народне скупштине и расписивање ванредних парламентарних избора.

Иако је иницијатива представљена као „глас младих на којима свет остаје“ и „нови талас наде“, истина је да су на ово бројни аналитичари и медији упозоравали месецима уназад. Студенти су, према сазнањима која су све отворенија, од самог почетка били политички инструментализовани од стране НВО сектора и прозападне опозиције, која је у овој генерацији пронашла нову маску за своје старе планове.

Снимци, објаве и јавне изјаве које данас круже друштвеним мрежама потврђују, сви актери претходне кампање „Србија против насиља“ поново су на окупу. Мариника Тепић, Здравко Понош, Миран Погачар, Сава Манојловић, Небојша Зеленовић, Мики Алексић,  Демократска странка, „Народни покрет Србије“, Биљана Стојковић, иако наводно са стране, сви су радовно подржали студентску листу и позив за изборе.

Неки од њих отворено говоре о „новој фази борбе“, док други убрзано прикупљају потписе за излазак на локалне изборе, наводно на позива студената али по моделу централизоване кампање која више нема никакву спонтаност.

Посебно је алармантна симболичка и политичка злоупотреба трагедије у Новом Саду, у којој је живот изгубило 16 људи након урушавања надстрешнице на железничкој станици. Иако је јавност с правом захтевала одговорност и истрагу, овај догађај је, као и трагедија у школи „Рибникар“ пре годину дана, одмах постао платформа за мобилизацију политичке кампање. Поруке са протеста, као и сам наратив о „борби за правду“, сада се преливају у позиве на изборе, промене и улазак у институције , баш као што се дешавало и 2023.

Разлика је само у томе што се данас у први план не гурају старе и потрошене политичке фигуре, већ студенти као привидно „неполитички“ субјекти. Али и ова маска брзо пада — подршку дају исти људи, исти медији, исти НВО центри, исти новци. Исти налогодавци.

Суштина остаје непромењена, безуспешан покушај да се кроз вештачки изазване кризе, емоционалне манипулације и злоупотребу младости уђе у институције које народ никада није дао у руке прозападној опозицији. Када нису могли да уђу на врата, покушали су прозором. Сада покушавају кроз факултете, преко туђих трагедија и туђих живота.

Покушај да се студентски протест претвори у изборну листу, без јасног програма, без визије, а са старим лицима у позадини, не представља ништа друго до нови римејк већ виђеног сценарија. Сценарија који је већ доживео фијаско на изборима.

Нови костим не значи нову суштину. А народ, иако ћутљив, није наиван.

Софија Марић / Васељенска