Владика у служби опозиције: Да ли је Григорије Дурић постао духовни покровитељ анархије?

Док се у јавности формално држи по страни, владика диселдорфски и немачки Григорије Дурић све чешће излази из оквира духовне службе и улази у сферу политичког активизма. Његова подршка студентским блокадама у Србији, али и блискост са опозиционим круговима који у Цркву никада нису крочили, отварају суштинско питање, какву улогу данас игра владика који делује више као јавни интелектуалац него као архијереј Српске православне цркве?

Владика Григорије је већ годинама познат по ставовима који одступају од традиционалне линије СПЦ. Његови наступи у медијима, везе са западним структурама, као и неформални утицај у Сједињеним Америчким Државама, где се тесно повезује са владикама Максимом и Иринејем, навели су бројне црквене кругове да га виде као идеолошког менторa такозване „реформске струје“ у СПЦ.

Ипак, последњи догађаји у Србији, у којима блокаде факултета све отвореније попримају политички карактер, показују нови моменат, директно учешће влaдике у подршци студентима који у суштини делују као филијала опозиционих структура. То нису више само млади који протестују, већ организовани активисти који захтевају ванредне парламентарне изборе, најављују политичке листе и јавне наступе. Питање које се оправдано поставља гласи: шта ту тражи епископ СПЦ?

Скандал је тим већи што је реч о истој опозицији која годинама омаловажава СПЦ, позива на „реформу патријаршије“ и изражава жељу да „демонтира” оно што је Црква вековима сачувала. Управо ти кругови сада, одједном, величају Григорија као „духовни ослонац“, само зато што се његови ставови поклапају са њиховим дневнополитичким потребама.

Истовремено, из Сједињених Америчких Држава све гласније допиру сведочења да је управо владика Григорије, а према писању портала Демонтажер, у сарадњи са својим истомишљеницима, годинама припремао терен за „реорганизацију“ СПЦ у расејању. Тај покушај је кулминирао 2019. године нацртом новог „устава” који је предвиђао фактичко одвајање америчких епархија од центра у Београду. Иако је Сабор СПЦ 2020. зауставио тај процес, последице су остале – унутрашње поделе, нарушено поверење и општа сумња у намере појединих архијереја.

Зато није чудо што се појављују страхови да би управо владика Григорије могао бити кључна фигура у новом, овог пута унутрашњем, расколу – између саборности и амбиције, између вере и политичке агенде.

Ако неко јавно позива Цркву да подржи револуцију, да стане уз студентске барикаде и опозиционе манифесте, онда мора бити спреман да одговори на јасно питање: да ли и даље говори као епископ или као политичар који најмање времена проводи у мантији?

Софија Марић / Васељенска